Promene u globalnom odnosu snaga u svetu

NEMA VIŠE DOMINANTNE SILE

U prvoj dekadi XXI veka svet je bio suočen sa snažnim ekonomskim usponom Istoka, tačnije istočne Azije, što je izazvalo kretanje bogatstva od Zapada ka Istoku. Ovakva promena globalnih razmera odrazila se i na odnos snaga među velikim silama. Dominacija SAD kao najmoćnije sile na svetu više nije neprikosnovena. Danas ova sila skoro ni jedan globalni problem nije u stanju da sama reši. Takođe to ne može ni jedna druga sila. Problemi se mogu rešavati samo u kompoziciji starih i novih snaga.

Ekonomski napredak na Istoku prati smanjenje siromaštva, rast urbanih sredina, sve veći uvoz energenata i povećanje ekoloških pretnji. Istočna i Jugoistočna Azija, pored Brazila, udvostručila je svoj udeo u svetskom bruto domaćem proizvodu i povećala dohodak po glavi stanovnika skoro dva i po puta više nego ostali deo sveta. Korporacije zapadnog sveta koje su predstavljale centre odlučivanja u proizvodnji, bankarstvu i uslugama gube svoju pređašnju moć, dok snažne privredne organizacije u zemljama rastućih ekonomija povećavaju svoje finansijske potencijale i preuzimaju tržišta širom sveta, naročito u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Jedan od rezultata ovih kretanja na Istoku su i novi centri finansijskog kapitala, koji svoju moć crpe iz velike akumulacije državnog kapitala, takozvanih suverenih fondova. Zanimljivo je, da je još 1997. Samjuel Hantington u svojoj knjizi „Sukob civilizacija“ tvrdio da će Zapad biti sve manje sposoban da integriše ekonomije u glavni sistem u kojem dominira.

Globalne pretnje

Formiranje novog odnosa snaga nezavisno prati porast globalnih pretnji, kao što su klimatske promene, prirodne katastrofe, nedostatak vode i širenje pandemija. Od takvih pošasti nije ni jedna zemlja skoro da ne može sama osloboditi i stoga je neophodna globalna solidarnost i razumevanje. Zbog toga se svim članicama Ujedinjenih nacija u tim oblastima nameće dugoročna i dobro definisana međusobna saradnja. Isključiv nacionalni pristup nije alternativa. I pored sporog dogovaranja, saradnja u ovoj oblasti postepeno se razvija u čvrste organizacione oblike i obezbeđeno finansiranje. Dogovaranju svakako doprinosi porast podrške u međunarodnom javnom mnjenju.
Svetska ekonomska kriza 2008. koja je zahvatila sve članice međunarodne zajednice, a ponajviše zemlje političkog Zapada, nastala je kao posledica sve većeg broja loših upravljačkih rešenja, pomanjkanje socijalne inteligencije vladajućih elita i pogrešnih konstrukcija javnog dobra. Najveći udar svetskoj i nacionalnim ekonomijama došao je iz finansijskog sektora, tačnije iz najvećih banaka SAD. Ovome u Evropi možemo dodati i neodgovarajuće upravljanje zajedničkom valutom evrom kao i budžetske deficite i preveliko javno zaduživanje. U cilju pokretanja oporavka u centru ekonomske politike je stroga štednja kako bi se izvršila finansijska konsolidacija javnih i privatnih izvora. Primena ovih rešenja povlači za sobom povećanje poreskog opterećenja što je nepodnošljivo za građane malih prihoda. Stoga se nastavlja pad proizvodnje ili veoma spor rast, uporna nezaposlenost, smanjenje realnih nadnica, penzija, potrošnje i životnog standarda. Takav politički kurs kako god da se pravda, izaziva unutrašnje ekonomske, socijalne i političke napetosti. Ovi procesi su možda potencijalno komplikovaniji i opasniji od onoga iz vremena Hladnog rata.

Svetska ekonomska kriza svojim ukupnim posledicama dovela je u pitanje vrednost modela ekonomskog upravljanja vodećih zemalja političkog Zapada. Zbog ranijih ekonomskih rezultata, ti modeli su se svojevremeno koristili kao snaga za privlačenja slabijih. Međutim, pokazane mane ugrozile su tu privlačnost globalnog uzora i njegovu ideološku superiornost. Relativnim opadanjem bogatstva zajedno sa gubitkom preimućstva u modelu upravljanja, Zapad je izgubio svoj prvobitni moć i uticaj u svetu.

