Jug Srbije kao simbol bede i siromaštva

,,T’GA ZA JUG”

"Tako je za kratko vreme moravska zemlja zapustela, ko u rat. A de je otišao taj narod…" Ivan Ivanović: "Arizani"

Nebojša Milosavljević

Jug Srbije je područje puno paradoksa – istorijskih, ekonomskih, političkih, etničkih i drugih. Istorijski paradoks leži, pored ostalog, u činjenici da je na tim prostorima u prošlosti bivstvovalo, sa svim obeležjima i karakteristikama koje je nudilo i imalo, onovremeno središte jedne moćne države na periferiji Vizantije. Danas je to daleka i siromašna, u svakom pogledu – od ekonomske do intelelektualne, periferija nesrećne i nesređene srpske države.

Pojam „sever - jug“

Globalno uzev, severne zemlje razvijenije od južnih iznedrila je parni pojam „sever – jug” kao sažeti zajednički imenitelj privredne podeljenosti sveta. Same po sebi čisto geografski pojmovi, strane sveta su postepeno dobile značenja vezana za privredu i politiku, a preko njih i razna druga izvedena značenja, u kome je osnovna matrica značenja privreda (u parnom pojmu „istok - zapad“ osnovna matrica značenja je politika). Sever, kao sinonim za razvijeno, i jug , kao sinonim za nerazvijene države, su, kao i većina pojmova koja se odnose na ljudska društva, uslovne, statističke istine. Sever je u tom kontekstu zajednički imenitelj za Evropu, Severnu Ameriku i Severnu Aziju, a jug za Afriku, Južnu Aziju i Južnu Ameriku. Osim globalnog konteksta, značenja ovih pojmova pojačana su i njihovom saglasnošću sa stanjem unutar samih država. U mnogim zemljama severni predeli su privredno razvijeniji od južnih, a značenjska podudarnost na mikro i makro nivou, razume se, pojačala je i produbila značenje.

Da bi se jaz između razvijenih i nerazvijenih premostio, da ne bi večito sever živeo raskošno a jug u gladi i bedi, najpre se treba upitati zašto je tako. Možda je najubedljivije sledeće objašnjenje. Jug je sredina koja je manje – više uvek pogodna za život, bez leda i snega, sa izvorima hrane preko cele godine. Ukratko, nema potreba za naročitim trudom ni oko kuće i kućišta, jer uvek je toplo; iz istih razloga nepotreban je ogrev, a nevažni obuća i odeća... Drugim rečima, s obzirom da je osnovna egzistencija obezbeđena samom prirodnom sredinom, ljudi juga  nisu imali potrebe da ulažu energiju oko obezbeđivanja trajnih dobara, jer im je sve uvek na dohvatu ruke. Naprotiv, ljudi severa, suočeni sa neprestanim teškoćama, morali su da stvaraju (i) trajna dobra – čvrste kuće i okućnice sa raznim pratećim zgradama i uređajima, skladišta hrane za zimske uslove, ogrev, obuću i odeću... Ukratko, nisu mogli da žive od danas do sutra, nehajno i spontano kao njihova južna sabraća, već su morali, radi opstanka, da organizuju život i investiraju svoj rad i za buduće vreme, a to je iziskivalo i rađalo nova iskustva, koja su potom povratno proširivala potrebe, a one rađale nova iskustva... Jednostavno rečeno, sever je zasnivao svoj život na tehnologiji i investiranju u bližu i dalju budućnost, dok se jug upravljao prema blagodetima prirode same, svodeći svoj trud manje-više na skupljanje plodova, lov, ribolov i druge jednostavne aktivnosti, u kojima je udeo organizacije i tehnologije igrao daleko manju ulogu nego u životu na severu. Tako se prirodno obilje pokazalo kao razvojni hendikep, i obratno – život sa problemima kao plodotvorniji za ljudsku vrstu. Novija istorija, pokazuje da su sve razlike među ljudskim društvima uslovljene istorijskim okolnostima, koje se relativno lako menjaju, a ne urođenim, genetskim predispozicijama. Hiljade naučnika i umetnika među crncima, i u svojoj staroj postojbini i u novim sredinama, ubedljivo pokazuju da genetskog jaza među ljudima nema i da se razlike u nivoima, kad god postoje odgovarajuće okolnosti, lako premošćavaju.

