PREISPITIVANJA: EVA NAHIR

JEDNA ŽIVOTNA DRAMA (II)

Rade je rekao svojim pretpostavljenima, da namerava da se oženi Jevrejkom, odmah je po kazni premešten u Skoplje – jer prlja lice jugoslovenskog oficira! Otišao je kod komandanta konjice, generala Nedeljkovića i rekao: Gospodine generale, pre pet godina dao sam svojoj devojci reč da ću je oženiti i ja ću predati molbu za ženidbu! – Ti znaš, Paniću, da je to zabranjeno?!

Bojkotovana radi 12 sati, nema pravo ni s kim da razgovara, niti ko ima pravo s njim da razgovara. Svako ima pravo da je pljune, da je bije... Nema pravo da spava na slamarici. Ja sam kao bojkotovana morala da spavam pored kible... Imaš stalnog pratioca, jednu aktivistkinju; ako imaš sreće, ona je dobra. Bila sam pod bojkotom tri meseca. – Govori! Veze i vezice tvog muža sa NKVD?! Stojim čitave noći; izašle su mi žlezde, ne mogu da hodam. – Rastereti se, pa ćemo te rasteretiti! Raskritikuj se! A ja ništa nisam znala, ništa! Uh, strašno je to bilo. Preživela sam jer sam imala dete. Moram se vratiti, Tijana nema nikog. Nosila sam kamen i mislila: ako doneseš kamen na vrh, tamo je lekar, tamo te čeka Tijana. Ako ne doneseš, Tijana će umreti! Tijana te čeka, Tijana nema nikog... ! Eva nosi, radi, ćuti, nikog ne diraj! Tamo su tukle jedna drugu, tamo je bio – pakao! Najsurovije što čovek može da zamisli. – Udri bandu!, treba da dokažu koliko mrze neprijatelja. Pa, one strele, strašne. Pitaju me: Šta si radila pre hapšenja, Panićka? – Ništa, kuvala sam ručak, podizala ćerku i dvoje dece moje bliske prijateljice. Nisam bila u partiji, nisam izašla ni na frontovski rad. Rade je bio zadužen za vađenje mosta, i ceo naš rejon. Rekla sam: molim te, poštedi me toga, ostavi me na miru! Strela je bila teatar torture i poniženja: izađe jedna žena na binu, i peva: Čujte žene, počujte mene! Gledajte ove strele, crvene i bele, zabavu svae fele! Onda počinje skeč: šporet, šerpe, lonci – Zdravo Panićka. Šta radiš? – Kuvaaam ruuučak! Aaaaa, kuvaš bombe i pištolje, da ubiješ druga Tita!!! Onda, kao, peva u moje ime: Naivna sam, ništa ne znam, ništa ne razumem, da zapisnik svoj potpišem, tek toliko umem! Potom se ide u baraku, pod svetlo – E, sad, priznaj Panićka! Da si imala bombe i pištolje! – Jaaa! Nikad nisam videla bombu! Priznaj! Udri! Priznaj da si htela da ubiješ druga Tita!!!