Promeniti modele upravljanja

Još se ne zna do čega će dovesti pokrenute rasprave o modelu upravljanja, to jest da li će u politici rasta prevagnuti tolerisanje porasta ne jednakosti, ekonomska deregulacija i nastavak tranzicije ka postindustrijskoj dominaciji sektora usluga. Zadržavanje starih modela verovatno bi se suprotstavilo sadašnjim zahtevima kompleksne svetske međuzavisnosti, stalnom širenju nove političke svesti o učešću u odlučivanju i težnjama ka ekonomskoj sigurnosti i zaposlenosti. Nadasve stoji činjenica da će biti veoma teško, ako ne i nemoguće, u ime globalizacije zagovarati stare modele slične modelu kakav je predvideo "Vašingtonski konsensus", formulisan 1989. godine u Svetskoj banci. Da podsetimo: konsenzus se odnosio na fiskalnu disciplinu, usmeravanje javne potrošnje na osnovno školstvo, osnovno zdravstvo i infrastrukturu, poreske reforme u cilju širenja poreske baze i usvajanje umerenih poreskih stopa, tržišne interesne stopu u pozitivnim realnim terminima, konkurentan kurs valute, liberalizaciju trgovine, liberalizaciju stranog direktnog ulaganja, privatizaciju državnih preduzeća, deregulaciju u smislu ukidanju onih mera koje sprečavaju izlazak na tržište i konkurenciju, kao i na zaštitu vlasničkih prava.
Ova politika, kao što su zbivanja pokazala, zanemarila je mnoga temeljna pitanja. Fokus na stabilnost cena, monetarnu i fiskalnu politiku izostavljao je ostvarenje krupnih ciljeva, kao što su socijalno ekonomska održivost, egalitarni i demokratski razvoj. Kriza je definitivno takvom konceptu oduzela i ono malo ubedljivosti, pa se danas retko ko na njega poziva, mada se sa stanovišta dobrog razvojnog upravljanja neki delovi ne mogu potpuno osporiti. Verovatno, zbog tih razloga Međunarodni monetarni fond smanjuje pritisak na kriterijume strukturalnih performansi (privatizaciju, regulaciju bankarstva i trgovinsku politiku) jer su ovi zahtevi pretežno doktrinarnog karaktera i ne odnose se na stvarne probleme na terenu.
U zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike, nasuprot tezama neoliberalizma, podržavaju se rešenja za stabilan razvoj koja prihvataju državnu intervenciju i na makro i na mikro planu kako bi se mnogobrojne varijabile globalne međuzavisnosti pametno iskoristile, a odbacile one koje bi takvu politiku ometale. To bi trebalo da bude pragmatična kombinacija kapitalizma i autorirarizma odnosno mešavina tržišne privrede i unapređenja javnog dobra. Zbog toga je neki zovu hibridni kapitalizam. Taj pristup ekonomiji pružio je zaista zavidne rezultate, što ne znači da neće doživeti usporavanja i pretrpeti promene u skladu sa zahtevima daljeg razvoja. Istini za volju, državna intervencija u bitnim ekonomskim performansama nije strana ni zemljama, kao što su SAD, pa i Evropska unija. Spasavanje velikih banaka državnim novcem, pomoć automobilskoj i drugim industrijama, podsticanje "zelene energije" i još mnogo toga, nije ništa drugo do mešanje države u oblast privređivanja. Valja je to i razlog zašto kineska iskustva u delu sveta van političkog Zapada imaju veću prođu nego ekonomske škole SAD i Evrope.

