SRBIJA UMORNA OD SEBE

Tabloidi postavljaju i smenjuju koga hoće, kao da zakona nema. Prvo iz tabloida saznajemo da će gradonačelnik nekog grada biti, i to uskoro, smenjen - kao da i tu ne važe izbori

Apostol na čelu države

S kim sve nisu poredili Gospodara Vučića nije lako nabrojati, jer je lista otvorena. Svi se klanjaju svi kade, a pisci su u nastupu inspiracije u samoj dolini pesničke milosti. Udvorištvo nam je u krvi ali je ovo je prešlo svaku meru. Onaj stih pokojnog Zogovića rekao bi najviše i slobodno bi mogao da glasi

           Mašino, mašinko moja piši
           Vučić to smo mi svi.

I to gazi preko granica svakoh ukusa i teče bez zazora a udvorice stida nemaju ni za lek. Jeste Vučić sve i sva i pored njega ne premijer ili vojovoda Toma N. ne znače ništa, kakav Ustav kakvi zakoni i uredbe, neke sa zakonskom snagom. Analiziraju lik i lice, i svaki gest i to su čitavi eseji. Koga sve Gospodar nije doveo iz sveta da mu bude savetnik i da nas povede napred i ništa mu nisu rekli što i sam nije znao i što i svi mi nismo znali. Svaki đak zna kako se pravi budžet, i kako nastaju rupe u budžetu, a iz budžetskih rupa vire milijarde koje fale. Najdalje je u udvorištu dobacio ipak lider SPO V. Drašković koji je Gospodara uporedio sa sv. Apostolom Pavlom i onim što mu se dogodilo pod Damaskom. Nije stigao da zaviri u biografiiju apostola Pavla - makar onu koju je pisao jenanđelista Luka lekar po zanimanju - i da vidi kako je Pavle gonio hrišćane, ubijao na 1icu mesta, izvlačio ljude iz kuća i ubijao. Smrskali su glavu onog mladića Stefana koji je poverovao Isusu, surovo. A tog mladića SPC slavi kao arhiđakona i prvomučenika Stefana treći dan Božića svake godine. Niko od vođe SPO i ne traži da čita neku biografiju sv. Pavla, recimo akademika A. Dekoa koji Pavla zove "kagebeovac" ili da čita nekog ozbiljnog teologa koji su ono pod Damaskom razumno objasnilli kao što su objasnili onaj žalac u mesu koji je mučio apostola celog života. Na pamet nam ne pada da od političara to tražimo, ni bogoslovi se naši nisu baš pretrgli oko tih mesta iz Pavlovih poslanica. Svi hitaju da mu stave na glavu - Vučiću - oreol. Ovima je sve slobodno činiti samo da im bude od koristi, a veliki agitator iz Tarzisa kaže baš obrnuto. Sam Vučić bi morao reći koju da se ova i ovakva lakrdija prekine, ili barem svede na neku pristojniju meru. Ako se hoće kult ličnosti to je lako, samo prvo treba naći ličnost. Nevolja je u tome što sam gospodar Vučić vuče poteze i daje izjave koje sve ovo podstiču i pesnike uvlači u greh neodmerene hiperbole.

On uporno ponavlja da „namerno koči“ izbor šefa tajne službe kao da on i to mora da ima u svojim rukama - a šta sve nema. Jedna njegova izjava je zbunila i zaprepastila sve, mora da je i njega samog. Ovih dana je izjavio bukvalno - to nije ona kako će „skončati“ – već sledeća – „Nisam zadovoljan onim što imamo u glavi“. Veliki državnici su barem time zadovoljni, Gospodar Vučić nije zadovoljan svojom glavom a sve počinje od glave. Ako on nije zadovoljan kako li je tek nama građanima. Počeo je da dreši kosovski čvor i to je dobro, time bi barem trebalo da bude zadovoljan, a mi jesmo. Jer ovo bi oko Kosova bez takvog početka – za koji nije samo on zaslužan - potrajalo sve do 2114. Godine, ako ne i više. Ovo oko kriminala mu ne ide najbolje, sve se čini to je politika jer nikog još nismo videli osuđenog na tešku robiju. A tek ovo oko upodobljavanja svega to je obezvređivanje izbora kao institucije, nije teško predvideti da će na sledećim izborima građani za njih biti uglavnom nezainteresovani. Sve se rešava kombinatorikom - a ovo s Vojvodinom postaje komedija.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek Vjekoslav Perica Sveti Petar i Sveti Sava, 2009.