Ovde nismo, u ovoj kratkoj skici pojma „sever – jug“, ulazili u specifičnost našeg, srpskog pitanja juga kao nerazvijene sredine. Tu nije slučaj, kao uostalom i u svim manjim zemljama, u kojima su klimatske razlike po osi sever – jug neznatne, iniciran geografijom već istorijom, mada se naknadno i geografija odlučujuće umešala. Kao što je opštepoznato, sve do turske najezde, jug Srbije bio je najrazvijeniji njen deo, što se posredno vidi i po položaju njenih prestonica, (Ras, Skoplje, Prilep, Kruševac...). U potonjim vekovima, ostavši pod Turcima i kad su severni srpski predeli bili ili već slobodni ili pod severnijim narodima, južni delovi Srbije izgubili su korak sa severom, oslonjenim na dinamičnije uzore.

2. Geografsko određenje juga Srbije

Područje juga Srbije zahvata južni i jugoistočni deo teritorije Republike,koji su međuzavisni a obuhvataju 15% državne teritorije na kome živi više od 930 000 stanovnika,na kome se ostvaruje zvanično manje od 5% novostvorene vrednosti. Prosečna zarada u 2012. godini, na ovom području iznosila je 27.000 RSD, a stopa nezaposlenosti je 44,8 odsto, dok u nekim opštinama doseže čak 70! Geografski položaj ovog prostora uslovljen je ne samo teritorijalnim prostiranjem u odnosu na okruženje, već i unutašnjom konfiguracijom ukupnih prirodnih uslova. Naime, na jednoj strani, zahvaljujući dolini Južne Morave, kao delu Moravsko – vardarske doline i bočnim dolinama njenih pritoka (Toplica, Nišava i dr.) do punog izražaja dolazi njegov tranzitni karakter. Nasuprot ovom, planinski delovi su slabo povezani i udaljeni od ove komunikacione transferzale karakterišu sa velikim stepenom izolovanosti, naročito dela uz državnu granicu prema Bugarskoj i Makedoniji, koju dodiruju teritorije opština Bosilegrad, Surdulica, Crna Trava, Babušnica i Trgovište, sa samo dva međudržavna granična prelaza minornog značaja. Sasvim je drugačiji slučaj sa opštinom Dimitrovgrad kod koje granični prelaz leži na Moravsko-nišavsko-maričkoj magistrali koja povezuje centalnu Evropu i Balkan sa Malom Azijom i Bliskim Istokom i predstavlja jedan od najprometnijih graničnih prelaza Srbije.

Karakteristike geografskog položaja ovog područja u velikoj meri su uticale na razvoj saobraćajne mreže, koja sa svoje strane čini manje ili više relativan značaj geografskog položaja kao faktora razvoja. Glavne saobraćajnice vode dolinom Morave povezujući međusobno sve njene delove i nastavljajći prema severu i jugu. Tako železnička pruga Niš – Leskovac – Vranje – Preševo čini važnu deonicu na potezu Beograd – Atina. Kod Niša se na nju nadovezuje pruga prema Dimitrovgradu, Sofiji i Istanbulu, takođe izuzetnog međunarodnog značaja, a kod Doljevca odvaja se pruga za Prokuplje i Kosovo Polje.

3. Etnički problem Srbije

Jug Srbije je područje puno paradoksa – istorijskih, ekonomskih, političkih, etničkih i drugih. Istorijski paradoks leži, pored ostalog, u činjenici da je na tim prostorima u prošlosti bivstvovalo,sa svim obeležjima i karakteristikama koje je nudilo i imalo, onovremeno središte jedne moćne države na periferiji Vizantije. Danas je to daleka i siromašna, u svakom pogledu – od ekonomske do intelektualne, periferija nesrećne i nesređene srpske države. Ekonomski paradoks je u tome što na tom području postoje gradovi, odnosno privredna društva koje imaju evropski rejting („Simpo“, u Vranju), ali da su to samo svetli izuzeci od mnoštva tromih, neefikasnih, tehnološki i poslovno zaostalih preduzeća. Paradoks je još i u tome što međuratni industrijski centri, kao Leskovac na primer, iz raznoraznih razloga devastirani su, dok tadašnji periferni gradovi danas uspevaju. Pored toga, ekonomski paradoks je i u činjenici da su „dunđeri“ sa juga Srbije sagradili gotovo sve što je u arhitektonskom smislu vredno i u ovoj zemlji i šire, ali da gotovo ništa vredno nisu ostavili na svom podračju i „za svoj narod“, pa čak na sopstvene kuće... Može li siromaštvo da opravda ovaj paradoks?

