Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

ŽENSKI POKRET ( IV)

BORBA ZA PRAVO GLASA
Prvi talas feminizma u Kraljevini SHS

Rade je rekao svojim pretpostavljenima, da namerava da se oženi Jevrejkom, odmah je po kazni premešten u Skoplje – jer prlja lice jugoslovenskog oficira! Otišao je kod komandanta konjice, generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, pre pet godina dao sam svojoj devojci reč da ću je oženiti i ja ću predati molbu za ženidbu! – Ti znaš, Paniću, da je to zabranjeno?!

Ono što se danas podrazumeva, što je notorna činjenica svakog demokratskog društva je pravo glasa za sve punoletne žene i muškarce kojima to pravo iz nekih posebnih razloga nije oduzeto, što se vrlo retko ili nikako ne događa. To danas podrazumevajuće pravo je rezultat vrlo dugotrajne, iscrpljujuće borbe velikog broja žena i nekih muškaraca. Kada je Olimp d Guž (Olympe de Gouges) 1792. godine poručila da ako žena ima pravo da je stave pod giljotinu mora imati pravo i da odlučuje kao punopravna članica društva, žensko pravo glasa je izgledalo bezizgledno. Nju su giljotinirali, ali luč koju je njena Deklaracija o pravima žena i građanki upalila svetli do naših dana. Najveće zasluge za pravno i sociološko elaboriranje prava glasa žena pripada Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft - „Odbrana prava žena“ 1792), Džon Stjuart Milu (John Stuart Mill - „Potčinjenost žena“, 1861, objavljeno 1869.) i sifražetkinjama. Pokret sifražetkinja, upornost, organizovanost i spremnost na akciju čak i po cenu javnog ismevanja, ponižavanja, maltretiranja, pa i arestiranja (setimo se arestiranja gospođe Pankhurst (Emmeline Pankhurst) početkom XX veka. Emili nije dočekala da Britanke osvoje pravo glasa. To se dogodilo deset godina posle njene smrti, ali dogodilo se i bilo je neizbežno da se dogodi nakon posvećene borbe žena poput nje. Ideje sifražetkinja su imale plodno tlo u Srbiji i potonjoj Jugoslaviji. „Potčinjenost žena“ je Ženski pokret već dvadesete godine XX veka štampao u nastavcima. Iako u prvim brojevima Ženskog pokreta borba za pravo glasa žena nije centralno pitanje već se uzgred pominje, sve vreme izlaženja ovog feminističkog lista za žene od (1920-1938) borba za pravo glasa je prisutna.

Zašto borba za pravo glasa, koje je osnova svih drugih prava žena, nije u prvom planu. Patrijarhalna sredina je sa uvažavanjem prihvatala inicijative da se ograniči radno vreme radnika i radnica, da se eliminiše ženski i dečiji rad u rudnicima, da se javno progovori o društvenim korenima prostitucije, da se štite prava majki i dece, da se posebno zaštite samohrane majke, itd, dakle zaštitu socijalnih prava nezaštićenih članova društva. Pretpostavljam da se iz praktičnih razloga akcenat stavljao na ta pitanja a da su radikalni društveni zahvati pripremani pomno, polako i kako se vidi iz godišnjih izveštaja o aktivnosti Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, čiji organ je bio Ženski pokret, akcije za sticanje prava glasa žena su bile stalni sastavni deo aktivnosti. Članice Književnog odbora su promptno i redovno pratile svetske kongrese Alijense za pravo glasa žene i o tome podrobno informisale čitateljke. Ti izveštaji su i značajne analize političke situacije u svetu sa stanovišta žena.

Već 1920. u broju 4-5 Ženski pokret objavljuje tekst „Žensko pravo glasa pred narodnim predstavništvom“ u kome kažu: „Dugo je vremena moralo da protekne dok je najzad i u našem parlamentu počelo da se uopšte govori o pravima žene, i to samo izuzetno, mada se decenijama već deklamuje sa emfazom kako je u našoj demokratskoj državi suverenitet naroda iznad svega. Ali kada se tako besedilo računalo se da narod sačinjava jedino muška glava, a žena taj značajni i moćni faktor u prirodi i društvu, nije prema shvatanjima naših političara nikada ubrajana u narod...Najzad je osvanuo dan kada je taj novi, savremeni, izborni zakon izašao pred parlament. Koliko je dubok dremež obuhvatio naše političare i kako u tom polu-snu naglo klize u nazad, najbolji je dokaz to što je rezultat političkih savetovanja bio sa ne samo što se pravo glasa nije proširilo i na drugu polovinu našeg naroda, na žene, nego su ga u pasivnoj formi izgubili čak i muški i to oni koji pripadaju najuglednijim strukama. I pošto su van parlamenta izbačene najjače snage našeg naroda, to se može slobodno reći da je ženski vanparlamentarni blok snažno ojačao. I kako se danas u našoj zemlji i uspešnije i stvarnije vodi politika van parlamenta, to se može slobodno reći da su državni činovnici, profesori, učitelji i žene postali stub budućeg stvarnog, radnog i naprednog parlamenta. (Ženski pokret, 1920: broj 4-5, str10-11)
U sledećoj fazi borbe za pravo glasa žena Ženski pokret angažuje najznačajnije ličnosti javnog i političkog života da objave vlastita razmišljanja o pravu glasa žena. Radosav Agatonović, narodni poslanik ispred Demokratske stranke poručuje: „Pustite žene pred izbornu urnu pa ćete videti da ni naša nacija, ni naše jedinstvo, ni naše društvo neće propasti“. (Ženski pokret, 1926: broj 1-2, str.58) U ime Samostalne demokratske stranke Svetozar Pribićević, narodni poslanik kaže: „Žensko pravo glasa je kod svih kulturnih naroda rešeno. Prvi su to rešili Anglo-Saksi, rasa čije su žene od uvek poštovane, slobodne i uticajne“. (Ženski pokret, 1926: broj 3, str.89) U ime Slovenske ljudske stranke dr Hohnjec konstatuje „da je svaki čovek političko biće, te prema tome i žena kao takvo mora da ima politička prava“ (Ženski pokret, 1926: broj 3, str.91) U ime Hrvatske seljačke stranke, ministar prosvete G.Radić je rekao: „Bio sam srećan što sam imao dobru i inteligentnu majku, a još više što imam inteligentnu ženu.U životu nisam naišao na nijednu rđavu ženu i to sa zadovoljstvom ističem...Možda bi žene pametnije upravljale...“ (Ženski pokret, 1926: broj 4, str.140)
Iako su feminiskinje okupljene oko Ženskog pokreta bile uverene da će pravo glasa žene dobiti vrlo brzo, da su žene na pragu ulaska u parlament, u Srbiji, odnosno Jugoslaviji žene su se za pravo glasa izborile tek nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine.¹