Kako je uništena Brana Marković

Jedanput su mi rekli: Informbiro i fašizam, to je isto! Ajde, Panićka, ti si Jevrejka, pozdravi nas hitlerovim pozdravom! – Ja to neću! Legla sam na pod. Komandantkinja je naredila: Pređite preko nje! Neke žene su me zgazile, neke nisu. Znate, u takvim situacijama, pokaže se prava ljudska priroda. Poživotinjile su neke, sirote, radile svakojake grozote. Stavili su mi glavu pod kiblu, a nisam smela da pokrijem lice... Pa, tako, preživi se. Moram se vratiti, Tijana nema nikog! Ali, tamo je bilo i dobrih ljudi. O ljudskosti bih vam, tek, mogla pričati. Ujutro smo stale u red za prebrojavanje, odjedared se, neka ogromna žena stvorila iza mene. Mislila sam: sad sam gotova, sad će ona pokazati svoju snagu na meni! Idemo na kamen, hoću da podignem tralje – one su lake? Pod bojkotom sam, ne smem ništa da pitam. Ta ženska je videla kad su me bodljikavom žicom tukli po nogama. Rekla je sebi: ja imam 22 godine, ova žena ima ćerku. Pomoći ću joj! Stavila je kamen na svoju stranu, da bi meni bilo lakše. Moja Ruška. Celi bojkot su je tukli – Ti nosiš za Evu Panić!!! Ona je ćutala. Bila je jaka, Dalmatinka. Takva ljudskost i dobrota spašavaju vas da se psihički ne slomite. Brana, supruga Sime Markovića, nikada nije legla na slamaricu. Godinama. Psihički je bila uništena. Stalno je nosila jednu kanticu s govnima, od klozeta do klozeta, s brda na brdo. Bila je od samog početka na Ostrvu, do njegovog raspuštanja. Kad se vratila kući, otišla je na grob svoje majke, i obesila se. Nekih strašnih slika još ne mogu da se oslobodim. Bilo je leto, užasna vrelina; Jovanka Rebrača je bila izložena u nekoj vrsti kaveza, tako da smo svi gledali njene muke. Sirota, imala je dizenteriju, stalno je iz nje curilo, onesvešćivala se. Bila je vezana, tako da je visila, samo bi je ponekad polivali vodom. To je bilo tako strašno... Imam još jednu sliku, veoma tužnu: Gordana Aćimović je sedela zureći u prazno; sline su joj curile, bila je sva prljava. Moja prijateljica, Margita Adler, kaže: Eva, ti ćeš ovde ostati doveka! Zbog pasivnosti su ti produžili kaznu. Znam da ti nikog ne možeš da udariš, ali vidiš da Gordana nije normalna, neće osetiti. Kad se vratimo s posla, prođi pored nje i pljuni je! Nosim kamen i mislim: pa, dobro, večeras ću da je pljunem. Kad dođe veče, ne mogu to da uradim. Posle mnogo godina, srela sam Gordanu na ulici, lepu, zgodnu. Onda mi ona kaže: Eva, ja sam sve čula – hvali ti! Znate, ljudi su činili strašne svinjarije, da bi se dokopali neke mali privilegije. Ne verujem da je neko na vrhu partije rekao: Da joj metneš glavu pod kiblu i da je zapišavaju! To su smislile one koje su htele da pokažu koliko su svesne. Ako si imao sadizam u glavi, onda je trebalo samo malo stisnuti to dugme. Danas ne bih mogla da živim, da sam tako nešto radila tim mučenicama. Jednom sam srela ženu koja me je tukla. Išli smo moj drugi muž i ja, kad sam je ugledala, rekla sam: Moše, ova me tukla! – Ajde, lupi joj šamar! – Zar da prljam ruke?! Nikad nisam htela da prihvatim mržnju, meni su takvi ljudi jadni i čemerni.

Od čega si ti stvorena, Evo

Rade se ubio 16. oktobra 1951, ja sam uhapšena 17. oktobra; 29. novembra 1953. puštena sam, posle 26 meseci zatvora. Islednik me je pozvao i rekao: Prvim transportom ideš kući, ako ne napraviš nešto loše! Rekla sam: Druže isledniče, nisam se ni popravila, ni napravila, ja i ne znam zbog čega sam ovde!? Otišla sam u Lendavu, kod sestre. Rekla je da ne mogu ostati od nje jer je tu granica, i sigurno će joj Udba svaki čas biti u kući. Došla sam vozom u Beograd, u robijaškom odelu i hiljadu dinara u platnenoj torbici. Sa Železničke stanice nazvala sam moju zaovu, koju smo školovali, udala se iz naše kuće. Kažem: Roso, ja sam došla. – Ti, snajka, ne možeš da dođeš kod nas, mi smo u partiji! – Pa, kud ću, k vragu? U Savu ili Dunav?! Nazvala sam moju najbolju prijateljicu Miru Carin, kaže: Pa, gde si ti, što ne dođeš?! – Ti znaš gde sam bila?! – Šta se to mene tiče? Bićeš kod mene, ja ću te čuvati. Podiga si moju decu, zaslušuješ to. Onda su joj, naravno, rekli: Ne možeš da je držiš kod sebe! Odgovorila im je: To se vas ne tiče, ona će biti kod mene! I, bila sam kod nje, ali nisam mogla da dovedem Tijanu. Nije bilo mesta u malom stanu, na podu sam spavala godinu i po. Imala sam grozno teške dane, kad sam došla natrag.