Nacionalizam i tribalizam

U okviru promena na globalnom nivou kao relativno novi rizik za bezbednost i mirni razvoj, pogotovo u zemljama u razvoju, jeste umnožavanje političkih stremljenja koja povezuju ljude po osnovu "krvi i kulture". Ovaj nacionalizam (i tribalizam) kao stvar zajedničkog osećanja o prošlim dostignućima, tradiciji, kulturi, religiji i svakom drugom kolektivnom iskustvu u mnogim sredinama, isprepleten je sa socijalnim zahtevima što predstavlja snagu sa kojom se u međuzavisnim međunarodnim odnosima mora računati. Prednost ovakvog političkog izazova je u primeni tradicionalnih simboličkih formula koje lako i brzo stiču pristalice uz pomoć umreženih sredstva za komunikaciju. Pogubna krajnost takvih osećanja su pokreti koji se u postizanju političkih ciljeva oslanjaju na terorizam i u odnosu na protivnika na asimetrične oružane akcije. Otuda na globalnom nivou postoje stvarne i potencijalne tendencije, kako tvrdi britanski istoričar Nil Ferguson, etničkog udaljavanja koje vodi ka dezintegraciji. Naime, dok je stari nacionalizam ujedinjavao narode, novi ih razdvaja. Zbog toga se u svetu uvećava broj država, što će nametnuti složenije usklađivanje različitih i čak oprečnih interesa. Takva zbivanja na dugi rok izazivaju sumnju u održivost multietničkih zajednica i mirni suživot u takvim sredinama. Ipak, u današnje vreme prekrajati svet
u etno-nacionalne zajednice značilo bi dovesti u pitanje upravljanje u većem delu sveta što nije izvodljivo bez velikih potresa i ogromne koncentracije moći koja bi to postavila kao politički cilj.
Nasuprot nacionalizmu i separatizmu, težnja ka integraciji nacionalnih privreda koja je krajem XX veka kao politička ideja prepravila ceo svet nije postala manje aktuelna, ali je u upravljanju pokazala mnoge svoje slabosti koje je ogolila svetska ekonomska kriza 2008. Najsnažnija i upravljački najsavršenija Evropska unija i pored nekih svojih prednosti iskazala je mnoge svoje mane u upravljanju, pre svega u pomenutom korišćenju evra kao zajedničke valute, a zatim u celokupnom finansijskom sistemu. Jedinstveno evropsko tržište van svake sumnje predstavlja prednost u pogledu slobodnog kretanja robe i kapitala što ipak nije bilo dovoljno da svojim pozitivnim efektima otkloni preveliko zaduživanje članica koje nije samo posledica lošeg upravljanja na nacionalnom nivou već i pogrešno datih opštih okvira za kretanje kapitala. Pesimisti čak zbog toga kažu da Evropa više nije ideja već ponovo Kontinent sačinjen od država sa različitim interesima. U svim tim upravljačkim perturbacijama naročito je pogođen jug Evrope čije će finansijsko saniranje dobrostojeće članice lišiti mnogih ranijih ekonomskih i političkih preimućstva. Međutim, u celini još uvek ostaje nerešen problem kako pokrenuti novi ciklus rasta odnosno popraviti položaj rada, a naročito omladine. Od svog osnivanja Unija je kao jedinstveno tržište znatno povećala svoju ekonomsku moć, ali neravnomerno uprkos sprovođenju politike kohezije odnosno ravnomernog razvoja članica. Mehanizmi Unije nisu u tome uspeli, iako se ne može osporiti da je bilo puno dobre volje i visokog stepena solidarnosti. Otuda i ideje o reorganizaciji Unije u više takozvanih brzina. Unija će se van svake sumnje održati jer je suviše napora uloženo u njenu izgradnju, a njen razlaz članice bi previše koštao. Međutim, nešto se neće moći izbeći: obnavljanje težnji ka nacionalnoj suverenosti, jačanje nacionalizma udruženog sa ksenofobijom, raskidanje starih i sklapanje novih savezništava u okviru postojećih ili čak novih organizacija, produbljivanje jaza između prvobitnog jezgra i periferije. Tim više što je Evropa zadržala nacionalni identitet kao graditeljski element u konstrukciji države. Sem nekoliko izuzetaka, evropske zemlje su etno-nacionalne države sa dominantnim narodom. Integracija imala je stoga i tu svrhu da poveže sve te nacionalne identitete na miroljubiv, demokratski, način u funkcionalnu celinu.

