Početna stana
 
 
 
   

Prilog javnoj diskusiji na stranicama Republike

DŽON  LOK I SEKULARIZACIJA

Čitava prošlost hrišćanstva i oscilira između te dve krajnosti, u naporu da iznađe autentičnu sintezu ovozemaljskih, istorijskih okolnosti i onozemaljskih, večnih sadržaja. Pri tom, pokazalo se kao veće iskušenje priklanjanje ovozemaljskim silama, zbog čega je crkva, u nameri da posveti svet, kako je primećeno, često postajala svetovna

Reagujući na netrpeljivost anglikanske (državne) crkve spram drugih hrišćanskih crkava i sekti tokom razdoblja restauracije u Engleskoj, Džon Lok je sastavio Pismo o toleranciji. U toj, danas klasičnoj, apologiji verske tolerancije autor se pozivao, između ostalog, i na princip sekularizacije. Odvojenost crkve i države smatrao je institucionalnim uslovom, uopšte najznačajnijim, za ostvarivanje tolerancije u pitanjima vere.
Kako Lok ističe, te ustanove su „po poreklu, svrsi, zadatku i svemu drugom savršeno odvojene i beskrajno različite jedna od druge.“ Međutim, treba primetiti, on ovde nema na umu državu kao takvu, već liberalni model države. Mnogi državni oblici, recimo, teokratska vlast koju je u Ženevi osnovao Žan Kalvin, kao i oni u islamskom svetu, odlučno su poricali princip odvojenosti države i crkve. Uostalom, sa (najavljenim) Hristovim drugim dolaskom nesumnjivo bi nastupila teokratija, a pojedini hrišćani i danas smatraju da se advent ne sme naprosto iščekivati, već da kraljevstvo nebesko treba što pre na zemlji i izgraditi. Može se reći da nas u međuvremenu od te sreće (s obzirom da je odavno primećeno kako teokratijama ne upravlja bog, već drugorazredni diktatori) spasava jedino preovlađujuća skepsa u božanstveni karakter, odnosno poreklo tog ustava/ustavotvorca.
Liberalizam, čiji je jedan od lučonoša bio upravo Lok, zahteva oštro razdvajanje javne i privatne sfere. U liberalistički skrojenoj, “minimalnoj” državi, javno dobro nema nekadašnji opseg, odnosno ne podrazumeva toliko sadržaja kao nekad, a danas svakako još manje nego u Lokovo vreme. Religija se nastoji sabiti u privatnu sferu, u prostor od porte do oltara.To, međutim, nikada nije moguće u potpunosti sprovesti.
Američki mislilac i državnik Tomas Džeferson smatrao je princip sekularizacije “visokim i nesavladivim zidom” među dvema ustanovama. To, pre svega, znači da postoji niz zabrana na strani države, dok crkva može izražavati svoje (privatno) mišljenje o moralnim, moralno-političkim i čisto političkim pitanjima. Crkva, naime, nije u stanju da u ime neke dogmatske teze o odvojenosti države i crkve drži zatvorene dveri prema državi. Pitanje je samo da li je crkva spremna, i u kojoj meri, (zlo)upotrebiti uticaj koji ima nad vernicima, samim tim i građanima države, a čini se, ukoliko je u pitanju ljudsko spasenje, da ima svako pravo na to.
Lok smatra da je potrebno da se „tačno razgraniči zadatak građanske vlade od zadatka religije i da se uspostavi pravična veza između jedne i druge“. Ipak, nema sumnje da će poimanje ove pravičnosti uvek predstavljati kamen spoticanja. Tome se, recimo, opire stalna potreba crkve da se pača u život ljudi – s obzirom da se na ovom svetu zaslužuje onaj, prekogrobni – te je prirodno da će (vrlo verovatno) preuzeti svu svetovnu moć koja joj se ponudi. Crkva smatra, i to s punim pravom, da, kao influentna, može efektnije ispunjavati zadatak evangelizacije. To, uostalom, potvrđuje i danas planetarni značaj hrišćanstva koji bi ostao pod znakom pitanja da nije došlo do konstantinovskog zagrljaja države i crkve, odnosno viševekovne misionarsko-eksploatatorske sinergije evropskog imperijalizma.
Hrišćanstvo, doduše, karakteriše ambivalentan odnos prema politici. S jedne strane, ono odvraća pogled od zemnog, nužno nepravednog carstva, i upravlja ga ka onostranom. S druge, tu je spomenuto htenje za učešćem u politici, potreba da se nebesko carstvo, koliko je to već moguće, ako ne inkarnira na zemlji, a ono makar pripremi. Čitava prošlost hrišćanstva i oscilira između te dve krajnosti, u naporu da iznađe autentičnu sintezu ovozemaljskih, istorijskih okolnosti i onozemaljskih, večnih sadržaja. Pri tom, pokazalo se kao veće iskušenje priklanjanje ovozemaljskim silama, zbog čega je crkva, u nameri da posveti svet, kako je primećeno, često postajala svetovna.

