Američki udar na Siriju na čekanju

Imanuel Volerstin

Bar poslednjih mesec dana izgleda da svet nije raspravljao ni o čemu drugom osim o tome da li će, kako i kada SAD započeti svoj nekakav kažnjenički vazdušni udar protiv sirijskog režima Bašara-al-Asada. U vezi sa ovom raspravom, tri stvari su se izdvojile: 1) bilo je puno beskonačnih iznenađenja, u svakom smislu, uključujući,  posebno, poslednji ruski predlog da sirijsko hemijsko naoružanje treba predati nekoj međunarodnoj agenciji. 2) Stepen svesvetskog suprotstavljanja američkoj vojnoj intervenciji bio je ekstremno visok. 3) Skoro svi učesnici davali su javne izjave koje nisu izgledale kao da odražavaju njihovu istinsku brigu i namere. Hajde da počnemo sa tzv. neočekivanim ruskim predlogom, na koji je pristao sirijski ministar inostranih poslova. Da li je taj predlog doista bio rezultat nepripremljene, uzgredne primedbe američkog sekretara Džona Kerija, koju su Rusi spretno uhvatili i iskoristili dan pre nego što je predsednik Obama, po predviđenom rasporedu, trebalo da se obrati američkom narodu sa molbom da pristane na američki vojni udar? Izgleda da nije. Očigledno je da su Keri i ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov, tiho, bez buke, o takvoj mogućnosti razgovarali više od godinu dana.

Svesvetski otpor američkom udaru, uključujući suprotstavljanje unutar SAD, neobični su na bar dva načina. Ovo je prvi put od 1945. da se vlada SAD suočila sa ovolikim stepenom unutrašnjeg otpora takvoj predloženoj akciji, posebno u Kongresu koji je, do sada, skoro uvek, na sve pristajao. Osim toga, suprotstavljanje je dolazilo sa raznih strana, iz mnogo raznih razloga, zbog čega je toliko i osnaženo. Predsednik Obama je pokušao da ga oslabi obećavajući izvođenje samo „ograničenog” udara. Ovo je, u stvari samo još više uvećalo otpor, kome su, u SAD, na Bliskom istoku i drugde, pristupili i oni koji kažu da je „ograničeni” udar neodrživ, sigurno neefikasan i neprihvatljiv upravo jer bi bio “ograničen”.

Da li je Obama tada bio nekompetentan, ili je varao, ili jedino prisiljen relativnim opadanjem moći SAD u svetu? Verovatno sve to zajedno. U njegovim porukama Kongresu, i u izjavama njegovih glavnih saradnika, jasno je vidljiva motivaciona snaga iza njegove akcije . Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost Benjamin Dž. Rouds pokazao je taj motiv sasvim iskreno: “SAD su decenijama igrale ulogu ograđivanja globalne bezbednosne arhitekture i nametanja međunarodnih normi. I mi sada ne želimo da pošaljemo poruku da SAD izlaze iz tog posla na bilo koji način”. Upravo je to problem. SAD više nemaju snage da nametnu svoje odluke. Ali Obama ne želi da prepozna ovu realnost. Što se ovoga tiče, većina američkog javnog mnenja vidi od njega bolje. A upravo ovu činjenicu naglašavaju  i mnogi oponenti. Uzmimo samo dva primera: visoki jezuita otac Adolfo Nikolas i ruski predsednik Vladimir Putin. Otac Nikolas kaže:”Mislim da je vojna intervencija … po sebi zloupotreba moći. SAD moraju da prestanu da se ponasaju kao veliki klinac iz komšiluka sveta”. A Putin, u svom obraćanju u Njujork Tajmsu kaže da se ne slaže sa Obaminom izjavom o američkoj izuzetnosti. „Krajnje je opasno ohrabrivati ljude da sebe vide kao izuzetne“. Probajte da zamislite da to kaže Josif Staljin, a da Njujork Tajms prenese. Svet se promenio.

Konačno, evo zašto ne treba uzimati zdravo za gotovo javne izjave bilo kog od ovih učesnika. Na primer, snabdevanje pobunjenika oružjem. Ja ne sumnjam da su CIA, Saudijska Arabija i Katar njima slali oružje. Ali koliko? Sve ove tri zemlje plaše se mogućnosti da bi ovo oružje konačno moglo da ojača njihove stvarne neprijatelje. Za skoro nikoga u regionu Asad nije problem. Za njih je on bolje rešenje od Al-Kaide. Ovo je istina, a posebno za Izraelce. A svi se plaše mešanja u problem Sirije. Izrael želi da SAD izvedu vojnu akciju kao uvod u akciju protiv Irana. Saudijska Arabija želi da odbrani svoje vođstvo u arapskom svetu ograničenom akcijom u Siriji. Katar želi da zadovolji Saudijsku Arabiju. A egipatska armija, naravno, više voli Asada nego bilo kog drugog. Pa kuda smo se onda uputili? Sirijski građanski rat trajaće još dugo. Sirija će , možda, završiti kao niz feuda pod kontrolom raznih vojski. Hrišćanska zajednica možda stvarno nestaje posle dve hiljade godina na tom tlu. Jastrebovi, koji žele širi rat, nastaviće da ga svuda zagovaraju. Šansa im je mala, ali je daleko od ništavne. Otpor neopravdanoj vojnoj intervenciji u Siriji zahteva podršku velike snage.

Komentar br.361, od 15. septembra 2013.
Prevela Borka Đurić