Regionalna povezivanja slabijih

Što se tiče ostalog dela sveta, Jugoistočna Azija, Afrika i Latinska Amerika, regionalna povezivanja tržišta ostaće i dalje privlačno stremljenje. Jedan od razloga je efikasna zaštita vlastitog ekonomskog prostora od prodora snažnih industrijskih zemalja koji ne uvažavaju specifične okolnosti i potrebe za odgovarajućim putevim razvoja. Nije ni manje važan cilj da se zajednički u odnosu prema trećima iskoriste postojeće komparativne prednosti. Povezivanje nacionalnih privreda i za te zemlje pretpostavlja kompatiblinost kapaciteta, mogućnost efikasnog energetskog i transportnog povezivanja i korisnost zajedničkog uređenja ekonomskih odnosa sa trećima. Ostaje otvoreno pitanje kako će taj deo sveta obezbediti uravnoteženi razvoj članica, što zahteva podršku od strane onih koji su bogatiji. Taj zahtev u nekoj meri mora da se ispunjava jer bi se u suprotnom izgubio jedan od glavnih motiva udruživanja. Zbog svih tih nedoumica, bar za sada, integracija još uvek nema jasnu prevagu u odnosu na etno-nacionalne divergencije, pa treba očekivati uključivanje nekih novih upravljačkih rešenja koja bi bila u suštini kompromis između centralizacije i suvereniteta nacionalnih država.
Premda je glavni motiv za integraciju konvergencija ekonomskih interesa, takav način grupisanja interesa u smislu savezničkog povezivanja koristi se i radi unapređenja geostrateških interesa vodećih članica. Razume se, da se politika odbrane ne može svuda razdvojiti od ekonomija, pa se takve namere ne mogu uvek izbeći, tim više što ponekad imaju svoje strategijsko opravdanje. Ipak nije jasno da li je u pojedinim situacijama takvo usmeravanje integracija zaista interes svih članica ili se jednostavno mora prihvatiti politika onih koji mogu da preuzmu najveće obaveze.
Promene u kapacitetu moći na vrhu svetskog poretka još ne znači i radikalnu promenu pravila ponašanja u međunarodnim odnosima. Promene koje se odigravaju u globalnom odnosu snaga uglavnom se iskazuju kao kombinacija stare i nove politike, što ne sprečava postepenu preraspodelu moći. Staro se radikalno ne odbacuje pošto novi kodeksi i institucije tek treba da se uspostave i razviju. Misao za novo, unekoliko zaostaje za snagom već primenjenog. Odbaciti staro u situaciji kada je novo tek u povoju, ugrozilo bi stabilnost u svetu. Pored toga, globalni sistemi kao što su Ujedinjene nacije veoma je teško reformisati jer je neophodna saglasnost većine u Generalnoj skupštini, a u Savetu bezbednosti pristanak svih stalnih članova. U takvim previranjima suverenitet država, kao temeljni princip u odnosima među državama koji već važi od Vestfalskog mira 1648. godine, formalno se ne odbacuje, ali i dalje u velikoj meri, ponekad i presudno, zavisi od snage određene države i snage njenih saveznika. Dakle, suverenitet nije pouzdana odbrana bez obzira na okolnosti. Moć može i danas da nadvlada suverenitet, ako ne otvoreno onda prikriveno.

