„To nisu bili javni razgovori, a mi smo pristojni ljudi...“ 1
JAVNO I POMALO TAJNO
Srbija ima novog ministra kulture: čemu da se nadamo mi, a čemu on? Nasleđeni upravni odbori, konglomerat koalicija, kompromisa, starih tela u novom ruhu
Da li su džentlmeni samo bacili karte na talon, ili su se ipak malo pristojno i pomakljali iza kabinetskih vrata, ko je bio izazivač, a ko izazvani? Dva na jednog, troboj, iz kog je pijanist Ivan Tasovac, donedavni izuzetno uspešni direktor Beogradske filharmonije, izašao kao premija iznenađenja na srpskoj kadrovskoj tomboli. Ishod tog meča je evidentni komplot, a obznana da je dotični odsad ministar kulture i informisanja i ima da se sluša – bespogovorna. Pa, kom uspeh, kom povlačenje...
Dačiću i Vučiću, stiče se utisak, dogorelo je do evropskih nokata, čim su dali portfelj umetniku koji nije propuštao šansu da se podsmehne tekućim (ne samo njihovim) politkulurnim trendovima: „Izvoli ako umeš bolje“... Koji, pritom, ima za sobom vidan domaći i međunarodni učinak, te ni, uoči Nove godine naprednjačka čistka zatečenih rukovodilaca u kulturi, nije mogla da ga učini žrtvom.
Namere bivšeg
Činjenica da je prethodna, godina mandatovanja Bratislava Petkovića i njegovog buljuka naci-patriota, srpskoj kulturi vratila i sećanje i likove, pa i praksu, iz devedesetih, ispostavila se kao neželjeni reformatorski imidž-teret Dačiću i, posebno, Vučiću, radikalno evropejskom naprednjaku. Ali, ipak, čoveku punom duševne ljudskosti, koji svog dosadašnjeg ministra, Bratislava Petkovića, neće odbaciti kao trajno potrošenog. To je, zapravo, njegovo, uz, ipak, ne, jedno veliko da. Lojalnost i dobrota čoveka se ne zaboravlja. Može Braca još neslućeno da posluži. Pritom, njegovim odlaskom nisu otišli i svi koje su on i njegovi doveli (oko 200 duša), a koji, ipak, novom ministru mogu da budu izvesna bremza, ukoliko i on naumi da se lati radikalnih poteza. Indikativno je da je eks ministar shvatio novo nameštenje ne kao utešno, nego maltene kao loto plus:
Tržište
Na pitanje „Šta može da se prepusti tržištu u domenu kulture?“, Tasovac odgovara:
„Ako mislite na tržište ideja – sve. Ako mislite na tržište novca, a slutim da mislite, dobro je da pozorišna predstava zaradi više novca nego što ga je potrošila, ali, ako to bude jedini kriterijum, uskoro ćemo imati i pozorišne rijalitije. Inače, pitanje novca u kulturi se često precenjuje – opet tu vidim uticaj estradnih menadžera – moje iskustvo je takvo da, kadgod smo imali nešto što se visoko kotiralo na tržištu ideja, nismo imali problem s novcem. U Srbiji je – nota bene – i dalje više novca nego ideja, i to je činjenica, ne manja od one da smo siromašni.“
„..Poslove koje sam započeo u svojstvu ministra kulture, pokušaću i da završim.Potrudiću se da pomognem da se reše nedoumice oko statusa izvesnih ustanova kulture, pre svega Muzeja vazduhoplovstva, Muzeja nauke i tehnike... Nastojaću da dam doprinos rešavanju problema vezanih za pitanja u domenu kulturne tradicije, a nadam se da ću sa mesta savetnika za kulturu potpredsednika Vučića, moći da završim stvari koje sam započeo, da rasvetlim izvesne nedoumice koje to zaslužuju, jer se bojim da neki pojedinci nemaju interesovanje za njih. Nemam ništa protiv Ivana Tasovca, novog ministra kulture, ali sam se obavezao da završim ono što sam započeo. Od one sam vrste ljudi, koji ne ostavljaju započete poslove na pola, već se za njihovu realizaciju borim do kraja...“. Dođe čoveku da ga moli da se toliko ne obavezuje2!
Tasovac je, dakle, nasledio, u paketu sa preletačima i udvoricama, ne samo administrativni, nego i glomazan ideološki balast po raznim upravnim odborima, uredništvima, žirijima, direkcijama, kolegijima... Neke poteze je povukao već u startu, on ili njegovi nadređeni, recimo, smenu Dragana Kolarevića (glavnog za „prvi srpski kulturni ustanak“, informisanje, odgovarajuće medijske propise), uveo javnost konkursa i odluka upravnih odbora u predstojećem izboru upravnika i direktora kulturnih ustanova na republičkom budžetu, pošto je većina još u v.d. statusu, izgleda da mu je obećan i nešto veći budžet...
