„U Srbiji se već godinama debatuje o tome ko je šta radio pre 70 godina za vreme Drugog svetskog rata. Mislim da je to vrlo indikativno za stanje u kome se nalaze ekonomija i srpska politika. Brojni politički lideri, umesto da su okrenuti obezbeđivanju većih stranih ulaganja, rastu ekonomije i jačanju srednje klase, pokušavaju da se približe biračkom telu na krajnje neproduktivan način, baveći se najmračnijim epizodama istorije Evrope i Balkana“, izjavio je skoro izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin (listu Danas) i prikačio da Evropska unija „pažljivo prati proces za rehabilitaciju četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića“ i da ga ,kao izvestioca, pre svega, „zabrinjava evidentan pokušaj promene sistema vrednosti“, i da je Mihailović „simbol šovinizma i ratnih zločina počinjenih u ime stvaranja Velike Srbije“.
Posleratna Evropa izgrađena je na antifašističkim vrednostima, dok rehabilitacija Draže Mihailovića predstavlja korak u suprotnom smeru. Ne želim da raspravljam o razlikama u četništvu u različitim delovima nekadašnje Jugoslavije. Sve detalje o tome mogu da rasprave istoričari. Ono što je utvrđena činjenica jeste da su četnici bili kolaboracionisti u svim delovima Jugoslavije i da su činili zločine protiv nesrpskog stanovništva u Bosni, Crnoj Gori i Srbiji. Na kraju rata se deo četničkog pokreta nije odazvao na poziv kralja koji je naredio saradnju sa NOB. Pokušaji pronalaženja mesta na kojima je Mihailović streljan i sahranjen u potpunosti su legitimni, ali pokušaji rehabilitacije donose promene u sferi politike, odnosa politike prema prošlosti i deli Srbiju i Srbe, sve države i javnosti u zemljama u neposrednom i širem susedstvu“, kaže Kacin. „Odustajanje od Mihailovićeve rehabilitacije treba da se uradi zbog građana Srbije i afirmacije evropskih vrednosti, a ne zbog moguće reakcije Zagreba ili bilo koje druge države. Srbija, kao i druge zemlje istočne Evrope, danas pripada demokratskom prostoru u kome treba zajednički da radimo na ujedinjavanju na osnovu zajedničkih evropskih vrednosti, ključno političko pitanje u Srbiji je - ko su glavni akteri sistemske korupcije, a ne čiji je deda bio u kom pokretu za vreme rata“, rekao je Kacin.

Hrabra žena u kukavičjoj zemlji, rečeno je povodom nedavne (19. marta) smrti Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije (Vlade Srbije). Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja rekao je na komemoraciji u Medija centru da je Baraćeva „bila dosledna i nepokolebljiva u svom radu“. To što je ona radila objektivno je dovodilo u pitanje ogromne interese magova korupcije, onih ljudi koji su bili u stanju da urade sve da bi štitili svoje interese. Šabić je podsetio i na činjenicu da je zbog svog rada „bila šikanirana i predmet negativnih medijskih kampanja, i da su nakon smrti novine „punile stupce izrazima poštovanja do granice da je to gotovo postalo neukusno”.

Poverenik za informacije je kao paradoks naveo podatak da „na barem 75 od ukupno 80 izveštaja Verice Barać niko nije odgovorio. Naše savesti radi i naših interesa radi, mislim da bi trebalo da uradimo sve što možemo da dobijemo odgovore na pitanja, koji su sadržani u tih 80 izveštaja”. Nekoliko dana kasnije (Verica Barać - Oda jednom životu, Kolarčev narodni univerzitet) o ovoj hrabroj ženi govorili su Miroslav Milićević, Vojin Dimitrijević, Zagorka Golubović, Čedomir Čupić i Rodoljub Šabić. Na komemoraciji na Kolarcu nije bilo predstavnika Vlade Srbije. Izgleda da im je za života bila velika smetnja, a njen
		Željka Momirov, Skulptura u prostoru - Karansebes Rumunija - (140x110x250cm x 3)

najbliži saradnik, potpredsednik Saveta, Miroslav Milićević podsetio je i na tretman vremešnog belog „renoa“ Baraćeve kome ubrzo nije bilo dozvoljeno parkiranje pored crnih izglancanih limuzina narodnih obmanjivača. Nije mogao preko kapije, ostavljala ga je na trotoaru... Napadali su je sa svih strana. Vođeno je 11 postupaka, ekspresno, efikasno. Četiri prijave su odbačene kao neosnovane. Na jednom suđenju je rekla sudiji: „Da bih nekome povredila poslovni ugled, morao bi prvo da ga ima”. Verovala je da u Srbiji „ipak ne žive tantuzi“. Bila je istinska heroina. I to najbolje pokazuje u kakvom jadnom stanju se nalazi naše društvo, rekao je o Verici profesor Vojin Dimitrijević, uz opasku: „Jadno je društvo kome su potrebni heroji".
Portal Pištaljka koji uređuje nekdašnji redakcijski kolega iz Naše Borbe Vladimir Radomirović odlučio je da se na dan smrti Verice Barać (19. marta) od naredne godine pojedincima ili organizacijama koji su ostvarili važne rezultate u borbi protiv korupcije dodeljuje nagrada „Verica Barać“. Odbor čine dr Dragana Jovanović, Draško Karađinović, Dragana Boljević, i urednik portala.