¹Evo kojim redom su žene osvajale pravo glasa (navedeno prema knjizi Neko je rekao feminizam u redakciji Adriane Zaharijević)
1869 – Vajoming (USA)
1893. – Novi Zeland (samo da biraju; od 1919. i da budu birane)
1902. – Australija (samo da biraju; od 1962. puno pravo glasa)
1906. – Finska
1907. – Norveška (samo da biraju; od 1913. puno pravo glasa)
1915. – Danska, Island
1917. – Kanada (da biraju; od 1920. i da budu birane), Holandija (samo da biraju)
1918. – Sovjetski savez, Austrija, Nemačka, Irska, Poljska, Velika Britanija (žene iznad 30 godina; od 1928. puno pravo glasa)
1919. – Belgija (samo da biraju; od 1920. i da budu birane), Holandija (da budu birane), Luksemburg, Švedska (samo da biraju; od 1921 i da budu birane)
1920. – Albanija, Češka, Slovačka, SAD (da biraju)
1924. – Mongolija
1929. – Ekvator (samo da biraju;od 1967. puno pravo glasa), Rumunija (od 1946. puno pravo glasa)
1930. – Turska (samo da biraju; od 1934. puno pravo glasa), Južna Afrika (belkinje; od 1994 i crnkinje)
1931. – Čile (od 1949. puno pravo glasa), Portugalija (od 1976. puno pravo glasa), Španija, Sri Lanka
1932. – Tajland, Urugvaj
1934. – Brazil, Kuba
1937. – Filipini
1938. – Bolivija (od 1952. puno pravo glasa)
1939. – El Salvador (samo da biraju; od 1961. puno pravo glasa)
1941. – Panama (od 1946. puno pravo glasa)
1942. – Dominikanska republika
1944. – Francuska, Bugarska, Jamajka
1945. – Italija, Japan (od 1947. puno pravo glasa), Gijana, Indonezija, Senegal, Togo
1946. – Jugoslavija, Kamerun, Severna Koreja, Džibuti (samo da biraju), Gvatemala, Liberija, Trinidad i Tobago, Venecuela, Vijetnam
1947. – Argentina, Malta, Meksiko (samo da biraju; od 1953. puno pravo glasa), Pakistan, Singapur
1948. – Izrael, Južna Koreja, Niger, Surinam, Sejšeli
1949. – Kina, Kostarika, Sirija (samo da biraju; od 1953. puno pravo glasa)
1952. – Grčka, Obala slonovače, Liban
1953. – Butan, Mađarska (samo da biraju; od 1958. puno pravo glasa)
1954. – Kolumbija, Gana
1955. – Kambodža, Etiopija, Honduras, Nikaragva, Peru
1956. – Benin, Egipat, Gabon, Mali, Mauricijus, Somalija
1957. – Malezija, Zimbabve (od 1978. puno pravo glasa)
1958. – Burkina Faso, Čad, Gvineja
1959. – Madagaskar, San Marino (samo da biraju; od 1973. puno pravo glasa), Tunis, Tanzanija
1960. – Kipar, Gambija, Tonga
1961. – Bahami, Burundi, Mauritanija, Paragvaj, Ruanda, Siera Leone
1962. – Alžir, Monako, Uganda, Zambija
1963. – Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Fidži, Iran, Kenija, Maroko, Papua Nova Gvineja (samo da biraju; od 1964. puno pravo glasa)
1964. – Libija, Sudan
1965. – Avganistan, Bocvana, Lesoto
1967. – Jemen
1970. – Andora (samo da biraju; od 1973. puno pravo glasa)
1971. – Švajcarska (neki kantoni)
1972. – Bangladeš
1973. – Bahrein
1974. – Jordan
1975. – Angola, Zelenortska ostrva, Mozambik, Sao Tome
1977. – Gvineja Bisao
1980. – Irak
1984. – Lihtenštajn
1989. – Namibija
1990. – Samoa
1994. – Kazahstan, Moldavija
2002. – Oman, Bahrein
2003. – Katar
2005. - Kuvajt