Politički paradoks leži u činjenici da je ovo područje, gotovo po pravilu podržavalo sve vladajuće stranke i njihove režime i pre rata a posle rata, da se tu nalazila najpouzdanija glasačka mašina a da je, s druge strane, od tih istih režima to područje „skandalozno zanemarivano“ u rešavanju egzistencijalnih i drugih problema. Toplički i jablanički žandarmi bili su i ostali najrevnosniji branioci i međuratnih i komunističko-socijalističkog režima. Pored toga, ne traba posebno spominjati poslovičnu hrabrost naroda ovoga kraja,te militarističku vrednost, koji kao da živi od rata do rata a onda od uspomena na nesreće, a u miru su to poslušni oficiri i vojnici. Paradoks je još i u tome što uprkos glasačkoj mašini i nepokolebljivoj odanosti vladajućim režimima ovo područje nije imalo, niti danas ima izrazitih političkih ličnosti, koje bi dale pečat ukupnoj srpskoj politici. Međutim, iako nema izrazitiih, ima mnoštvo sitnih političkih i partijskih praktikanata, koji manje više nisu cenjeni ni tamo odakle su došli a posebno tamo gde su postavljeni ili gde su se sticajem raznoraznih okolnosti našli.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2013

U strahu za svoj birokratski položaj oni uglavnom slepo, i danas služe svakom režimu i svakom svom pretpostavljenom pa bio to ministar ili šef obezbeđenja¹. Iz ovakvog odnosa proističe privid najodanijih ljudi režimu spremni na sve u njegovu odbranu. Na kraju, etnički paradoks juga Srbije je ipak najveći i njega treba staviti u prvi plan zbog mogućih državnih, nacionalnih i ljudskih posledica. To izuzetno važno strateško područje se decenijama etnički bukvalno prazni tako da je etnička granica Srbije na krajnjem njenom jugu svedena na nekoliko desetina kilometara.

Iako je to bio nekadašnji centar srpske države, pa područje žestokih sudara srpske i turske vojske, poprište sudara Austrije i Turske, pa ponovo Srbije i Turske, ovoga puta u srpsku korist, koje je sistematski naseljavano baš iz strateških razloga u XIX veku, što skandaloznim zanemarivanjem razvoja, što političkim i drugim merama, etnički je gotovo ispražnjeno galopirajućom depopulacijom. Posledice etničke depresije imaju posebnu težinu ako se posmatraju sa strateškog, nacionalnog i međuetičkog odnosa Srba i Albanaca koji su u demografskoj eksploziji na krajnjem jugu, koji je nesporno uverljivo najzaostaliji deo našeg dela na ovaj način i metod opservirane teritorije Srbije.

Kolonizacija ovih oblasti nastavljena je i u prvim decenijama XX veka i to u prvom talasu 1900-1906., kada je iz Crne Gore doseljeno preko 2.500 duša, što je ujedno i poslednje plansko naseljavanje. U kasnijim godinama biće pojedinačnih porodičnih doseljavanja. U ratovima 1912 –1918., a posebno u Topličkom ustanku stanovništvo ovih krajeva je krvavo platilo bugarskim okupatorima svoj bunt pa se jedan deo iz straha od odmazde preselio u centralnu Srbiju.

