Početkom jeseni Beograd je posetila nemačka kancelarka Angela Merkel. Svašta se pričalo, ali deo divana u „četiri oka“ je poznat; gospođa Merkel je kazala predsedniku Srbije da je njena poseta „priznanje za hrabrost koju su srpske vlasti pokazale na putu ka Evropskoj uniji“, dodajući „kao što je puna saradnja s Tribunalom u Hagu“. Kao naredni cilj Srbije Merkel je navela „dobijanje statusa kandidata“, uslovljen(!) onim što je Beograd već uradio na tom putu i „onim što treba da uradi i odnosom prema susednim zemljama“. Za sve koji su geografiju zaboravili naša zemlja se više ne graniči BRIGAMA (Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska i Albanija), nego sa nekim od navedenih zemalja, Hrvatskom, BiH... Novi sused je i Kosovo, tu mapu je započeo pretprošli, docrtao prošli a „printaće“ aktuelni politički vrh Srbije.

Šestog septembra Haški tribunal izrekao je bivšem načelniku GŠ Vojske SRJ Momčilu Perišiću dvadesetsedmogodišnji aps „zbog pomaganja i podržavanja ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH“. Komentarišući presudu advokat Srđa Popović za Radio SE kaže da su i pored toga što nije osuđen po komandnoj odgovornosti za genocid u Srebrenici dokazane tesne veze „tadašnje vojske SRJ sa Vojskom Republike Srpske i Srpskom vojskom Krajine, koje su označene kao neposredni izvršioci zločina“. Presuda kompromituje i JNA i Srbiju, veli Popović.
Kao ratni izveštač Borbe s Perišićem sam se sretao u Hercegovini, jednom na mostarskom vojnom aerodromu. Perišić, tada pukovnik JNA i njegov zamenik, major Živomir Milojević pozvali su novinare na ručak u hangar, a prethodno su nas smarali znanom nam pričom o Kluzu, Čajavcu i Riminiju... Izađem malo i vidim gužvu oko prizemljenog helikoptera. „Hteli smo u Beograd, ali nema mesta, pukovnik je poneo sve iz stana, čak i bojler“, reče jedan od dva mlada poručnika, pilota. Oni su samo lagano obučeni i s ličnim dokumentima noć pre jedva umakli „zengama“ (Zbor narodne garde, preteča Hrvatske vojske), stoje bespomoćno i uveravaju osionu oficirčinu da ima mesta i za njih, pogotovo ako se ratosilja bojlera. Beležim im imena. „Šta ti pišeš, ustašo!“, zaurla odjednom. Izacite bojler, izmite pilote, oni su vredniji od lima, kažem a on se maši pištolja. Čekao sam metak, samo me je ispsovao i drškom odalamio po desnoj slepoočnici. Obli me mlazak krvi, a helikopter ode put Beograda.
Na mestu udarca otok i manja rasekotina... Stiže kolega iz jedne televizije: Zove te general! Prenesi mu da neću. Posle stiže Milojević i kaže da će me uneti ako odbijem. Perišić me samo presekao pogledom i često zverao prema mom pjatu s komadom faširane šnicle i pireom koji je bio veoma tečan. Simulirao sam obedovanje. Šta je bilo sa pilotima? Vratili su se u Mostar i tokom noći su uhapšeni. Nasilno im je obučena uniforma JNA, sa lisicama su odvedeni u splitsku „Loru“. Kasnije su proputovali celu Hrvatsku (vezani su prolazili kroz gradove, potom ulazili u vozilo) i završili u Slavoniji, gde su nakon pola godine ropstva i torture razmenjeni. Ime oficira neću navesti. (Nekoliko godina posle skončao je od raka pankreasa, to mu je i previše).
Sa Perišićem sam kratko razgovarao dosta godina kasnije u prostorijama njegove partije, u Francuskoj ulici u Beogradu, poniže Doma armije. Generale, kako stojite sa pretnjama Haškog suda, šta će biti s tim? „Kao granit, nema otoga ništa“, rekao je tada, videvši sebe u budućoj DOS-ovoj Vladi. Ubogi Momčilo pravio je razne gafove. Za Radio Mostar je izjavljivao da će „skočiti sa najviše zgrade u gradu“ (pošto ga poravni), a gađao je i porodilište. Istina je da se u tom delu bolnice nalazio prokleti top, ali neispravan, bez udarne igle.

