Šef poslaničke grupe penzionerske stranke Momo Čolaković najskuplji je parlamentarac u Srbiji i godišnje v(n)as košta preko 3.200.000 dinara (oko 32.000 evra), navedeno je u izveštaju o rashodima parlamenta, prenose e-novine. On je jedini (od 250) koji je lapio sve; platu, dnevnice, novce za parking, izradu podsetnica, odvojeni život od porodice i smeštaj u Beogradu... Pre nego što je preko krkobabićevaca tur ubacio u skupštinsku klupu Čolaković je živeo u Novom Sadu i odmah prijavio smeštaj u Beogradu o narodnom trošku i zgrabio sve što mu Skupština pruža. Stoji da je (1940) rođen „u Hercegovini“ i da je 1945. godine doselio u Vrbas. Ovaj ekonomista najpre je radio u lokalnoj fabrici nameštaja, a dve decenije bio je aktivan sindikalac. Penzionisao se 2004. godine (u Vojvođanskoj banci!), bio je predsednik Fudbalskog saveza Vojvodine i potpredsednik FS Srbije, a od 2008. je narodni poslanik, predsednik poslaničke grupe penzosa, član Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom i Odbora za privredne reforme. (Odbor za loptanje nemaju).
Iste novine pod naslovom Vreme čuda prenose pisanje lista Press u kome sin potpredsednika Vlade, inače potpredsednik očeve (penzionerske), partije na pitanje – ima li tata Jova ambicije da bude vicepremijer i u budućoj Vladi, odgovara da je „sve moguće“. Zavisi od biologije, koja je zaista čudo. Naš predsednik i u devetoj deceniji je autoritet i ima podršku u stranci za angažman u vladi. Ne vidim da je radostan zbog toga što mora da se nosi sa problemima, ali ima dobru volju da realizuje ciljeve PUPS-a, kazao sin, Milan Krkobabić.
Gospodo Krkobabići i družino ništa ne zavisi od vaše nego od naše biologije, ili, možda, hemije. Kad već nema ništa u slovu zakona (penzionerima bi valjalo zabraniti aktivno bavljenje politikom!) onda bi trebalo da ima – na obrazu.

Mesecima već nacija se raduje pobedničkoj seriji tenisera Novaka Đokovića, posebno zbog preuzimanja prve pozicije na svetskoj lestvici. Iako navijam za Švajcarca Rodžera Federera imam poštovanje i za našeg asa. Talentom i radom popeo se na vrh i on je uspeo najviše zbog toga što društvo o njemu nije vodilo računa. Ostavimo po strani neukus zbog kačenja mu svite i što familija (otac?) želi najzad da nešto otkine. Deo javnosti mu zamera što bogatstvo sliva i čuva u jednoj evropskoj državici. Nisu u pravu, on je individualac i koliko znam na majici mu je (u dresu reprezentacije daje maksimum!) vidljivo samo „Serđo Taćini“. Neće valjda novce doneti ovdašnjim rasipnicima i banditima. Predsedniku Borisu Tadiću bilo je mesto na tribinama u meču kada je Novak „okupirao“ Vimbldon, to rade i drugi šefovi država, ali izvesne prišipetlje oko njega (recimo ministar spoljnih poslova) deluju jadno. Novaku jedino zameram što je došao na priredbu pred Skupštinu. Njegov uspeh nas neće usmeriti na polje rada, ka ozbiljnosti i realnosti.

Ko to tamo pali? Možda Dušan Kovačević jednog dana dobije inspiraciju a Slobodan Šijan napravi film o surovoj i sumornoj kosovskoj stvarnosti. Tek pošto sadašnje „testo“ odstoji i koju deceniju i neko objasni da je Beograd katkad pravio veće probleme Srbima nego kosovski Albanci. Bojan Tončić se u naslovu poigrao s poznatom rečenicom Branka Bauera iz lepe serije za decu i odrasle Salaš u Malom Ritu i veli da Srbin nije zapalio Jarinje. Radi se, nema sumnje, o zloupotrebi „korisne dece“ srpske vlasti što, obzirom na naše poreklo, pade s neba! Predsednik opštine Leposavić uveravao je nemačkog generala is sastava KFOR (Gerhard Biler) da njegovi nisu bili tamo, a general uzvraća – imate li vatrogasce. Šef tima za dijalog generalu spočitava da kosovske policijske snage nisu dozvoljavale prolaz... a general mu reče da bi vatrogasci prošli... U okruženju nas vide drukčije; Denis Romac, novinar riječkog Novog lista svoj tekst naslovio je sa Početak kraja srpske „Krajine“ na sjeveru Kosova.

