Stranputice privatizacije

Šta ostaje iza „Salforda“

Po građane i naročito poljoprivrednike Srbije bilo bi najbolje da se najavljena prodaja tvornica kojima upravlja sporni fond sa Devičanskih ostrva iskoristi za razbijanje monopola u mlekarskoj industriji

Viši sud u Beogradu je holandskim firmama „Danjub fud“ i „Klatens“ zabranio da prodaju imovinu u Srbiji -  „Imlek“, „Bambi“, „Subotičku mlekaru“, „Knjaz Miloš„, dva manja distributivna preduzeća i „Sekopak“, društvo za ambalažni otpad. Iz ovdašnje filijale "Dunav grupe" tvrde da je Apelacioni sud ukinuo zabranu i vratio slučaj Višem sudu, ali zabrana je upisana u papire Centralnog registra za hartije od vrednosti. Firmama upravlja Salford, fond registrovan na Devičanskim ostrvima.

Manjkava regulativa

Učinjeno je na zahtev suda iz Rusije, u vezi sa nekoliko što parničnih, što ostavinskih sporova u Rusiji, Londonu, Gruziji, Ukrajini.., u kojima bi trebalo razjasniti vlasništvo i nad holandskim preduzećaima. Sve su zakomplikovale iznenadne smrti izbeglih ruskih oligarha, Badrija Patricašvilija 2008. i Borisa Berezovskog, marta ove godine. Svojevremeno prijatelji i favoriti Borisa Jeljcina, napustili su domovinu kada je na tron došao Vladimir Putin; bogatstvo koje su izneli u poreske rajeve procenjivalo se na 12 milijardi dolara. Kapital su dalje oplođavali putem upravljačkih fondova sličnih Salfordu. Radi prikrivanja stvarnih vlasnika, između papirne firme na čijem računu je novac i preduzeća u ulozi kupca umetali su po nekoliko figurirajuća ciljno osnivana posrednika.

Srbija je bila idealna ovakvim ulagačima; po tadašnjim propisima, banke, brokerske kuće i slične finansijske institucije nisu bile obavezne da detektuju krajnjeg vlasnika. Strožija regulativa je skorijeg datuma. Stoga krajem 2003. i 2004.godine, kada je Salford kupovao ovdašnje firme, nismo znali kome prodajemo odlična preduzeća; na Berezovskog se sumnjalo, ali se nikada nije dokazalo. Patricašvili je partner na čije ime se vodio deo imovine Berezovskog, glavni upravljač investiranjem bio je Judžin Džafri, visoki činovnik u ruskom ministarstvu za finansije sa harvardskom diplomom, potom državljanin SAD sa prebivalištem i vilom u Londonu.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek Ulrih Bilefeld Stranci: prijatelji ili neprijatelji, 1998.

Kupovina najboljih

Iskusan u finansiranju industrije hrane, Džafri se lako odlučio šta da kupi: Imlek je po veličini bio kao najveći ruski proizvođač mleka, Bambi dvostruko veći od najvećeg ruskog konditora, Knjaz Miloš čak četiri puta veći od najveće fabrike mnineralne vode u Rusiji. Kupio je još osam prehrambenih firmi sa Balkana i čak 20, kasnije objedinjenih, fabrika mineralnih voda u Rusiji, Ukrajini i Gruziji. Nove gazde su otvoreno govorili da planiraju toliko poslovno unaprediti firme da u preprodaji strateškom partneru zarade 350 miliona na uloženih 350 miliona dolara. Šta sada, kada se fond gasi, a aktiva prodaje, ostaje iza Salforda?
Aranđelovčani odavno posluje negativno; udeo na domaćem tržištu je sa 51 spao na 23 odsto. Knjaz Miloš ima sjajan brend unutar mineralnih voda, ali se novi vlasnici nisu uklopili u modu pijenja negaziranih pića. Bambi je prošle godine imao 8,8 miliona evra profita, ipak, od dolaska novih gazda nije izbacio nov proizvod, niti je izišao na nova tržišta.

Poguban efekat monopola

Najsporniji je učinak Salforda u mlekarskoj industriji. Objedinio je pet najvećih srpskih mlekara, pokušaj konkurentskog ukrupnjavanja je lako razbucao, pa u preostalim sitnim mlekarama nije imao rivala. Time je uspostavio monopol u otkupu sirovog mleka, delimično i prema kupcima prerađevina. Proizvodi Imleka su u Srbiji bili do 10 odsto skuplji nego u susednim državama, dok se broj dobavljača sirovog mleka sa sedamdeset sveo na, doduše znatno ukrupnjenih, osam hiljada uzgajivača stoke. U plaćanju sirovine je surov, ekstra klasu je plaćao 15 odsto niže nego konkurenti u okruženju, što je i osnovni razlog da se broj mlekulja u Srbiji unazad desetak godina bezmalo prepolovio. Monopol objašnjava i prošlogodišnjih 18,5 miliona evra profita Imleka, premda nije dostignut standard Evropske unije, dok je promet u Srbiji, usled slabljenja kupovne moći građana, u stalnom padu. Kada postoji monopol besmisleno je da država subvencioniše stočare. Prerađivač otkupnu cenu snizi za iznos subvencije, pa se budžetski novac preliva prerađivaču i ne završava u osnovnoj nameni, podsticaju stočarstva. Time je uzgoj stoke dodatno destmulisan.

Stočarstvo je ključna grana agrara, mleko najsloženiji proizvod primarne poljoprivrede i razvoj ovog segmenta vuče i razmah ratarstva. Subvencija sirovog mleka je nezamenjiva podrška uzgoju stoke. A monopol Salforda je učinio neefikasnom, time i besmslenom, upravo onu meru agrarne politike koja je najdelotvornija u farmerskoj poljoprivrerdi Evropske unije. Stoga bi država mogla naložiti podelu Imleka na dva dela i segmentarnu prodaju različitim kupcima, a podržati ukrupnjavanje trećeg mlekarskog lanca. Konkurencija bi  iznedrila rezultate, pre svega povećala otkupnu cenu sirovog mleka; bio bi to osnov da se zaustavi dalja devastacija stočarstva.

Ž. L.