Prvi beogradski bezbedonosni forum (15. septembar, Dom Vojske Srbije) utuvili smo po slovu ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina koji je nakon što je „popljuvao“ učesnike ljut napustio Forum. "Zar u ovoj dvorani nema Srba", uzvikivao je u nekoliko navrata Konuzin, derući se na panelu posvećenom globalnim bezbedonosnim promenama. On je NATO i Kfor optužio da krše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN „jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike a to niko od učenika ne pominje!“ Da će tog dana u SB UN interese Srbije „braniti Rusija i ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić“, da u dvorani „nema nikog ko brani interese Srbije". Četvrt sata Rus ih je mazao drekom, a niko od mlakonja nije pokušao da ga opomene, urazumi, kaže drzniku da je u stranoj zemlji. Pominjao je Konuzin i ljude(?) koji su „spremni da prodaju privredna postrojenja bilo kome a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti“. Pošto gas?
Predsednikova savetnica Sonja Liht osmelila se i tek rekla kako primedbe Konuzina „ne stoje“, Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije nastup ruskog ambasadora okarakterisao je kao „vulgarni ispad“ i založio se da institucije zemlje reaguju „i spreče dalje mešanje A.K. u poslove Srbije...“
Ako se zagledamo u prošlost teško ćemo pronaći mrvu ruske pomoći, onog drugog je bilo. Prema vladinoj Kancelariji za evropske integracije donacije Srbije za period 2000-2010, (u milionima evra) iznose: Evropska unija – 2.676,74, Nemačka – 713,60, SAD – 581,86, Italija – 272,73, Švedska – 214, 58, Norveška – 120,06, Japan – 97,00, RUSIJA – 0,00, KINA – takođe nula zarez nula. Neobično, „neprijatelji“ nas pomažu, „prijatelji“ ne pomažu.
Povodom ispada A.K. setio sam se irskog novinara Dejvida Kronina koji je tokom posete Tonija Blera Evropskom parlamentu (marta 2010) - zbog zločina počinjenih u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji - pokušao da izvrši građansko hapšenje britanskog premijera. Stavljajući ruku na rame bivšeg premijera Kronin je, skoro na sedmu godišnjicu napada na Irak, kazao: "Gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje. Krivi ste za ratne zločine...", uspeo je reći pre intervencije. Novinar nije uhapšen, a zgradu je sam napustio. Kod nas ovako nešto nije moguće, ali sanjam i to. Lično, iako poprilično obespravljen u svojoj zemlji, Konuzina trajno izgonim iz Srbije.

Zahvaljujući Bitef teatru (za karte posebna zahvalnost Lidiji Kostelac i Slavici Hinić) beogradska publika početkom oktobra mogla je da uživa u izuzetnom dramskom ostvarenju Patriotic Hypermarket, zajedničkom projektu Kulturanova - Novi Sad, Multimedia Qendra - Priština i Bitef teatar). Predstava je ishod intervjua 40 Srba i Albanaca tokom 2010. godine  (lična sećanja na srpsko-albanske konflikte, vizije budućnosti i mogućnost suživota), a istraživanje je završeno izložbom fotografija i izdavanjem trojezične publikacije. Na osnovu materijala korišćenog na izložbi, Milena Bogavac, dramaturškinja iz Beograda i Jeton Neziraj, dramaturg iz Prištine zajednički su napisali dokumentarni, postdramski tekst koji je sarajevski reditelj Dino Mustafić postavio sa umetnicima iz Beograda, Prištine, Skoplja i Tirane. Akteri na sceni Ema Andrea, Slobodan Beštić, Kuštrim Hodža, Dubravka Kovjanić, Milutin Milošević i Bajruš Mjaku odlično su dočarali sve ono čime smo ojadili ceo svet. Možda jednog dana... trgujemo, možda... a kad je suživot u pitanju Albanac drugoj strani odgovara protivupitom: Jel’ ti mene zaje-bavaš!

*

Ukraden dijalog sa beogradske pijace. Šta misliš, je li ovaj Veselinović (Zvonko – p.a.) iz Mitrovice kriv, pita jedan. Jeste, bre! Čim ga država brani – kriv je! - reče drugi i nakrivi šajkaču.

*

Železnice Srbije nakon tri(!) decenije kupile novi putnički voz. Ima se, može se...

*

Ni parade, ni ponosa. Nisam fan Čedomira Jovanovića (imam za njega određeno poštovanje, međutim u LDP sam bolje ocenio Biljanu Srbljanović, Nikolu Samardžića, Nenada Prokića i pristalice), ali o zabrani Čedomir je najviše rekao na tribini stranke na beogradskoj opštini Zvezdara. „Srbija se godinama mnogo više razvijala stomakom nego glavom i pitanje seksualne orijentacije je problematično pitanje u svakoj zemlji, ali Parada ponosa nigde nije bila okidač za politički projekat nasilja kojim bi se zaustavila dalja transformacija društva".