4. (Poljo)privreda kao neiskorićena šansa

Pogubne posledice neuspešne tranzicije u Srbiji, dale su izuzetne primere na jugu Srbije. Iako zakasnela privatizacija društvene privrede je proizvela katastrofalne posledice (od 336 privatizovanih privrednih subjekata – 118 je poništeno) svuda, a možda su najintrigantniji primeri Prokuplja i Vranja. Nemačka kompanija „Leoni”, kupila je za samo oko 56 miliona dinara (oko 600.000 evra) fabriku azbesnih proizvoda u stečaju, „Fiaz”, koja je na početku zaposlila (ili ostavila da radi) samo oko 350 radnika sa zaradom od 15 – 18.000 dinara, što je manje od pola prosečne zarade u republici. Smatra se da je vrednost fabrike morala biti „brat–bratu” 5 miliona evra, pa je upravo toliko „poklonjeno” stranom kupcu, dok je u, međuvremenu ukupno za subvencije u zapošljavanje iz budžeta dobio 8,75, a ukupno investirao samo 10 miliona evra, a već tri godine izvlači profit iz Srbije. Umesto da je taj novac uložila u osnivanje novog državnog preduzeća na primer za reciklažu sekundarnih sirovina, ili podršku proizvodnju zdrave hrane, za šta na jugu volens-nolens ima itekako potencijala, Vlada RS je budžetski novac spiskala darovanjem strancima za svako novo radno mesto!

Grad Vranje sa oko 85.000 stanovnika, bio je lider u privredi na jugu Srbije, do oko 2000. godine, pošto je kompanija „Jumko” upošljavala oko 13 hiljada, „Simpo” oko 7, „Koštana” i više od 4, a „Zavarivač” više od tri hiljade radnika. Danas, tranzicija je progutala sve osim „Simpa” (sa oko 5 hiljada radnika) i „Koštane” (oko 1,5 hiljade radnika). Inače, skoro se saznalo da upravo „Simpo”, egzistira samo zahvaljujući protežiranju predstavnika Vlade u Beogradu, jer im toleriše poreski dug (porezi i doprinosi za zaposlene oko 50 miliona evra.)  U pravu grotesku stoga, mora da spada skorašnje nadgornjavanje između političkih činioca u Vranju, ko je (naj)zaslužniji za izgradnju fabrike italijanske kompanije „Tehnik Development-Geoks”, koja zapošljava oko 1.250 industrijskih radnika. Groteska iz razloga, što lokalni političari u Vranju umesto da su radili u prethodnoj deceniji, sigurno bi u ovom gradu bilo dovoljno investitora svetskog renomea poput „Geoksa”, a onda ne bi bilo potrebe za licitiranjem i prepucavanjem navedenog sadržaja.

Danas su svi ovi gradovi veće palanke, jer se palanački duh sve više širi, a kvalitetni ljudski resursi beže iz ovih gradova, ili se povlače (samoizoluju). Zašto bi uostalom bili ponižavani i neshvaćeni od partijskih apartčika ili mediokriteta. Međutim, veliki problem mora biti u činjenici, da te i takve palanke (a u Srbiji ako ćemo „pravo” sve su palanke jedne metropole – Beograda u kojem su koncetrisani vlast i novac!), da preuzme odgovornost za samu sebe, a ne u centalizaciji moći u prestonici. Suština palanačkog duha, zapravo jeste u delegiranju odgovornosti takvom centru od kojeg se očekuje da ima starateljski (paternalistički) odnos prema palanci. Beograd, pak jasno, štedro prihvata takvu ulogu. U tom smislu biti politički na „pogrešnoj strani”, odnosno opoziciji Vladi u Beogradu je neprirodno i nezahvalno.²

Nekorišćenje privatizacionih prihoda za investicije države i lokalnih samouprava, nedopustiv su politički „greh”, ako zbog ničeg drugog ono zbog obaveze prema budućim generacijama, ako ništa drugo! Međutim, pogrešnim koncepcijama Vlada RS, posle 2000. godine, uglavnom su isti trošeni za klasičnu potrošnju, tako da se privredna (razvojna) baza smanjivala, a infrastrukturna baza, kao osnovica za razvoj nije obnovljena, tako da je i destimulativno svako dalje ulaganje ne samo stranih, već i domaćih potencijalnih investitora. Srbija je jedna od retkih država u kojoj je ruralno stanovništvo veće od urbanog i povećava se. Ovo je pogotovo ekstremno na jugu Srbije, a tek se manje od četrvrtine tog ruralnog stanovništva bavi poljoprivrednom, a poljoprivreda na jugu Srbije čini nesporno bar 50% BDP-a, a više od polovine tih poljoprivrednika tavori ispod linije gladi!? Šta je razlog za ovako frapantne nelogičnosti! Ovo stoga, što je samo frapantnije od gornje frapantnosti, činjenica (ne)znanje o agraru!³