Promena metoda komunkacije

Odnosi snaga menjaju i metode komunikacije između velikih i malih, pa i između velikih. Umesto "tvrde sile" uveliko se primenjuje "meka sila". Zapravo, ako se isključuje rat, neki drugi izbor ne postoji. Primena meke sile nije novost u međunarodnim odnosima; oduvek su se zajedno sa oružanom pretnjom koristili ubeđivanje i kulturni uticaji radi ostvarenja vlastitih interesa. Danas su savremena komunikaciona tehnologija i usavršeni psihološki inženjering takve mogućnosti proširile u srazmeri sa veličinom finansijske podrške. Najzad, meka sila po svojoj miroljubivoj pojavi je za partnere prihvatljivija, a njen uticaj benigniji.
Srećom, u svim tim promenama sukob interesa ne otklanja se putem upotrebe oružane sile na širokoj skali operacija i pored toga što se takva mogućnost u planovima odbrane ne odbacuje. Savremeno oružje ima previše razornu moć, preciznije je i upotreba nije ograničena daljinom. Sam rat značio bi uzajamno i potpuno razaranje. Osim toga svaki takav rat bi se brzo pretvorio u nuklearani rat i totalnu katastrofu. Zato ko bi se razuman odlučio na uništenje milona ljudi, dugotrajno prekidanje svih svetskih ekonomskih tokova i nepopravljivu štetu prirodnoj sredini. Takav uzdržani pristup vojnoj sili donekle podseća na politiku detanta – odvraćanja - iz vremena Hladnog rata prema kojoj neprijatelj neće udariti ako zna da branilac može da odbije napad ili uzvraćanjem nanese neprihvatljivu štetu. Ipak niko se nije potpuno odrekao "tvrde sile". Dokaz jeste održavanje i stalno usavršavanje visokog nivoa strateškog naoružanja (raketni sistemi i podmornička flota), jedinica za brzo reagovanje i obaveštajnih službi. Zbog specifičnih regionalnih problema koji ponekad ulaze u strateške kalkulacije velikih sila, oružani sukobi među narodima, verskim zajednicama i državama u manje razvijenom Jugu pretvaraju se u surogat rata između moćnih.
Promene u odnosu snaga kao posledica novih globalnih kretanja donekle su uticale na usmeravanje velikih sila na rešavanje svojih unutrašnjih socijalno- ekonomskih problema, a time i ograničavanje svojih spoljnih ambicija. Trka u naoružanju kakva je postojala u vreme Hladnog rata ustupa mesto "pametnoj politici" koja se trudi da izbegne neracionalna trošenja ili trošenja čiji očekivani efekti nisu dovoljni. Rasipanje novca koji se pozajmljuje radi naoružavanja, nije na dugi rok održiva politika ni onih koji stoje visoko na lestvici svetske moći. Odgovornost za socijalno-ekonomski napredak sada se u širokom krugu partnera povezuje sa osiguranjem povoljnog spoljnog okruženja koje zahteva nov obrazac ponašanja. Unutrašnja bezbednost stoga postaje aktuelnija od nekadašnje preovlađujuće politike odbrane od spoljne agresije i zaštite teritorijalnog integriteta. Bezbednost se kao pojam spokojnog života seli na teren finansijskih i industrijskih odnosa, trgovine i transfera tehnologije što menja sadržinu međunarodnih pregovaranja. Socijalno ekonomske prorazvojne politike kao unutrašnjeg prioriteta drže se i manje zemlje u okviru svojih ograničenih mogućnosti. Ni one u uslovima prezaduženosti i teških uslova za pomoć, ne razumeju drugačije svoj opstanak i razvoj. I njima su rast BDP, ekonomska stabilnost i održiv razvoj prioriteti prvoga reda. Uz sve to, one žele da deluju u saglasnosti sa svojim specifičnim uslovima i da se zaštite od prevelike konkurencije stranih, moćnih privreda ili pak "razvojnog diktata".
Bez obzira na to kako se menja struktura moći u svetu i što u međunarodnim organizacijama postoji vođstvo velikih sila, povećava se pluralizam u globalnom upravljanju, širi se uloga nevladinih organizacija, jača mreža tehničkih specijalista i privatnih i javno-privatnih oblika regulacije. Sve gušća mreža transnacionalne razmene i komunikacije podstiče uspon međunarodnih organizacija od kojih se zahteva da se bave sve složenijim dilemama kolektivne akcije visoko međuzavisnog i globalizovanog sveta. I veliki broj pojedinaca nalazi sam sebi partnere širom sveta bez ikakve specijalizovane posredničke organizacije. Internet tehnologija je u tom pogledu sjajan alat. Decentralizacija međunarodnih veza u mnogim slučajevima se pokazala kao logično i često jedino rešenje za potpunije i autentičnije predstavljanje društvenog bića pojedinih sredina u svetskoj javnosti. Uporedo s tim, vojno bezbednosna pitanja koja su zbog svoje prirode predstavljala u međunarodnim razmatranjima monopol elite, zbog svojih sve širih implikacija u svakodnevnom životu, ne mogu se zadržati u prethodnim povlašćenim krugovima. Osim toga, bezbednosna pitanja ustupaju svoje pravo prvenstva socijalno ekonomskom i ekološkom dnevnom redu. Tako se smanjuje prostor u kome moćni suvereno odlučuju o širokoj lepezi pitanja međunarodne saradnje. Kao ishodište svih ovih tendencija jeste ideja da međunarodna zajednica treba da se kreće izvan
jednodimenzionalne koegzistencije i da održava međunarodno prihvaćene temeljne principe, kao što su ljudska prava, socijalna pravda, demokratsko odlučivanje, samoopredeljenje, uzdržavanje od upotrebe sile i ekološka održivost.