Dobila sam dozvolu da iskopam Radeta sa vojnog groblja u Zemunu, bio je sahranjen pod brojem. Trebalo je da ga identifikujem, sišla sam u grob da pogledam čeljust. Prepoznala sam zube. Svekrva, koja je sa svekrom stajala iznad, pita: Od čega si ti stvorena, Evo? Od gvožđa, je l, od kamena? Stavili smo ga u sanduk i pokrili belim, vezenim čaršavom i crvenim ćilimom. Odneli smo ga u Kruševicu i sahranili. Našla sam se u užasnom stanju, bila sam teško bolesna. Samo sam plakala, mesecima. Onda je Ruta Davičo, sestra moje Mire, otišla kod profesrora Huga Klajna i zamolila ga da mi pomogne. Pozvao me je i rekao: Slušajte, ja Radeta iz groba izvaditi ne mogu, niti mogu da vam Goli otok izbrišem iz glave. Ali, pokušaću da vaše živce potpuno odmorim. Uspavao me je; tri nedelje veštački sam hranjena – ustala sam kao druga osoba, sa snagom, mogla sam normalno da živim.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, Žarana Papić Polnost i kultura, 1997.

Tijana je imala velike probleme, bila je kod moje sestre u Lendavi, nije mogla da jede, niti da se uklopi u njihov život. Odveli su je u dom za decu bez roditelja, odakle ju je uzela prijateljica moje majke, ali i to za nju nije bilo dobro. Strašne su bile situacije u koje je dolazila. Recimo, kad se vratila u Beograd i pošla školu, dečak čiji je otac radio u Sipu, na tabli je napisao: Tijana je dete narodnog neprijatelja! U svom pismenom radu je napisala: Moja majka neprestano plače, kad budem velika biću tako dobra prema njoj, i moja majka više neće biti tužna. Pozvala me je razredna i rekla: Šta to piše vaša ćerka? – Znate, moj muž se ubio, ja sam bila na Golom otoku... Onda dođu moje golootočanke, pa se plakalo: Je l se sećaš kako su nas gazili...? Odrasla je s tom mojom velikom patnjom. Ponekad mi je prebacivala: Oca si više volela od mene?! – Ja sam tvog oca volela više od svega na kugli zemaljskoj! Sigurno te ostavila ne bih, ali, da potpišem za tvog oca, da je narodni neprijatelj – nikad to ne bih učinila! Kao zver u kavezu hodala sam po noći, i zapomagala: Jao, Rade, samo da te čujem, da mi kažeš kako da izdržim više...!? A, sirotinja...! Dođe Tijana iz škole, kažem: Sve skini sa sebe, sinko, pa se u krpe obuci. Da u školu ideš kao čovek obučena!

Državna tajna

Napisala sam molbu za odlazak u Izrael. Onda je stigao poziv od Moše Pijade, kaže: Pa, gde si ti? – Zabranjeno mi je da dođem kod vas. – Ko ti je zabranio? – Udba. – Gospode bože! A oni se šetkaju i šire po stanovima. Dobro, odsad si ti moja briga! Nekoliko meseci kasnije, Tijana i ja smo se uselile u stan na Obilićevom vencu. Završila sam školu za visoko usavršavanje kadrova i konkurisala za posao u Metal servisu. Prošla sam na konkursu, ali mi je direktor, bivši pukovnik Udbe, rekao: Vi ne možete da radite u spoljnoj trgovini, drugarice Panić, jer ste bili na Golom otoku. Odjurim u Skupštinu, kažem: Čika Pijade, prošla sam na konkursu, a ovaj mi ne da da radim! Kaže: Idi tamo i sedi, ja ću s njim razgovarati! Sutradan, sedim za mašinom, dođe taj direktor, Banjanin, kaže: Drug predsednik Skupštine je insistirao da vas primimo. Mi ćemo to učiniti ali, molim vas, zaboravite gde ste bili! Kažem: Nikad ja neću zaboraviti gde sam bila, nikad!