Za koji dan sledi odluka: između rđavog i nikakvih, uzeti ono u manjem ili većem pakovanju. Nakon gomila laži i obmana sa trgova i malih ekrana i novina najgorih ispod zemljinog svoda dobićemo one koje zaslužujemo i četiri godine razmišljanja o tome kako su nas ponovo preveslali. Ankete nude zanimljive prognoze, jedna (Blic) kaže da predsednik DS Boris Tadić može da očekuje 31 odsto glasova birača u predsedničkoj trci. Sledi Tomislav Nikolić (28%), socijalista Ivica Dačić (13%), predsednik DSS Vojislav Koštunica (9%), lider LDP Čedomir Jovanović (7%), kandidat URS Zoran Stanković (5%), radikalka Jadranka Šešelj (4%) i „boranija“ sa jednim procentom, Vladan Glišić (Dveri), Ištvan Pastor (SVM) i Zoran Dragišić iz Pokreta radnika i seljaka. Nedostaje samo onaj „Vlah Đorđe“. 

U borbi za parlament naprednjaci (27%) su umakli demokratama tri procenta, prate ih socijalisti (12%) i LDP sa osam odsto podrške... „Bem ti zemlju u kojoj je Čeda najbolji!“ (monolog iz gradskog autobusa), a Predrag Koraksić upućuje na želju „neke babe“, koja bi da „ovi odu“, ali i da „ovi drugi ne dođu“. Teško bih pazario i kod jednih i kod drugih. Konsultovaću profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić petog maja uveče.

*

Vojislav Koštunica, poznat kao čovek „od akcije“ sakuplja potpise „javnih ličnosti“. Preko stotinu ih je, a letimičan pogled nalazi da je među njima i bivši miloševićevac/radikal/naprednjak Brana Crnčević koji je preminuo aprila prošle godine. O živima – ni slova.

*

Govoreći na tribini u Novom Sadu (Preokret) istoričarka Latinka Perović je upozorila da bi Srbija mogla skupo da plati demagogiju i populizam političara i založila se za „konsenzus oko evropskog pravca i modernizacije države“. Ako to ne postignemo skupo ćemo platiti demagogiju i populizam, jer, iz populizma frustrirani birači mogu lako da odu u nacionalizam i sukobe, rekla je Latinka Perović. Ona ističe da nije napravljen otklon prema politici devedesetih prošlog veka i da ta teška hipoteka („koje se ne odričemo“) povezana zapravo sa ključnom dilemom našeg društva o tome hoćemo li da se civilizujemo i prihvatimo pravila ili nećemo. Takva pitanja, kaže Latinka, ne postavlja ni srpska nauka ni srpska kultura, jer je intelektualna snaga Srbije danas mala, pošto je nacionalizam u velikoj meri spržio i srpsku inteligenciju.

*

Siniša Mihajlović (Vukovar, 9. februar 1969.) novi je fudbalski selektor. Onaj Kockar mu je poverio reprezentaciju, a Miha već na startu razmišlja oko terena, a ne o struci. Novine su uz pomoć selektora pobrojale igrače koji pevaju, one koji se dernjaju, bogami i one koji (pominje se Neven Subotić) „ne otvaraju usta“ na Bože pravde. Dabogda kćeri da te kraljević zaprosi... Predlažem Užičaninu (N.V.) da Sinišu presliša glede Lijepe naše.

*

Rubrika je preživela, ali ne na predviđeni način. Nisam dobio pedeset već pet glasova. Kolega Dragan Stojković nastavak je zatražio pišući dnevnik za jedne novine, a Republici su se javili: Sofija Škorić iz Zrenjanina, Boban Karović, Dragan Maksimović (Deda Ciga) i kolega iz podgoričkog Monitora Veseljko Koprivica. Usmeno su me zamolili kolege Miloš Vasić i Slobodan Pavlović sa tri člana njegove familije, kao i Dejan Zirojević, stomatolog iz Ciriha. Da poližem pljuvačku najzaslužniji je Zlatoje Martinov. „Ćeraćemo se još“.