Filmska projekcija „Ravna Gora“ – nov udarac slobodarstvu i antifašizmu
KAKO „PEČAT“ REVIDIRA NOVIJU ISTORIJU
List „Pečat“ u broju 273 od ove godine, pita se „Zašto „Jutarnjem listu“ na neviđeno smeta snimanje filma pod nazivom „Ravna Gora“? To pitanje međutim, gubi na težini ako se pođe od pretpostavke da je kritičarima iz „Jutarnjeg lista“ poznat istorijat narodnooslobodilačkog antifašističkog pokreta u bivšoj Jugoslaviji, jer ne samo oni, već svako ko je iole upoznat sa tom istorijiom, može se upitati, bez obzira što film nije gotov i što scenario nije pročitan, zar je „Ravna Gora“ vrhunila u borbi protiv nemačkog okupatora pa da treba sa njom početi filmsko ovekovečivanje narodnooslobodilačke borbe. Zar pod imenom „Užička republika“ na primer, ne bi bilo primerenije da se započne filmovanje velike epopeje balkanskih naroda? A možda autori filma pod nazivom „Ravna Gora“ imaju ambiciju da kroz svoj kritički filter propuste sve šta su o tome izrekli jugoslovenski komunisti, i da im kao osnova takvog poduhvata posluži „Ravna Gora, kao oreol četništva“. Ne znamo, videće se.
U svakom slučaju, „Pečatovo“ pitanje „Jutarnjem listu“ poslužilo je ne kao uvod za jednu kritičku debatu, koja bi bila lišena ideologije i nacionalizma, već mu je poslužilo kao osnova za oživljavanje jednog starog vremena, u kome se nisu sukobljavali argumenti, već narodi. „Pečat“ ne vidi ništa dobroga u hrvatskom narodu, nešto što bi moglo da ga kvalifikuje za dobrosusedstvo sa srpskim narodom. Ne. Po njemu, Hrvati nemaju pozitivnu istoriju. Ne mogu se pohvaliti ni da imaju sopstvenu borbu protiv fašizma. Nosioci antifašizma na njihovoj teritoriji, prema „Pečatu“ bili su Srbi. Doduše, kažu bilo je tu i Hrvata, ali „samo kao zrna bibera u telećoj čorbi“, pa smo danas doživeli da „naslednica, nekada najgroznije fašističke tvorevine u Evropi“, dakle današnja Hrvatska, (kakvog profila „Pečat“ neće da kaže!), „drži predavanje Srbiji i Srbima o antifašizmu“.
„Pečat“ takodje neće da kaže, da su u Hrvatskoj, uostalom kao i u Srbiji, postojale dve Hrvatske i da je istorijsku pobedu odnela antifašistička i evropska Hrvatska. Hrvatska nije toliko ozloglašena ni u vremenima najžešćih nacionalističkih okršaja između Srba i Hrvata. „Pečat“ ne preza ni da podmeće hrvatskoj istoriji. Jer će reći da Hrvati, „frustrirani srpskom istorijom“ imaju „osećanje manje vrednosti“ zbog dva pogrešna izbora u dva svetska rata. „Pečatu“ ne pada na pamet da prizna da su i Srbi u poslednjim ratovima imali bar dva pogrešna izbora: Nedićev kolaboracionizam s nacifađizmom i četničko velikosrpstvo u rasturanju bivše Jugoslavije. Ovom listu kao da nije poznato da su u prvom svetskom ratu Hrvati veoma nastojali da se udruže sa Srbijom u zajedničkoj državi. I da su u drugom svetskom ratu, naraslim antifašističkim pokretom u Hrvatskoj, zbacili ustaško besčašće sa svog imena i zasluženo izborili članastvo u jugoslovenskoj federaciji. |
 |
| Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2013. |
|
„Pečatu“ je posebno zasmetalo što se „Jutarnji list“ okomio na Radio televiziju Srbije zbog pokušaja rehabilitacije četničkog pokreta. On umanjuje četničku saradnju sa Nemcima da bi promovisao tvrdnju kako oni zbog toga, nisu bili i fašisti. On tvrdi da su partizani sa Nemcima sarađivali gotovo u istoj meri kao četnici, pa ih niko ne naziva fašistima.
A ta „Pečatova“ tvrdnja nije tačna. Partizani NIKAD nisu borbeno sarađivali sa Nemcima i Italijanima, ali pregovarali o privremenom primirju jesu. Saradnja i iznudjeni pregovori o primirju nisu dve iste stvari. „Pečat“ to ili ne zna ili ne želi da zna. Biće ipak da je ovo drugo.