Disperzovana politička moć

U vezi sa karakterom međunarodnih odnosa, a povodom svetske krize na nacionalnom i regionalnom nivou, na dnevnom redu su rasprave o promeni nacionalne politike u saglasnosti sa opštim socijalno ekonomskim očekivanjima. Reč je u krajnjoj liniji o dilemi da li pružiti prednost realnoj ekonomiji nasuprot finansijskom sektoru, političkoj raznolikosti nasuprot harmonizaciji, podržavanju nacionalne politike nasuprot spoljnih ograničenja, kao i socijalne isključivosti nasuprot tehnokratskog elitizma. Rasprave o tim pitanjima, logikom preimućstva novih ideja, povukle bi za sobom i prilagođavanja u spoljnoj politici. Saniranje svetske krize neizbežno se kreće u prostoru političkih rešenja u odnosima među državama, kao što su valutna pitanja, regulacija kretanja kapitala i trgovinskih mehanizama. Samo jedan korak dalje su pitanja zaposlenja, socijalne pravde i lične sveukupne sigurnosti.
Budućnost svetskog poretka u uslovima kompleksne međuzavisnosti i izmenjene svesti ljudi o svojim sposobnostima, verovatno će u svom najopštijem smislu zavisiti kao i ranije od toga koliko će biti spremnosti da se podrži miroljubivost, jednakost ljudi i zajednica, poštovanje istinskog demokratskog odlučivanja i socijalno održivog privređivanja. To jest, u kojoj će meri nova hijerarhija moći razumeti promenjene civilizacijske potrebe i kakvi će se modaliteti u te svrhe primeniti. Da li će relativna promena u odnosu snaga, a ne u apsolutnim pokazateljima biti nagoveštaj nečeg stvarno novog, ostaje da se vidi. Bilo kako bilo, "hijerarhija moći" kakva je danas imaće glavnu reč.
Kao zaključak o razmatranju odnosa snaga, moglo bi bez preterivanja da se kaže da svetom više ne dominira jedna ili više super sila. Umesto toga, moć je rasuta i proširena na mnoge entitete sposobne da po svom pravu vrše uticaj. Ako bi držali šta onoga šta kaže američki politikolog Zbignijev Bržežinski, dominaciju Zapada više ne treba uzeti zdravo za gotovo. U Evropskoj uniji, drugoj koncentraciji moći u svetu, pravi, uzajamni, transnacionalni politički identitet je oslabio, zajednička globalna uloga se umanjila a povećala osetljivost na produbljavanje geostrateških pukotina. Treći faktor, zemlje BRIKS-a jesu uticajne u međunarodnim odnosima ali nisu ni ekonomska integracija ni vojni savez koje povezuju shvatanja o zajedničkom neprijatelju već više se oslanjaju na sličnost spoljnopolitičkih potreba, pre svih ekonomskih. Sve u svemu, svet je očigledno manje podložan dominaciji neke jedine sile bez obzira kakva aktuelna moć je u pitanju.
I na kraju nemoguće je a ne osvrnuti se na fenomen nazvan arapsko proleće. Reč je o pojavi koju velike sile pre svega političkog Zapada nisu u planiranju svoje politike očekivale. A kada su se neočekivano dogodile pobune prvo u najstabilnijoj arapskoj zemlji Tunisu, a zatim Libiji, Egiptu, Bahreinu i Siriji mnogi spoljni faktori su zahteve demonstranata razumeli kao zahtev za prelazak na demokratiju, sličnu zapadnoj. Protesti jesu bili usmereni protiv autokratskih režima ali njihova ideološka osnova bila je u stvari potraga za upravljačkim identitetom onako kako ga većina zamišlja, oslobođena od stega autokratskih režima. Do izražaja su došle u autentične liberalne ideje i teološka potka prihvaćenih vrednosti. Razume se, da su od samih početaka na površinu izbile pritajene razne verske, plemenske i regionalne nesuglasice. Ko će u svemu tome na kraju prevagnuti je neizvesno jer je reč o procesu kojem je pre svega potrebno vreme i novo odmeravanje snaga. Sve u svemu, pokazalo se da nije više moguće vladati kako se vladalo a kako će se vladati to tek treba otkriti uz ne malo prolivanje krvi. Spoljna intervencije, ma kako to u početku izgledalo, nije rešenje jer ona traži u krugu mnogih samo jednog partnera koji će između ostalog prihvatati geopolitičku orijentaciju inostranog donora. Sirija je valjda tipičan primer gde su izbile na površinu sve postojeće verske i etničke razmirice, pa i socijalna nezadovoljstva. Umešati se u takvu krajnje složenu situaciju ne bi značili ništa drugu nego stvaranje još većeg haosa. Zbog toga nije ni čudo što se u zemljama članicama Evropske unije, uključujući SAD i Tursku, neodobravanje intervencije u javnom mnjenju kreće od 85% do 61%. Pokazalo se da upravljanje krizama od strane velikih sila u takvim situacijama nije ne izvodljivo jer ulog je previše velik da bi građani bili koje zemlje olako prihvatili. Intervenisati, kao na primer u Libiji, a ništa ne promeniti, ni jednoj političkoj garnituri ne ide ni malo u prilog. Da li je tome uzrok i svetska ekonomska kriza ? Možda. Svet se menja, moglo bi se reći, na neočekivani način. Stoga i rešenja moraju biti drugačija nego što je nudila ranija praksa i svakako u širokom krugu odgovornih učesnika.

Simeon Pobulić