Do odlaska u Izrael radila sam u Metal servisu, i bila u velikoj ljubavi sa svim zaposlenima. Banjanin je za mene rekao: Ona je bila na dnu pakla, pomalo je nervozna, nemojte joj zameriti!  Tijana je već bila u Izraelu, mislila sam da je svejedno ako se meni nešto desi. Počela sam da lupam na sva vrata – Hoću da vidim Radetov predmet! – Ne! Ne! Ne! Došla sam do Rankovića – Ne! Uspela sam da dođem do Vojina Lukića, tadašnjeg sekretara CK Srbije, bio je ministar unutrašnjih poslova u vreme kad je Rade uhapšen. Primi me i kaže: Panićka, šta hoćeš? – Da vidim Radetov predmet! Predamnom je telefonirao Ćeći Stefanoviću, u Savezno ministarstvo, rekao je: Sad će kod vas doći Panićka, izvadite joj predmet i dajte da pročita! U njemu je stajalo da je Radeta optužio potpukovnik Udbe, Nikitović, koji je na takav način optužio stotinu ljudi. On je, pisalo je u predmetu, optužio nekog crnogorskog ministra, ali je ovaj odmah tražio suočenje i tako se otkrila čitava stvar. Nikitović je dobio 18 godina zatvora, a svi koje je optužio, odmah su pušteni na slobodu.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2000.

To se dogodilo onda kad su mi na Golom otoku rekli: Panićka, idete kući prvim transportom! Vratila sam se kod Vojina Lukića i rekla: Sad idem na Terazije, i kao luda ću vikati: Rade Panić je umro nevin! – Sad vi nećete ništa da vičete, jer idete u Izrael!, kaže on. Dva dana pred odlazak, pozvali su me u Udbu i rekli: Panićka, ne bi bilo zgodno da pričate ili pišete o vašem slučaju! Rekla sam: ništa ne obećavam, ne znam! Čekala sam 20 godina, do dana kada se pojavio Danilo Kiš. Moj prijatelj, novinar Raul Tajtelbaum, Kišu je rekao: Ako hoćeš da čuješ priču, idi u kibuc Šar Hamakim! I Kiš je došao.

Posle nekoliko godina drugog braka, mužu sam rekla: Moše, ako sad ne odem Radetu na grob, umreću od čežnje! Rekao je: Hajdemo! Došli smo u Kruševicu, Moše je poljubio moju bivšu svekrvu. Rekla je: Oj! Dođi da te zaglim umesto mog sina, kad si tako dobar mojoj unuci i ovoj mučenici! Tamo se peklo prase, ostali smo nekoliko dana.