A u vezi tog (ne)poznavanja jeste i da se siromaštvo produbljuje zbog enormne konkurencije na nivou primarne proizvodnje, pa mali i srednji proizvođači nemaju gde, sem na lokalnoj pijaci da prodaju proizvedeno, a time jedva plate rashode, za kupljeni repromaterijal, te kupe nešto što ne proizvodi. Cena tih njihovih proizvoda u maloprodaji je previsoka, zbog znatnog broja onih koji se ugrađuju profitom. Ulazak u neki značajniji moderan trgovinski lanac je nesrazmerno skup. Fond za razvoj RS nije kreditirao primarnu poljoprivrednu proizvodnju, a subvencija su bile simbolične. Ipak, seljak pogotovo na jugu, uvek (iz)nađe rešenje za preživljavanje jer je pribrao dovoljno mudrosrti da se odupre podmetanjima na njegov ekonomski račun! Sistematska greška naše agrarne politike, spojena sa takvom greškom privatizacije uopšte, a pogotovo poljoprivrednog zemljišta, dovela je do slabe konkurencije na nivou prerade i finalne proizvodnje, zbog nepostojanja atraktivnog okruženja za investiranjem.

Uspeh u ovom sektoru proizvodnje, uz primenu EU standarde, kakav se značajno dogodio u blačkom kraju, rezultat je vanredne menadžerske dovitljivosti i razumevanja pojedinaca, uz podršku lokalne zajednice, samo tamo gde je bilo neophodno. Organski uzgoj je idealna šansa za ceo jug Srbije, i on bi morao u novom agrarnom (i ruralnom) konceptu RS da zauzme važno mesto. Iako su se politički režimi menjali, u većini ovih opština koje su po kriterijumima republičkih vlasti nerazvijeni, pogotovo posle ukidanja Republičkog fonda za razvoj nedovoljno razvijenih područja (1965).), kada su prestale da se „dele pare”, a pogotovo posle onoga što se izdešavalo krajem osamdesetih i devedesetih gurnulo Srbiju na sporedni kolosek, u ovima se javljaju teški ekonomski problemi sa „političkom dimenzijom”. Predsednici opština uglavnom „jure” („daj nam danas”!) resorna ministarstva, a odgovornost što se u njihovim lokalnim sredinama loše živi, uglavnom prebacaju na vladu u Beogradu!

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2013

Bez pravih programa za ekonomski napredak, bez vizije za budućnost i sadašnje praktične realizacije iste, uz opsednutost intervencijom šire zajednice, demobilisana je sva politička snaga, amnestira se od upotrebe mozga i poslovne snalažljivosti. Polazi(lo) se samo od logike da će neko drugi da reši naš problem. Sredinom marta ove godine, u Nišu je održan dijalog između premijera Vlade RS, g. Dačića, čiji su „koreni” sa juga, sa privrednim i političkim establishmentom opština i gradova ovog dela Srbije, koji je u zaključnom stavu pokazao političku volju za oživljavanjem ovog kraja, koji je od izuzetnog strateškog značaja, te da je on, ne samo „prioritet” već i „državni projekat”. Ovakvih sastanaka bilo je nažalost i ranije (prethodni u oktobru 2008. godine na Prvom Niškom investicionom forumu, učestvovali su važni ministri u prethodnoj vlasti i 30-tak stranih investitora), ali su rezultati bili skoro nikakvi, a građani svakako lošije živeli!

