Početna stana
 
   
   

Demokratske stranputice

Deveta sednica

Osim pitanja šta bi bilo da nije bilo Osme sednice (CK SKS) logično se nameće i pitanje šta bi bilo da je bilo Devete sednice (Skupštine grada Beograda) 1997. godine?

Nije to prvi put da gradonačelnik Beograda bude smenjen. U novo doba setimo se smene Zorana Đinđića sa ove funkcije 30. septembra 1997. godine. Ta smena je usledila kao razrešenje jedne trule koalicije sa SPO, a posle višemesečnih zajedničkih demonstracija na ulicama Beograda povodom krađe na lokalnim izborima u kasnu jesen 1996. godine.

Propuštena prilika

Nema bolje prilike da se tim povodom javnost podseti na Devetu sednicu Skupštine grada Beograda koja je bila zakazana za 23. juli 1997. godine sa samo jednom tačkom dnevnog reda: „Stanje i problemi u opštini Zemun”. Ova tema je bila posledica otvorenog sukoba radikalske vlasti sa građanima Zemuna, posle otimanja stana porodici Barbalić, posle nasilja nad advokatom Nikolom Barovićem u emisiji BK televizije, posle bacanja bombe u sedište Saveza nezavisnih građana za Zemun. U materijalu za sednicu koji je pripremljen na osnovu zahteva građana, u 14 tačaka su bila nabrojana do tada evidentirana nedela radikalske vlasti. I šta se dogodilo? Nije bilo kvoruma. Nisu došli odbornici SPS i SPO. Zoran Đinđić je otišao na godišnji odmor. Sednica je odložena, i nikada nije održana. Nije održana, sa ovim dnevnim redom, ni posle oktobarskih promena 2000. godine. Posle te neodržane sednice poznat je razvoj događaja. U Zemunu je to značilo nastavak bezvlašća čiji spomenici će još dugo biti vidljivi – Prvomajska ulica, satelitska naselja Busije, Grmovac, Plavi horizonti, koji ni danas nemaju uslove za normalan život. Uništen građanski društveni život, zapušten grad. Javni objekti, zgrada Narodnog pozorišta (zidana prilozima radnika jer je prvobitno predviđena za sindikalni dom) prodata je u zakup na 30 godina  Zepteru. Omladinski kulturno sportski centar „Pinki“ je prvi takav javni objekat u Srbiji koji je privatizovan – ustupljen NIS-u, a kasnije poklonjen Rusima. Tržni centar “Zemunikum” u gradskom jezgru izgrađen bez dozvole. Uzurpacija javnih površina, travnjaka, gradskog i opštinskog zemljišta u selima zemunskog atara sa nelegalnim prihodima merenim milionima datašnjih maraka.  I kao kruna, zgrada Magistrata u koju je, kad je zemlja bila bombardovana 1999. godine, useljena „Otadžbinska uprava” SRS. Prethodno je iz budžeta opštine, parama svih građana Zemuna, zgrada rekonstruisana, opremljena inventarom i opremom, a onda su je radikali sami sebi poklonili. Sledeća prilika da se ovakva vlast „privede ka spoznaniju prava” je propuštena sa promenama posle 24. septembra 2000. godine. Iako je DOS imao apsolutnu vlast – u Zemunu je od 70 odbornika 61 bio sa liste DOS, a samo 4 radikala, lideri promena nisu shvatali važnost lustracije u Zemunu. Na primer, povodom predloga da se SRS iseli iz uzurpiranog prostora Magistrata i da se tu smesti jedno ministarstvo, sam Zoran Đinđić je pokazao neverovatnu demokratsku širinu i toleranciju rečima „Oni su najveća opoziciona stranka i moraju da imaju svoje sedište”.
Sled događaja je bio takav da je posle promene vlasti na svim nivoima ta nova vlast Demokratske opozicije Srbije (DOS) prvi poraz doživela već na sledećim izborima 2004. godine, i to upravo u Zemunu. Vrlo brzo se videlo da su radikali abolirani za brojne zloupotrebe vlasti tokom svoje vladavine 1996-2000. a da su lideri DOS-a u Zemunu nastavili da vladaju u radikalskom stilu, čineći brojne promašaje, pa i nove zloupotrebe koje su građani prepoznali i razočarani apstinirali, što je bilo dovoljno da se radikali vrate u početku na prljav način „kidnapovanjem” i potplaćivanjem dva-tri odbornika, a posle glatkim izbornim pobedama zahvaljujući glasačima u Batajnici i Busijama.
Zemun je tako ostao bastion radikalsko-desničarske političke opozicije, čime je omogućeno ne samo njeno održavanje u političkom životu nego i dalje razvijanje i jačanje. Odvajanjem grupacije SNS - promenom političke strategije za osvajanje vlasti izjašnjavanjem za evropske integracije, definitivno je izbrisan iz sećanja javnosti kompromitujući period Šešeljeve strahovlade u Zemunu i saučesništvo u ratno-zločinačkim poduhvatima tokom ratova devedesetih. Iz uvida samo u ovaj mali izbor činjenica, za brojne nema mesta u jednom novinskom članku, mogu se izvoditi zaključci jer je slučaj Devete sednice i Zemunskog magistrata paradigma društvenog, političkog i moralnog stanja u celoj Srbiji na početku XXI veka. Osim pitanja šta bi bilo da nije bilo Osme sednice (CK SKS) logično se nameće i pitanje šta bi bilo da je bilo Devete sednice (Skupštine grada Beograda) 1997. godine?
Ipak, to su jalova nagađanja, „Skuvali ste riblju čorbu i gotovo. Od nje više ne možete napraviti akvarijum”. Ali, možda se neko zahvaljujući ovim događajima koji su sada već deo istorije, može dozvati pameti kako bi se razbistrila gusta magla u kojoj i dalje tumaramo. Potrebno je osim stalnog kukanja i nagomilavanja dokaznog istorijskog materijala uočiti onu suštinu koja je prikrivena i koja uvek iznova stvara istu vrstu zla.

