PARADA I ŠARADA

Ako politička vlast teži svevlašću, šta može delotvorno da uradi za kulturu novi ministar Ivan Tasovac? On nije jedini ministar za kojeg ne znamo šta će da radi, pa tako i njegov koncept srpske kulture ostaje nepoznat

Olivija Rusovac

Svi reflektori upereni su ka sadašnoj vlasti, koaliciji Srpske napredne stranke odnosno bivših Šešeljevih radikala i Socijalističke partije Srbije, naslednice Miloševićevih socijalista. Interesovanje za to šta rade novi-bivši je zasluženo, jer je vlast obećala velike promene u privredi, pravosuđu, borbi protiv korupcije, departizaciju. Godinu i po dana nakon toga nije se desilo skoro ništa, osim što su otkrivene neke korupcionaške afere. Da je bilo drugačije, to bi značilo da vlast sebe stavlja pod konrolu parlamenta i šire javnosti. Ostala je vlast koja teži svevlašću, što potvrđuje svojevrsna, kako bi rekao pisac i pesnik Miodrag Stanisavljević „komasacija“ opština širom Srbije u kojima su na vlast bile demokrate, da bi najzad bio osvojen i sam Beograd. Borba za vlast vodi se i unutar same koalicije uz svesrdnu pomoć tabloida i podeljene policije koja se bestidno ispoljava kao četvrti stub vlasti. Makljaža nauljenih boraca koalicije zamaskirana je brigom za napredak Srbije. U tu svrhu organizuju se spektakli za mase poput rekonstrukcije vlade, prijateljskog aranžmana sa šeikom iz Abu Dabija, angažovanja bivšeg austrijskog kancelara Guzenbauera koji treba da lobira za Srbiju i medijske zvezde i finansijskog stručnjaka Dominika Stros Kana koji ima bogato seksualno, ali i iskustvo u MMF-u. U sećanje se opet probija jedna rečenica pomenutog pisca koji je u tekstu „Zanat iskanja“ napisao: „Srbija mi sve više liči na maznu sponzorušu...“ A šta bi mogli da kažu svetski sručnjaci više od onoga što je već rekao naš potcenjeni Fiskalni savet koji je pogrešno mislio da će, radeći u tišini i bez paradiranja, imati naučni ugled. Država je postala privatna stvar i ulog u obračunu nosioca zvanično nepostojeće funkcije prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića (kome nimalo ne smeta što je tu funkciju izmislio Boris Tadić) i njegovog premijera, bolje reći dezijema (deuxieme, fr.), Ivice Dačića. Kako se u svemu tome snalazi i oseća novi ministar kulture Ivan Tasovac? On je rekao da u kulturi ima više novca nego ideja, što je i dobra i tužna vest.. On, međutim, nije jedini ministar za kojeg ne znamo šta će da radi, pa tako i ne znamo kakav je njegov koncept srpske kulture. Zaista je potresno kada jedan glumac kao što je Svetozar Cvetković izjavi: „Kultura je noga koja se seče umirućem pacijentu da bi preživeo“. Ivan Tasovac je poznat i medijski eksponiran, ali mi ne znamo kako Tasovac misli o kulturi .

Da li o kulturi misli kao načinu života i kao odnosu prema slobodi i kritičkom mišljenju da bi se prekinuo pogubni lanac reciklaže u kome „ološ glasa za uspešni ološ“ kako bi rekao Miša Stanisavljević; ili će uglavnom pevaljke biti potisnute sa trgova na kojima će se od sada organizovati koncerti za finiju publiku, a da se u kulturnoj matrici ništa ne menja? Beogradski sajam knjiga mogao bi da bude prvi javni test za ministra da pokaže koliko je distanciran od zamke „patriotske“ književnosti zaglupljivanja koju je promovisao njegov prethodnik. Ali tu su i druge oblasti kulture koje su pod snažnim uticajem predsavnika SNS-a koji su se rasporedili u uticajnim upravnim odborima. Dakle, nije reč o pretakanju novca i ideja iz naftalina, nego o odnosu prema vrednostima koje srpsku kulturu čine univerzalnom, a to su pitanja slobode, dobra i zla, kritička misao bez koje nema obrazovanog i automnog pojedinca.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek Entoni Gidens Dirkem, 1996.