Ustav kaže kako se nadležnosti uređuju a Gospodar za to i ne mari. Njegova evropska pričica negde zapinje. Na momente počinje da liči na bajku onima kojima do bajki nije. Jednoumlje kažu - pa tu smo negde ili se barem krećemo u tom pravcu. Uskoro će Gospodar da se pita i ko će biti predsednik pecaroša Srbije. Malo malo pa neko značajan izjavi, to će biti ako Vučić kaže i uistinu tako i biva. SNS se toliko omasovila kao nekada SSRN. U novinama jedva da promakne neki komentar koji nije panegirik i divljenje svemoćnom Gospodaru. Niko ne zna da li postoji neki propis koji u nečem ograničava vice premijera - izgleda da toga nema.

I u SPC nije veselije

Da li u Srbiji crkva liči na državu ili država na crkvu - a tako je i u Rusiji - na to pitanje još niko odgovorio nije. Vladika Amfilohije gradi hotele sa svim pratećim objektima i kaže da je to na „slavu božju“ i na korist ljudima. Valjda i kockarnice bez kojih malo - ili retko - ni jedan hotel ne ide. Osvećuju se crkve i grade a neki najavljuju narodno veselje tim povodom - to nekako i ide - sa pevačicama i programom koji često bude frivolan. Kao da je na pomolu estradizacija crkvenih svečanosti, a komercijalizacija je uzela maha odavno. Novine iz dana u dan objavljuju plate arhijereja koje šokiraju i crkvenu i laičku javnost - blago rečeno. To su plate od kojih neke nadmašuju platu šefa države a vozni park je posebna priča. Vladika jegarski Porfirije je vladin činovnik najvišega ranga, i na katedri je eparhijskoj, i niko da se zapita ima li tu u tome famoznog sukoba interesa. Kako se formira budžet SPC to niko ne sme ni da pita, i kako se prazni tek to je tajna. Vlada premijera I. Dačića nema uvida u to. A sveštenici pri Vojsci Srbije imaju činove, oni istina ne nose oružje, ali zapovedaju i vojnicima i oficirima kada je reč o „duhovnim“ potrebama. Iako je institucija vojnog sveštenstva davno izgubila svaki smisao, ovde je uvode i veličaju stavljajući same sveštenike u najneugodniju situaciju da budu ne samo svedoci nego i saučesnici. Šta znači kada svešteno lice blagosilja i škropi oruđa PVO ili još ubitačnija. A i u Rusiji je to praksa. Neka iskustva iz armija evropskih zemalja u kojima sveštenici imaju samo ulogu katihete - po želji vojnika nikog ovde ne interesuju. Ovde je to u cilju militarizacije crkvene službe a to nikom dobra doneti neće.
Sama SPC o svemu tome ćuti ili govori onako na pola usta jer važan je prof it.

Tabloidi su sedma sila

Da je to štampa njoj se. ovaj legendarni epitet i priliči jer ona formira javno mnenje. Ne, u Srbiji su to takozvani tabloidi kojih ima toliko da im se broja ne zna. Svaki ima svog finansijera i svog političara koji stoji iza tih novina. Jeftini su a neki se čak besplatno dele. Istini za volju od kada ima novina - zvale su se prve novine „relacije“ - bilo je i žute-zelene-plave bulevarske štampe i ima ih i u drugim zemljama. Procvetale su doba Luterove pobune, bilo je listića i svi su imali svoj a tad nije bi1o prave štampe. Ne želimo da kažemo da ih valja sve ukinuti ali nije ni je u redu da iz tabloida saznajemo ko će biti uhapšen, kojem se ministru sreća ne smeši. Tabloidi postavljaju i smenjuju koga hoće, kao da zakona nema. Prvo iz tabloida saznajemo da će gradonačelnik nekog grada biti, i to uskoro, smenjen - kao da i tu ne važe izbori. A tek ono skaredno u njima. Reklama neukusa, psovke i slike su na nivou bordela, nema izraza koji se tu stavlja makar u navodnike, ne, sve ide imenom i prezimenom a istaknute estradne zvezde govore gadosti - bukvalno. Bilo je toga i ranije no bilo je zakona. Setili smo se jednog tabloida iz vremena borbe oko Stojadinovića i sličnih. Pisalo je u nekom listiću - proglasu - A onog lopova Stojadinovića ćemo rušiti, nećemo birati sredstva, dvore ćemo mu razoriti s ljubu mu Avgustinu javno obljubiti. To je brzo zabranjeno. Tabloidi su to što su ali su sredstvo vladanja i zna se u čijim su ruka ma posebno uoči izbora.

Mirko Đorđević