Partije kao interesne organizacije

Tek danas se zna, priznao je to javno, da je Goran Vesić visoki funkcioner Demokratske stranke te davne 1997. godine, u vreme žestokih skupštinskih svađa između demokrata i radikala, u vreme kad je Šešelj građane Zemuna nazivao ustašama i vikao da neće hrvatsko dete ići u zemunsko obdanište, dolazio u zemunski Dom Pinki, u posetu Aleksandru Vučiću koji tada bio direktor. Sa obrazloženjem da su oni dobri drugari sa fakulteta. Te iste jeseni 1997. kada je DS bojkotovala izbore, i kada je ceo grad bio izlepljen plakatima sa pozivom na bojkot i karikaturom prevarenog glasača u obliku magarca, gomila tih plakata se nalazila ispod stepeništa gradskog odbora SPS, odatle su ih ekipe aktivista iznosile. 
U skupštinskom Odboru za privatizaciju potpisnik ovih redova je 2004. godine mogao lično da se uveri kako su predstavnici svih političkih stranaka zajednički, koordinirano, gurali nezakoniti tender za privatizaciju Veterinarskog zavoda. Svi, od Č. Jovanovića predsednika tenderske komisije, A. Vlahovića, do radikalskog predstavnika, Vučelića iz SPS, i Novakovića iz G17. Prilikom lokalnih izbora u Zemunu 2008. godine D. Đilas je primio (po „kumovskoj” preporuci) jednu političku grupaciju koja se predstavljala kao građanska iako su svi znali da su od radikala podmetnuti da odvuku demokratske glasove. Posle toga, sigurno nekih obećanja, dobili su dva termina na Studiju B. A sa drugom građanskom opcijom, koja je bila na listi zajedno sa DS, nije želeo da razgovara. Naravno, u pozadini su stajali jaki ljudi iz „biznisa”. 
Opstanak na vlasti, po cenu podele kolača sa svima, bilo je jedino vjeruju svih naših političara u poslednje dve decenije, kako onih koji su se domogli vrha, tako i  onih koji su se domogli njihove blizine. Interes je bio konkretan, lični i grupni – obezbediti svojim nabližim (rođacima, prijateljima) državne poslove od kojih se može dobro zaraditi, a preko javnih preduzeća i velikih poslova i radova prebacivati kajmak u svoje partije.  I to su radili (i dalje rade) svi. U nizu hapšenja poslednjih godinu dana ceo taj spektakl za široke narodne mase možda najbolje ilustruje primer ovog poslednjeg u Novom Sadu prema kome se okrivljenima, članovima DS, stavlja na teret da su u mahinacijama sa zemljištem oštetili grad Novi Sad za 1,3 milion evra – u poređenju sa mahinacijama oko poljoprivrednog zemljišta Instituta za kukuruz Zemun polje teškim oko 2 miliona evra 2006. godine. Cela beogradska javnost bila je upoznata sa ovim slučajem, tadašnji gradonačelnik N. Bogdanović je ćutao i pored otvoren pisma javno upućenog njemu, a ni zamenik republičkog javnog tužioca nije uradio ništa, sa obrazloženjem da ima porodicu i decu. Akteri te pljačke bili su udruženi protagonisti iz DSS i DS (posle su na vreme promenili dres), ali su oni i danas očigledno zaštićeni.
Demokratska stranka nije za svojih mandata tokom proteklih 13 godina pokazivala nikakvo interesovanje da istera na čistinu niz teških zloupotreba vlasti i počinjenih krivičnih dela u opštini Zemun – kako svojih radikalskih prethodnika, tako ni mangupa iz svojih redova. Dragan Đilas i njegovi prethodnici su ovu opštinu potpuno prepustili svojim najvećim protivnicima. Umesto da se izbore za Zemun i raskrinkaju lopovsku demagogiju, oni su dozvolili da se njihovi protivnici sačuvaju, vrate, i toliko ojačaju da su sada oni gospodari situacije. Možda je Đilas mislio da se i sa post radikalima može zajednički vladati? Ipak, pokazalo se da politika ne može opstati na golom materijalnom interesu. Opšte je mesto da su se uvek za šaku dolara izneveravali svi savezi koji su se zbog šake dolara i sklapali. Za dugotrajnost u politici potrebno je nešto drugo. To drugo imali su oni koji sa gađenjem odbijali da u ovim vremenima budu političari. Verica Barać, na primer.

Dragan Stojković

     
01.10 - 31.10.2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013