I to je tako od Dositeja do danas. Jedan od takvih pisaca je Miodrag Miša Stanisavljević koji u uspomenama mnogih čitalaca živi i kao autor tekstova koji bi uslovno mogli da pripadaju političkom žanru, a koji su tokom jedanaest godina objavljivani u „Republici“, od 1994 do 2005. godine. Britko je analizirao vlast na način koji bi se mogao uporediti sa onim nevinim i vragolastim kikotom Mocarta u čuvenom filmu Miloša Formana. I taj smeh odjekuje i danas u virtuoznim jezičkim kovanicama koje je skovao za tada, ali i sada aktuelna „zanimanja“poput: patriotaši umesto patriota, banalitičari umesto analitičari, nekrostatističari, nekrodemokrate, zaverolozi, ceremonijal-majstori bede, profesionalni menjači vlasti. Stanisavljević je istraživao svet oko sebe kao da je sociolog. Ali su njegove definicije raznih stanja rableovski raskošne. Za siromaha „sa ugla“ kaže „kostoglodac“, odvratni su mu „fini nacionalisti koji hoće da budu tvorovi koji ne smrde, a takvih nema“; on je izmislio bravurozne izraze kao elan mortal, epidemija patriotije, normalnost ludila, stabilizacija užasa, „doneo“ je i svoj Zakon uskog prolaza u kome kaže: duh prilagođavanja suženom životnom prolazu i egzistencijalnoj skučenosti (je) kod Srba snažnija od duha pobune. O vlasti koja teži svevlašću reći će: „Demokratija ukrašena samodršcem je srpski specijalitet. To je paukova mreža za muve“. U savremenoj riznici stvari koje su nemoguće, a ipak postaju moguće, ostaće jedna Mišina misao zapisana u Vremenu 1993. godine, koja izražava sav tragizam srpske politike i naravi: „Duhovnim horizontima ovog naroda ovladala je totalna dramatrgija u kojoj su sve veze moguće, a svi obrti očekivani i uverljivi“. Tekstovi objavljeni u „Republici“, njih 185, i sabrani u knjizi Totalna dramaturgija svedoče o Miodragu Stanisavljeviću kao virtuzu srpskog jezika, a britkošću zapažanja nude se kao fantastično putovanje između sijamski sraslih sadašnjosti i prošlosti. Mogu da budu inspiracija sociolozima kulture i nude se nekom darovitom dramskom piscu za pozorišni komad koji ne bi bio ništa manje apsurdan od Joneskovih ili Beketovih komada. Miša je skovao izraz „prošlost budućnosti“. Sadašnjost prošlosti opisao je u tekstu Zaključani ključ iz kojeg donosimo jedan deo: “Neki čova je negde kupio katanac, sa ključem, naravno. I da mu se ne bi desilo da izgubi ključ /jer katanac bez njega ne vredi/, on je smislio da natakne ključ /kroz rupu na ključu/ na onaj deo katanca koji se provlači kroz lanac /ili rezu/, stegnuo je katanac, katanac je škljocnuo – i onda je shvatio šta je uradio. Pokušao je da otključa katanac, ali to može samo ključem koji može da skine samo ako otključa katanac. Čova je lupao glavu, onda je bacio napravu u kontejner odakle je stigla na buvljak i ja sam Ciganki za nju dao pet dinara. I tako posedujem divan primerak basne o začaranom krugu. Ova basna najbolje odslikava situaciju u kojoj se nalazi srpska vlada. Vlada bi rado rešila probleme stanovništva Srbije, ali joj na putu stoji paradoks zaključanog ključa. Da biste rešili probleme u kojima se zemlja nalazi potrebno je da imate ključ rešenja. Ali ključ rešenja zaključan je u samom problemu. Ono što treba da otključava zaključano je u onom što treba da bude otključano. Da biste dohvatili ključ rešenja morate najpre da „otključate“ problem koji ga zarobljava. A da biste „otključali“ problem potreban vam je ključ...I tako u beskraj.
Da bi se rešila ova basna potrebna vam je čudotvorna basma (čaralica) ili čudotvorna raskovnik-travka. Dotle, problem zaključanog ključa i neotključivog katanca ostaje nerešiv.”

Ovaj tekst je objavljen u Republici 2002. godine. Potraga za ključem još traje.