Tvrdnja da četnici nisu bili fašisti nije novina. Već je deo naše istoriografija to tvrdio, nazivajući „četnički antifašizam“ „deklarativnim antifašizmom» (Branko Petranović, na primer). Ali ona nije zaboravila istorijsku istinu da su četnici zdušno sarađivali sa Nemcima u borbi protiv partizanskog pokreta. Četnička saradnja „samo u nekim situacijama“, „Pečatu“ je bila potrebna da odbrani tezu o tobožnjem „dvojnom antifašizmu“ kod Srba. To bi, prema člankopiscu, trebalo ovako razumeti: Hrvati nisu imali nikakav, ni jednoobrazni antifašizam, a Srbi su imali čak „dvojni“ antifašizam. Zato je, po njemu, Ivo Josipović „najveći politički lažov“ kad je mogao da kaže da je Hrvatska u drugom svetskom ratu „srazmerno gledano“ imala „najmasovniji antifašistički pokret u Evropi!“. Ako je predsednik Hrvatske upotrebio sintagmu „srazmerno gledano,“ ne znamo po kojoj je računici „Pečat“ uračunao opravdanost uvrede upućene predsedniku jedne nama prijateljske zemlje.
Ali „Pečat“ u svom pretencioznom članku braneći četništvo u isto vreme veoma oštro napada partizanski pokret, kao retko ko do sada. Ne trepnuvši, on će reći da je partizanski pokret „častan u početnoj osnovi, proizveo strašne posledice po Srbe kao narod i Srbiju kao zemlju“. Ali to mu nije dosta. On će tome dodati još i sledeće: „Država koju su stvorili partizani, komunisti, antifašisti, počinila je zapanujuće zločine nad srpskom inteligencijiom i srednjom klasom“. „Pečat“ kao da je želeo da ovakvim tvrdnjama nadmaši sva dosadašnja kazivanja nacionalista i antikomunista o partizanima i jugoslovenskim komunistima. Jer i među njima ima po nečeg i pozitivno izrečenog na adresu komunista, dok u „Pečatu“ nema baš ničega. Jer člankopisac će, iako, kako sam kaže, potiče iz partizaske porodice, i iz kraja u kome je prvi put četnik viđen tek u Bulajićevom filmu „Kozara“, izreći najtežu optužbu na račun partizana, tj. da su oni 1945. godine „pobili više svojih ideoloških protivnika Srba, nego četnici svojih protivnika za sve vreme Drugog svetskog rata“. Tu tvrdnju, koja nije nova, niko do sada nije dokazao, pa ne verujemo da će je i pisac teksta u „Pečatu“ dokazati. On veoma neuspelo pokušava da sebe prikaže kao nekog ko nije privrženik četništva. Pa će reći da prema četnicima ne gaji simpatije jer ne podnosi „slabu organizaciju, neodlučne ljude, gubitnike još manje“. Ali bez obzira na to on će ponoviti četničko samohvalisanje „prvi su počeli ustanak protiv Nemaca, prvi su u porobljenoj Evropi oslobodili jedan grad (Loznica), zaboravljajući da tom prilikom kaže da su partizani u jesen 1941. godine par meseci držali skoro celu zapadnu Srbiju. I najzad njegovo viđenje uzroka rata 1991. u Hrvatskoj, po kome nije ga izazvao tadašnji srpski režim na čeklu sa Slobodanom Miloševićem u želji da napravi „Veliku Srbiju“, već „potpuno ustavno negiranje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, što je dovelo do građanskog rata 1991. godine“. Dakle, po njemu to je bio građanski, a ne nacionalističko-osvajački rat, rat za teritorije, tadašnjeg srpskog režima. Ne preza ni da ga stavi na dušu partizanskog pokreta, pa kaže: „sve je to, učinak partizana, njihovog pokreta i njihove pobede“.
Navedenih i sličnih iskaza čuvaju se i tvroci najvećeg zla na svetu, nacionalizma. Oni osećaju da sa približvanjem Srbije Evropskoj uniji prolaze „zlatna vremena“ bespoštedne svađe između naroda i unižavanja ljudskih prava, pa nastoje da svojim gledanjima prikače humanistički izgled. U tom pogledu list „Pečat“ i njegov člankopisac su daleko iza svojih učitelja, bivših srpskih nacinalista, a sad gortljivih „Evropljana“.
Milenko Marković
