Kultura u regionu

Srećan rođendan, Njegoše

Igor Marojević

Kao i svaka ne(samo)kritička kultura, i ova naša, zajedno sa lokalnim javnim govorom, apriorno štiti razne zaslužne i „zaslužne” ličnosti. Ima tu i umetnika kojima su opštepripisani talenat, pa i pamet, koje nisu imali, pa čak i ubica koje smo sebi nametnuli kao sinonime moralnosti i hrabrosti. Bora Stanković, Branimir Džoni Štulić, Žarko Laušević, Ratko Mladić, Gavrilo Princip itd. itd… - previše je onih u koje se javno ne sme ni posumnjati a da to ne nosi izvestan rizik za kritičara i veliki automatski otpor sredine . Sama nemogućnost da se neki takav autoritet, bez navodnika i s njima, na bilo koji način dovede u pitanje, makar zbog slobode govora a bez obzira da li bi takav pokušaj bio dublje opravdan (ako ima kud dublje), kazuje dovoljno o meri zrelosti, slobodoumnosti, fleksibilnosti i osavremenjenosti ove kulture. Rečju, o njenoj konzervativnosti, idolopoklonstvenosti i posvemašnjoj mentalnoj inerciji. A ako ne zaboravimo mišljenje Alberta Ajnštajna da je nedostatak kritike autoriteta najgori neprijatelj istine, onda je reč i o njenom stalnom samozavaravanju, koje u nekim slučajevima poprima gotovo psihotične razmere. U „najzaštićenije” ličnosti u tom smislu spada svakako i Petar Petrović-Njegoš (1813-1851). Njegova dela i dalje čine jednu od osnova našeg obrazovnog sistema i srazmerno su veoma retko čitana u novom kontekstu, a takva stalna rekontekstualizovanja bi trebalo da budu neophodna u svakoj iole razvijenoj kulturi. U vidu Matije Bećkovića i srodnih pesnika on je dobio – infrastrukturno – moćne nastavljače, a oni nisu jedini koji imaju koristi od klana sa pokojnikom. Na književnoj sceni na kojoj se prave klanovi i s mrtvim piscima, obilatost sličnih paktova među živima je više nego logična.

O značaju Njegoša i njegovog najpoznatijeg dela dovoljno govori antihrišćanska poruka pominjanoga Bećkovića: „Naše Sveto pismo je ’Gorski vijenac’. Delo koje ne stari i čije reči ne trule. Znati ga napamet i znati svako slovo, jedini je način da ne izgubimo sebe.” Nedovoljnom Njegoševom dovođenju u pitanje svakako doprinosi i njegova dodatna, vanknjiževna težina. Naime, opus Petra Drugog Petrovića, a pre svega „Gorski vijenac” (1847), u poslednjih dvadeset i pet godina je uveliko zloupotrebljavan za opravdavanje raznih nacionalnih rabota i nepočinstava. Na primer, neki od Srba iz Bosne kao da su bombardovali Sarajevo umišljajući da žive najčuveniji Njegošev spev. Njegovševo delo je služilo nekima iz nešto južnijih krajeva, možda uključujući i gore pominjanog pesnika, da nauče da su Srbi odnosno Crnogorci. Srpska pravoslavna crkva ga stalno uzima u usta, što je naročito bio slučaj kada je htela da ga proglasi za sveca, pa se predomislila. I uopšte, razne su zloupotrebe Njegoša.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2013.