Kao direktor Filharmonije, a aktivan i u međunarodnom kontekstu, on sigurno nije prihvatio resor bez svesti o zamkama, ponekad baš zavodljivim. Svestan da „kultura i sila, dva osnovna jezika kojima jedna država komunicira unutar sebe i prema spolja“... i da je „potrebno mnogo više kulture da ne bi bilo mnogo više nasilja“, Tasovac veruje da novac nije važnija prepreka od kriterijuma... Kaže, između ostalog: „...Naučio sam da se, umesto na probleme, fokusiram na potencijale. Radeći na njima, rešavate probleme, a rešavajući probleme, nikad ne dođete do potencijala, koji se u tom slučaju, vremenom, pretvore u probleme...“
Ubeđen da će, u saradnji sa Nacionalnim savetom za kulturu uspeti da, ako mora „i bez strategije“ prekopa, aktivira i ojača
institucije (nadajmo se da to ne vodi „državnoj kulturi“), tako što će, recimo, otvoriti za javnost rad upravnih odbora, Tasovac, bar se sada tako čini, očekuje da će ta tela, tokom poslednjih godinu dana, smenama i reorganizacijama sastavljena gotovo isključivo od
nacionalno svesnih i lojalnih kadrova, biti bitno uporište njegovog poduhvata.
Namere novog
(Ne)plivači
„...Neće biti da je kulture u Srbiji isto koliko i mora, još manje da je kultura incident, Drugo, kad već poredimo more i kulturu, rekao bih da je Srbija jedna lepa ostrvska zemlja, u kojoj, međutim, ima malo previše neplivača. A neplivačima je ponekad lakše da kažu da nema za njih dovoljno dobrog mora, nego da nauče da plivaju.“ (Tasovac).
Sa kim, dakle, ministar namerava da menja sistem? „Ovo je pitanje posebno zanimljivo u svetlu činjenice da, po aktuelnom Zakonu o kulturi, upravni odbori imaju prilično visoke ingerencije, koje podrazumevaju izbor direktora (bez obzira na eventualno pravo veta ministra, za kojim se poseže samo u izuzetnim slučajevima), što na praktičnom planu daje dominantan ton programu ustanove u naredne četiri godine“, komentariše dr Ksenija Radulović, donedavna direktora Muzeja pozorišne umetnosti Srbije3.
Aktuelni „slučaj“ Narodnog pozorišta u Beogradu – poništen, pa ponovljen konkurs za izbor upravnika - i praktično potvrđuje ovu pretpostavku. Brzina, kojom se predsednik UO, Radoslav Pavlović, inače savetnik predsednika države i odnedavno viđen, pišu novine, za direktora našeg Kulturnog centra u Parizu, dramski pisac, kog je pozorište upravo uvrstilo u planirani repertoar, presaldumio na novi kurs, kao i njegova, Petkovićeva i čija treba „desna ruka za razne poslove“, član UO Živorad Ajdačić, nagoveštavaju lukaviji metod saradnje sa ministrom – što, naravno, podrazumeva formalnu lojalnost. Sa upadljivim izlivima i „cheese smile“, prema jedinom, na prethodnom konkursu preostalom kandidatu, v.d. upravniku Dejanu Saviću (jedan odustao, jedan ne ispunjava uslove, Savić podneo program rada koji je – usvojen!). Stvar se zapetljala, ali, je ostao zavet da će javnost rada i odlučivanja UO Narodnog pozorišta biti model za sve ustanove na republičkom budžetu.
Sednica, na kojoj je to odlučeno, bila je – zatvorena za javnost.
Slavica Vučković
1 Ivan Tasovac, ministar kulture, odgovara na pitanje: "Kako su izgledali vaši razgovori sa dvojicom čelnih ljudi u Srbiji?", Politika, 22. septembar. Pun odgovor novog ministra kulture glasi: "To nisu bili javni razgovori, a mi smo pristojni ljudi, pa bi bilo najbolje da pristojni i ostanemo."
2 "...kad biste danas pitali Srbe i, naravno, ne samo Srbe, čega im najviše nedostaje, većina bi rekla da je to novac, a samo mali deo samaokritičnih rekao bi da mu nedostaje mudrosti. Pošto spadam u ove druge, držim da je pitanje novca važno i na tome treba raditi, ali da je mnogo važnije da uspostavimo kriterijume. Reč je, pre svega, o kriterijumima prema kojima je nešto kultura, a nešto se samo izdaje za kulturu (...) Kriterijume ćemo uspostaviti podižući institucije kulture i njihovu prepoznatljivost u društvu, iz čega bi trebalo da proizađe jedan kulturni model, koji će biti naš jezik međusobnog raspoznavanja i ono po čemu nas prepoznaju drugi..." (Intervju u Politici, 22. septembar).
3 Blic, 25. septembar. U istom tekstu, "Prepispitati sastav upravnih odbora", i novinar Teofil Pančić upozorava: "Transparentnost je dobra i dobrodošla. Međutim, mene u ovom slučaju interesuje ko su ljudi, koji su u upravnim odborima institucija kulture, koliko su releventni da bi donosili odluke, od toga ko će biti čelnik u određenoj instituciji, pa nadalje. Ako su formirani po, nazovimo to, čudnim kriterijumima, onda i uz ne znam kakvu transparentnost, imamo razloga za brigu po pitanju njihovih odluka."