Briga za spasenje duše ne samo da nije predviđena svrhom države, smatra Lok, već takoreći ni raspoloživim metodom ona to nije u prilici činiti. Naime, država vlada zakonima koji utiču samo na spoljašnjost postupaka, a ne na savest (ili makar ne u prvom redu, i svakako ne nužno). Otud, po prirodi stvari, vladar prihvata i neiskrenu submisiju, ali to nipošto ne sme i crkva, s obzirom da bogu nipošto ne mogu biti mile žrtve koje se silom otimaju, odnosno vera koja nije iskrena (credere non potest homo nisi volens). Ništa osim duhovnog oružja ne priliči dužnosti vernika da širi radosnu vest i uvećava carstvo božije. Naravno, ostaje pitanje koja je mera uticaja prava, odnosno gde prestaje milosrdna briga i ubeđivanje, i započinje uznemiravanje i netrpeljivost. Pretpostavimo, recimo, da pojedinac u rukama ima primerak sutrašnjih novina u kojima piše o razornom zemljotresu koji je upravo pogodio njegov grad, a to je u bitnom analogno epistemološkoj situaciji vernika u odnosu na ateiste i inoverne.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 1990.

Zar on ne bi osetio dužnost da smesta upozori porodicu i sugrađane na opasnost, da štošta preduzme, čak i nasuprot njihovoj volji, kako bi ih spasao? Zar tu čovek zaista može biti tolerantan i dići ruke od svega jer navodno zna da je osuđen na neuspeh, ili zato što nema pravo, te da ostale mora prepustiti njihovom “seizmološkom čulu”?
Savremeni, upravo razvodnjeni ideal tolerancije žigoše iole uporniji apostolat kao uznemiravanje i netoleranciju, dok je po nekim srednjevekovnim merilima, na primer, društvo bilo tolerantno ako autsajdere nije spaljivalo na lomači.
Verska tolerancija, odnosno njen širok opseg, prihvaćen je danas kao civilizacijska tekovina. Izvojevano je to, međutim, tek po cenu procesa sekularizacije, i to ne samo u smislu odvajanja države i crkve, već i u smislu slabljenja uticaja i nestajanja religije, ili uzimanja nekih drugih oblika, manje škodljivih od onih zasnovanih na dogmama od pre dva milenijuma. Tim procesom društvo je postajalo bolje tj. komfornije mesto za život, ali i sve indiferentnije spram vere.
U naše malodušno i prilično licemerno vreme, umesto da se na razlikama insistira, posebno kada je u pitanju tako značajan ulog, ljudsko spasenje, ali da se pri tom one podnose, što je i uslov afirmacije tolerancije, danas se razlike potiskuju, upravo prećutkuju. Gleda se jedino da se duhovi ne uznemire.

Kada je reč o delovanju SPC, čini se da je njen propust dvojak. Ne samo da ne prihvata sekularizaciju u prvom spomenutom smislu, već pri tom upravo podstiče sekularizaciju u drugom smislu, time što komformistički marginalizuje teme presudne za religiozni život vernika, sve u nameri da nikoga ne odbije od sebe – od duboke, ali katkad zastrašujuće, pa i odurne istine hrišćanstva (prisetimo se starozavetne pripovesti o Avramovom žrtvovanju sina Isaka, uopšte konsekvenci do kojih može dovesti prihvatanje apsolutnosti u odnosu prema bogu).

Ivan Kovač

     
01.10 - 31.10.2013.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013