5. Na neprekidnoj klackalici između savremeno organizovanog društva i plemenske zajednice, ili od nade do čame

Nada koja se javila 2000.godine, da će se demokratskim konceptom i ustrojstvom obavezno krenuti u bolji život, brzo je iščezla. Upravo najveći broj ljudi je potom ubrzo izgubio nadu, i to je ta „crvena” linija koja blokira svako društvo, jer je Erih Blok svojevremeno napisao da onog trenutka da se princip nade uništi od tog društva nema ništa.

Ljudi, pa i na jugu Srbije, znaju da računaju, pa vide šta sve od obećanog nisu dobili. Sve političke snage prethodne dve decenije debelo su prokockale njihovo veliko poverenje, pogotovo DS, koja je vaistinu, imala jedno vreme plebiscitarno poverenje naročito ovog dela Srbije (od kraja prošlog veka pa sve do tokom prve decenije ovog!). Jug Srbije je naime, od DS (kao partije levog centra) krajem prošlog veka jasno dobio ponudu da će se razvijati ravnopravno, što je podrazumevalo da će građani verovatno dobiti posao i živeti bolje. Međutim, populistički nastup kako ove stranke⁴, tako i drugih koje su se uvek povodile dnevno–političkim interesima, pa se ništa nije moglo promeniti prethodnih 20-tak godina, pa su svi aspekti konzervativne politike (nacinalizam, šovinizam, pseudotradicija…) na delu i dalje.

Korupcija, svojim negativnim posledicama posebno (je) ugrožava(la) po pravilu nerazvijene delove društva jer postaje način života. Ona, kao zloupotreba javnih ovlašćenja radi sticanje lične koristi ili koristi za drugoga u uslovima nakvalitetne i nekompetentne, skoro neupotebljive administacije, dovodi do namernog narušavanja principa nepristrastnosti u postupanju javne vlasti,u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Stanje ljudskih prava i medijskih sloboda, nije na našem jugu zahvalno, odnosno i ono se pogoršava zbog ekonomske krize, ali i zbog ponašanja vlasti. Ovo sve i pored činjenice da su osnivane mnoge nezavisne institucije, ili regulatorna tela, od zaštitnika građana, do poverenika svih fela… Srpski političari ignorišu borce za ljudska prava i nezavisne medije.

Lokalne vlasti su se ovde po pravilu gore od „papazjanije”, kao čorbe, koja bukvalno kao sledeći grčko-persijsku kovanicu, označava „tatinu čorbu”, napravljenu od ostataka obroka.  Bez ikakve programske bliskosti, više u prkos nekome, upravo iz razloga što neuređena i nepravna država kakva je već nesporno Srbija (sa neprekidnim promenama političkog sistema na lokalnom nivou),⁵ više podstiče i povlađuje ovom diskrusu, nego merilu učinkovitosti, ili uspešnosti u preuzimanju odgovornosti.

Jug Srbije, će posle 2000. godine predstavljati u pravom smislu „političku kuglanu” (Milan Krkobabić), pa je u nekim sredinama (Kuršumlija, Leskovac),bilo u proseku promena lokalne vlasti svake godine.  Dakle, sve vlade su posle 2000. godine, imale istorijsku i generacijsku šansu da nešto promene. Nijedna je nije, niti izbliza iskoristila. Stihija i partokratija su vladale, umesto ekonomije i istine. Prevashodno se ovde polazilo od stava da je lokalna vlast izvor lakog, bezbrižnog i raspojasanog prorodnog života, nego težak teret i odgovornost za opšte dobro; pre se borilo za parazitski način života, nego da se omoguće pretpostavke za rad rad i blagostanje. Prioritet je ovde bio sukob, sumnjičenje i intriga nego popstojanje demokratske javnosti! Komedijska zloupotreba demokratske procedure, nadilazi(la je) poštovanje iste kao neophodnog mehanizma u demokratskom političkom sistemu⁶. Demokratija je za srpsku provinciju na jugu još uvek očaravajuća reč; procedura samo dakle, iz koje se izvlače demonska zadovoljstva.