Skandinavija, Engleska... Srećom tek poneko prozbori da je đavo stigao i pred njihova vrata. Strahota je zadesila Oslo, ali me hrabri izjava jednog Norvežanina koji je na pitanje da li će sada zaključavati kuće i stanove, odgovorio da u to ne veruje. „Mi ostajemo u uverenju da je različitost bogatstvo i nećemo se zatvarati ni po kom osnovu“.

*

Iako u članu 11. Ustava Srbije jasno stoji Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna, svetovnost (sekularizam) se kod nas razume i doživljava uglavnom kao crkveno-državna sprega, kako nedavno u autorskom tekstu u podgoričkoj Pobjedi piše profesor Nikola Samardžić. „Poistovećivanje srpske nacije sa srpskom crkvom imalo je iste posledice kao i poistovećivanje srpske nacije sa srpskim komunizmom, potom i nacionalizmom“, piše Samardžić i dodaje da su „u čitavom istočnom bloku pravoslavne crkve zauzele deo praznog prostora koji je za sobom ostavila institucionalna dezintegracija komunizma. Za mnoge je crkva postala nova partijska ćelija, skrovište od krize identiteta. Ujedinjenje pravoslavnog sveta, na koje poziva srpski patrijarh, još jedno je otvoreno odustajanje od ekumenizma, od duhovnog i kulturnog približavanja evropskoj civilizaciji“. Samardžić kaže da je da je patrijarhova misija u Crnoj Gori „još jedna kontrola štete koju , među ostalima, i Srbiji i Crnoj Gori naneo već zaboravljeni je Mlađan Đorđević,   Kuća Rista Stijovića savetnik predsednika Srbije za Kosovo“. I to je poraz cele jedne nacije, zamračenje i njene prošlosti i budućnosti, da intrige, zavere, smutnje, laž i korupcija ostanu jedine poluge javne i tajne politike, da od zvaničnika, i državnih i crkvenih, ne možete dobiti ohrabrenje koje bi bilo u skladu sa stvarnošću i ovoga i svakog vremena, da se svaka pakost protiv suseda i protiv civilizacije smatra uzvišenim moralnim činom“. Nekorektno svojatanje Crne Gore, dela BiH... ne stiže samo s vrha vlasti. Nakon srebrne medalje vaterpolista komnetator RTS iz daleke Kine kazao je da se posebno raduju navijači na Kosovu, u Banja Luci i Herceg Novom. Da Sportska ne zaostaje za Dnevnikom.

*

Podgorica, sredinom juna. Dragoljub Vuković, bivši novinar Borbe/Naše Borbe pokazuje najstariju kuću u staroj varoši (Čubranovića), izgrađenu 1630. godine, sada nacionalni restoran „Dvor“. Lepo zdanje sa baštom koja malo liči na obližnji manji parking. Koju desetinu koraka dalje još jedna kuća, verovatno mlađa, ali samo što se nije srušila. Krov se na nekoliko mesta sunovratio u utrobu kuće, drvena kapija oivičena „štokom“ od klesanog kamena, gornji, iz jednog komada po sredini ukoso pukao, sa iskrivljenim starim „štenderom“ za letriku... Celom dužinom prema bezimenom sokačetu koje se vodi pod Kralja Nikole 44, u širini prosečnog koraka iznikla trava, desno od kapije prozorčić zakovan iznutra, sa baljunom (kamen) do pola, kao saksija ili šifrovani znak. Pored vrata na zidu gore levo tabla: Ovdje je rođen vajar Risto Stijović, 1894-1974, u potpisu učesnici „Slikarskog uranka“ oktobar 1993. Iako je slavni vajar Podgorici dao i ostavio mnogo, grad ga zaboravio. Da je drčni gradonačelnik dr Miomir Mugoša imao sluha uglancao bi Stijovićevu kuću i sve to višestruko naplatio od turista koji bi je pohodili. A mogli bi da je obnove i bitange što svake večeri „bače“ deo obnove u „Splendidu“ ili u kazinu na Svetom Stefanu.

*

Podgojeni Jagodinac i bivša "loto ženska" (Suzana Mančić) lokalnim stočarima podelili su 210 „visokomlečnih junica simentalske rase“ uvezenih iz Bavarske. Našao se tu i koalicioni drug, još jedan „teg“ predsednika Srbije (Ivica Dačić), „ekspert“ za policiju i stočarstvo, a jagodinski šerif je lutriju obećao i naredne godine. Deo novca lokalna samouprava obezbedila iz kredita, a deo (sve?) „će plati“ Vlada Srbije. Jedna junica – jedan glas. Plus volići, kravetine, voline...

*

Ada most. Prošetao. Veličanstveno. Oni koji su tek rođeni u četrdesetoj će dočekati novi.