PORAZ I OBRAZ

Jedan prefinjeni srpski nacionalista nedavno je uzdahnuo: „Ne samo da smo doživeli poraz, nego smo se i osramotili.“ Ovaj prividni izliv iskrenosti pun je podmuklih značenja. Iza njega se krije stara pesma o „loše vođenom ratu“, ratu koji nije dobijen dok si rekao britva. Nacionalisti ne mogu da shvate da je samo upuštanje Srbije u ovaj sramni rat bilo i poraz i sramota. Oni veruju: da smo pobedili, ne bismo se osramotili, jer bi pobeda prekrila bešèčašća sredstva koja su vodila do nje. Oni veruju da pobednik diktira istinu i veruju da bi svet prihvatio njihovu istinu o pobedonosnom ratu, i da se ne bi suočèili sa sopstvenom sramotom. Zato iskaz ovog srpskog nacionaliste zapravo glasi: osramotili smo se zato što smo doživeli poraz. Da nije bilo poraza ne bi bilo ni sramote, ni pričèa o zloèčinima i masakrima koje smo čèinili. Pobedi se ne gleda u zube.

Nacionalisti ne mogu da shvate da sramna sredstva nikako nisu mogla dovesti do vojnièčke pobede jer su u sebi sadržavala skrivenu klicu poraza. Neèčasna sredstva, korišćenje nadmoćne ratne gvožđurije, zloèčini i ostrvljenost izraz su bazièčnog kukavičèluka naci-ratnika, kukavièčluka koji je pri maloj promeni odnosa snaga doveo do njihove paniène bežanije.

PRITISAK

„Prièče o Srebrenici su u funkciji pritiska na Srbe“. „Haški tribunal napravljen je da bi se izvršio dodatni pritisak na srpsku pregovaraèčku snagu.“ „Raspisivanje međunarodnih poternica ima za cilj da izvrši predizborni pritisak na stanovništvo Republike Srpske.“ „Pritisak“ je omiljena rečè velikosrpskih nacionalista, rečè koja otkriva svu njihovu ogrezlost i okorelost. Zapanjujuće je da oni ne osećaju ni najmanji pritisak sopstvene savesti nego samo „pritisak antisrpskih zaverenika“. Zapanjujuće je da oni ne mogu da shvate jednostavnu čèinjenicu da se zloèčincima mora suditi, nego u svemu vide neku ujdurmu iz pozorišta velikih nacionalnih interesa. Zločèini i masakri su po njima nešto što nikog ne bi trebalo da potresa, truli Zapad samo glumi potresenost da bi vršio pritisak na nas, primerice Rusi, uzor slovenske osećajnosti, nimalo se ne potresaju.

Ovdašnja nacionalistièčka bratija samo što ne traži od sveta da se njena krvoločènost prihvati kao njena priroda, a prirodu ne teba menjati. Njihove žrtve su na nebu određene da budu žrtve. Tek ovakvo gledanje na stvari zadovoljilo bi ih i predstavljalo bi „ravnopravan tretman svih strana u sukobu“. I zato svete, ne pritiskaj više sirote srpske zločèince, ne glumi pravednika, znamo mi tebe!

SLOBOMIR

Na otvaranju Pavlovića ćuprije objavljeno je da će na Drini biti podignut novi velièčajni grad – Slobomir! Jedan režimski dotojanstvenik pojasnio je da on simboliše „slobodni mir“ ali i kumovi grada i svi Srbi znaju šta to ime znaèči i od čèega je skovano! Udvorice su bestidne u svojoj nakaradnoj mašti. Što jadnija zemlja, jadnije i kovanice! Slobomir na Drini – zvuèči i kao cinizam i kao zloslutni znamen. Nije li to vidikovac za osmatranje teritorija koje će, ah, jednoga dana biti pripojene majci Srbiji? Možda je to i budući megalopolis, prestonica Mega-Srbije? Narodno iskustvo govori da velike državotvorne zidine ne idu bez zločèina, pljačèke i otimačèine. „kad Jerina Smederevo gradi...“

Miodrag Stanisavljević
Republika br. 143-144, 1-31 jul 1996 i br. 147, 1-15 septembar 1996.