Da ne ulazimo u to koliku štetu trpi sam „Gorski vijenac” – jer njegov autor je ipak vrlo talentovan – od svih onih Petrovićevih poklonika koji rečeno delo predoslovnim čitanjem svesno ili nesvesno svode na svojevrsni etnogenetski pesnički priručnik, neku vrstu istoriografskog dokaza, socijalno-operacionalizovani klasik, svojevrsnu zbirku poslovica odnosno „našku“ kreativno-patrijarhalnu preteču priručnika za svakodnevicu kakvi su „Put kojim se ređe ide” (1978) Morgana Skota Peka. Njegoš je ove godine ponovo u žiži interesovanja naše najšire javnosti. Povod je u činjenici što je rođen pre dve stotine godina. S jedne strane, dušu dalo za proslavu, ali s druge izgleda da država ne da novac za prigodni naučni skup „Njegoš u svom i našem dobu” koji je početkom novembra, meseca u kom je pre dvesta godina naslovni pesnik i rođen, trebalo da organizuju SANU, Matica srpska i Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. Neko tek donekle upućen, u tome bi mogao prepoznati izvesnu sklonost progresivizaciji ovog društva. Jer zaista, ukoliko se hoće u uvid u kulturu uključiti promišljanje duha vremena, ne bi trebalo uložiti ni dinara u dotični jubilej. Da ova tvrdnja ne bi ispala nepotkrepljena, koliko je Petar Petrović pisao u Zeitgeistu jasno je kad se njegovo delo uporedi s delima njegovih najizvrsnijih savremenika, na primer Edgara Alana Poa ili Volta Vitmana. Kao delo koje je pak najviše uticalo na Njegoša, navodi se „Izgubljeni raj” Džona Miltona, a ono je nastalo gotovo dvesta godina pre vladikinih. Naravno da se gotovo i ne navodi da je omaž engleskom književniku crnogorski/srpski (nepotrebno precrtati) izveo bez dovoljno rekontekstualizovanja, neophodnog kad je posredi autorsko oslanjanje na literarni prototekst. A ako se kaže da je vladika bio suviše siromašan da bi znao šta se dešava u najsavremenijoj svetskoj književnosti, pre bi se reklo da nije znao jer ga to nije mnogo zanimalo, jer da jeste imao bi prilike da se uputi – putovao je i govorio jezike. Bez obzira na to, i na činjenicu da je Njegoš stvarao u uslovima okupacije od Turaka, te je „Gorski vijenac” trebalo da posluži i za odbrambeno raspirivanje nacionalne svesti, kao jedino pouzdan posle svega ostaje tekst sam. A hladne činjenice su sledeće: jeste Njegoš bio – pre svega, jezički, koliko god ga teško danas bilo razumeti – talentovan, ali njegova poetika je u doba kada je živeo bila zastarela, što njegove današnje nastavljače automatski čini komičnim imitatorima. Uz to je „Gorski vijenac” previše ideološki crno-beo. Držeći se u svojim porukama diskursa istine ovo delo završava se porazom svih ljudi muslimanske veroispovesti na određenom prostoru od hrišćana-pravoslavaca. Kao takvo, ono sadrži i zanimljiv paradoks da je pisano za praktično nepismenu ciljnu grupu.

Dok je Volt Vitman i četrdesetih godina devetnaestog stoleća pisao narativnu i radikalno inovativnu poeziju koja je imala ogroman uticaj na (post)modernu, a Edgar Alan Po utirao, između ostalog, osnove žanrovima detektivskih i horor-narativa, latinoameričkog magijskog realizma, američkog eksperimentalnog ludizma, naučne fantastike, nemačkog ekspresionizma… Njegoš je u isto vreme kreirao poetiku koja će uticati maltene jedino na srpske i crnogorske nacionalno zainteresovane pesnike sa prelaza iz dvadesetog u devetnaesti vek. Ovakvo poređenje bi, da je čuo za Petrovića, rutinski izveo maltene bilo koji zapadni teoretičar književnosti. Ali ovde ono ne bi bilo uobičajeno, pošto se na impresionističkoj srpskoj književnoj sceni Duh vremena masovno shvata kao trenutna moda a ne vrhunska filozofska kategorija o kojoj su pisali i Montenj, Hegel, Volter i brojni drugi filozofi i pisci. Zeitgeist ne garantuje automatski kvalitet delu, samo njegovu pravovremenost i (pr)osvećenost, a najdublja su ona dela koja osim što su pisana u duhu svog vremena uspevaju da anticipiraju poetičke promene u književnosti. Ali Duh vremena je u svakom slučaju – mínimum da bismo o delu mogli da govorimo kao o istinski velikom. I ovako zdravorazumski stav je još uvek radikalan u lokalnim uslovima. A ako stvarno jeste – ako Srbija i srpska kultura stvarno hoće da se osavremene, kako izmeniti parametre ako ne na radikalan način? E sad, žalosno je što teško da je išta od takvih razloga vodilo nacionalnu vlast da ne podrži dovoljno raskošnu proslavu dvestotog Njegoševog rođendana, pa su s te strane mogli i da je podrže. Kada se pogleda u šta je ulagan novac i kakva su interesovanja srpske Vlade, pre će biti da je razlog bio u političkoj podobnosti – forsiranju godišnjice rimskog imperatora Konstantina na uštrb one odveć nacionalnog vladike, ili nezameranju Njegoševoj Crnoj Gori pa možda i Bosni i Hercegovini. (Zbog pominjane istrage poturica u svom raspletu i stihova poput „niko krupno ka’ Turčin ne laže”, „kako smrde ove poturice”, „zaudara zemlja Muhamedom” u BiH uopšte nije retko mišljenje da je „Gorski vijenac” krajnje netrpeljiva knjiga prema ljudima muslimanske veroispovesti). Ili je razlog za izbegavanje da Njegoševa posthumna rođendanska žurka bude što glamuroznija, a to će možda i najpre biti, u najjačem „oružju” svih naših vlasti – mentalnoj inerciji.