Opet sama

Jednog dana, po dolasku u kibuc, osedlala sam konja i jurnula u brda, kod Arapa. Dođem u selo, lupam na vrata, kažu: Uđi, sedi! Svi sede na podu, ispred njih činija sa kiselim mlekom, drobe pogaču. Pitaju me: jesi li ti Jevrejka? – Jesam. – Sa dve strane? – Da. – Pa, ti tako, sediš s nama? Tako sam sedela i kod svog prvog muža u selu, tako smo živeli. – Pa, ko si ti? – Žena Moše Nahira, ovde sam nekoliko meseci! – Ti si njegova žena!? Moše je bio jedan od pionira tog kibuca, Šar Hamakim (Vrata dveju dolina). Bio je rođen u Rumuniji, završio je agronomiju u Amsterdamu, i sa grupom idealista, tridesetih godina, napravio kibuc, otimajući zemlju od škorpija, zmija i kamenja. Dve nedelje posle moje posete, dođe stari Arapin kod mog muža, kaže: Ćerka mi je bolesna, žena ne ume da je odvede lekaru. Možda bi tvoja žena išla s njom? Vodila sam je kod svakakvih lekara. Onda je njena rođaka poslala svoju ćerku, došla je u pet ujutro i rekla: Moj brat je pao s kreveta, pa je umro! Kažem: Moše, osedlaj konja, idem da vidim šta se desilo. Mali je ležao na podu, bez svesti. Čujem kako srce lupa, opalim mu dva jaka šamara, dete počne da plače. Posle 15 godina, na nekoj svadbi, priđe mi jedan mladić, kaže: Zdravo majko? – Ko si ti? – Ti si mi udarila šamare od kojih sam ostao živ! Eto, takve odnose imamo sa Arapima. U našem kibucu nema sinagoge, ne jedemo košer, i nemamo svojinu. Imam prilično veliku penziju od muža, 2500 dolara, ali kako je dobijem tako je predam u blagajnu. Dobijam isto kao i svi drugi, 1400 šekela. I vrlo dobro živim od toga; imam jedan stomak, da jedanput večeram, i samo jedno telo, da u jednom krevetu spavam. Nemam nikakvih posebnih prohteva. Ali, mladi ljudi danas, ne vole tako da žive. Hoće da imaju svoj automobil, ličnu svojinu. Kažu: Svaka šuša u gradu ima automobil, a ja moram autobusom! Odgovorim: Pa, autobus je za ljude, nije za stoku! Ni moja ćerka nije htela da živi u kibucu, živi u Dalasu. Ima budala koje hoće, moj uslov za dolazak u Izrael bio je da živim u kibucu. Samo tri procenta izraelskih stanovnika, danas živi u njima. Naravno, ni u kibucima ne žive anđeli, nego ljudi, ali, otprilike, svi imaju jednako.

 Danas, ja nemam ništa potiv Tita. Uradio je i neke vrlo dobre stvari. Jugoslavija je izbegla sudbinu drugih komunističkih zemalja: o životu njenih građana nije se odlučivalo u Moskvi, i nije imala gvozdenu zavesu na granicama. Ne znam da li je on naredio da se zatočenici na Golom otoku toliko muče, mislim da su ljudi tamo, to izopačili. Kao što mi je u Izraelu jedan rekao: Zašto si lagala Kiša?! Što nisi rekla kako smo tukli jedni druge? – Ali, ja to nisam radila! On kaže: Bogami, ja sam tukao! – Šta si ti bio pre Golog otoka? Oficir Udbe! – A, pa ti znaš kako se to radi. Ja sam do kraja htela ostati čovek. Kad sam, sa ćerkom i unukom bila na Golom otoku, ribar koji nas je prevezao, rekao je: Vozio sam tamo dvojicu muškaraca, jedan je dobio srčani napad, drugi se onesvestio. Kad sam sišla s čamca, kažem: Ja se neću onesvestiti, niti dobiti srčani napad. Možda ni zaplakati neću. Bilo je šta je bilo, Radeta iz groba podići ne mogu! Ćerka i unuka su plakale, ja nisam.  Kad je u Izraelu prikazan film o meni, mnogo su me intervjuisali, novine su pisale. Pitali su: Kako je to celog života vaš drugi muž mogao da sluša: Ja sam volela jednog čoveka?! Kakav je to čovek bio? Odgovorila sam: Moše nije bio čovek, bio je anđeo! Ja sam mu podigla sina iz prvog braka, čija je majka umrla, a to je njemu bila najveća briga. Govorila sam: Moše, nikad se ponovo udala ne bih, nikad. Ali, ti si meni rekao da ti je potrebna pomoć! Kad je umro, 1997., kod vas se daje 40 dana, kod Jevreja 30 dana. Kažu: 30 dana si dala Mošeu, 31. si otputovala. Kud je, vrag, otputovala?! Ja sam došla u Kruševicu, da kažem: Rade, moj anđeo je otišao, ja sam opet sama!

Ljubiša Stavrić