Prodor „divljačkog” kapitalizma, dao je novi ozbiljan pečat društvu, koje posebno jug Srbije nije mogao lako razumeti. Kao rezultat tog patološkog procesa po shvatanju prof. dr Miodraga Milića („Danas”, 15-16.09.2012.), dobili smo dve vrste klasa, i to: (1), parazitske klase koje nastaju korišćenjem društvenog kapitala na poguban način. One ne doprinose proizvođačkom principu. Njihova moć je u pljačkaškoj raspodeli (u ekonomiji su to tajkuni; u politici oni koji „vitlaju sistemom”), i (2), zavisne klase koje su više vezane za milostinju; od mladih koji su visokoobrazovani i budućnost samo vide u inostranstvu, do starih koji od svojih penzija ne mogu da egzistiraju, do kontejnerske, koji su krajni ishod osiromašenosti ljudi! Na jugu se ova klasifikacija najasnije odrazila.

Kao rezultat svega nije niti čud(no) da, upravo baš na jugu Srbije imamo nesvakidašnje političko prevaspitavanje, pomoću prinudnog rada, ili Kuršumlijski „dobrovoljni” kuluk koji se dogodio u leto 2012. godine odmah posle formiranja (valjda, jedanaeste po redu, posle 2000. godine!) lokalne vlasti. To što se članovi poraženih stranaka nagone da čiste ulice, jarkove i divlje deponije svedoci o neiskorenjivosti orijentalnog malograđanskog mentaliteta, koji na žalost nije raritet na jugu, već se širi Srbijom! Palanačko-politički mentalitet, koji preovladava na jugu Srbije, dobija svoje mesto i u sportu, koji je ovde u službi politike. Najšokantniji, ali i najaktuelniji je „slučaj” vezan za zakazivanje tzv.baraža između niškog fudbalskog kluba „Sinđelić”, i „Radnika” iz Surdulice, za popunu Prve lige Srbije u fudbalu, koji je zakazao

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek Slobodan Beljanski Pravo i iluzija, 1999.

Fudbalski savez regiona istočne Srbije (FSRIS), kao jedan od četri saveza FSS. Ovaj „podsavez” zakazao je utakmicu, i obavezao aktere da istu odigraju ukoliko planiraju da ponovo zaigraju u Prvoj ligi („Sinđelić”), ili prvi put („Radnik”), iako nije sačekan ishod arbitiranja pred višom instancom FSS, po pravnom leku „Radnika”, koji je ostvario bolji učinak na tabeli kao kriterijum u rangiranju za titulu na srpskom fudbalskom jugu (imao bolju gol-razliku kod istog broja bodova). Procedura je ovde, jasno-bila drugorazredni osnov za odluku, pošto je u „političkom baražu” predsednik niškog kluba Branislav Jovanović (URS), bio uticajniji od predsenika opštine i kluba iz Surdulice Novice Tončeva (SPS). Tako i demokratske tekovine izborene u prethodnom periodu u sportu potonu, samo zbog nečijeg ćiftinskog interesa! Za kraj i konačni rezime celokupnog stanja na našem jugu, neka kao primer bude uzeto stanje našeg obrazovanja i egzaktno stanje u kulturi i umetnosti, koji su oduvek bili najvažniji za prepoznavanje i očuvanje identiteta jedne nacije (a ne na primer busanje u nacionalističke grudi!), u našem slučaju „južnjačke”- posebnosti. Ono vezano za stanje u reprezentativnim ustanovama kulture: jedina dva profesionalna pozorišta južno od Niša, u leto prošle godine bile su bez scene! Narodno pozorište „Bora Stanković” u Vranju, izgorelo je u podmetnutom požaru, 2. jula 2012. godine, a ono u Leskovcu više od godinu dana je u rekonstrukciji ili dogradnji, bez obećane podrške budžeta grada Leskovca!?

A naše zapušteno stanje obrazovanja, više u obrazovnom, naravno, nego u materijalnom pogledu, nesporni je indikator jedne etike beznađa i besperktivnosti od koje je naša društvena zajednica obolela. Stoga, ne samo da je ona nada koja se jasno pojavila kod većine stanovništva, pre tuce godina izbledela, već se Srbija više ničem ne nada. Nju je čini nam se progutala čama.

Autor je advokat iz Blaca; bivši predsednik opštine Blace u periodu 2001 – 2011.godine.