Osuđeni »navijači«! Krajem januara petočlano veće Višeg suda u Beogradu dvanaestorici »navijača Partizana« odmerilo je 240 godina zatvora zbog ubistva mladog Francuza, navijača »Tuluza« Brisa Tatona (17. septembra 2009. godine napadnut u centru Beograda, preminuo dvanaest dana kasnije), ali presudom fascikla Taton verovatno nije zatvorena. Četvorica organizatora napada na stradalog Francuza osuđena su na kazne od 30 do 35 godina (Đorđe Prelić i Dragan Puzigaća na 35, odnosno 30, a Ljubomir Marković i Ivan Grković na po 30 godina), a još osmorica na kazne od 12 do 14 godina... Ućario je jedino »pomagač« Vladimir Bošković koji je prošao sa dve godine uslovno. Vest sam (25. januara) našao na sajtu nekad pouzdane i mnogo kvalitetnije 92-ojke, kojoj je promakla (ne)važna stvar, napomena da su Prelić i Puzigaća – u bekstvu. Komentarišući presudu Tomo Zorić, portparol Republičkog tužilaštva, (očekivano!) je ustvrdio da je reč o »potvrdi efikasnosti srpskog pravosuđa koje je pokazalo da za samo sedam meseci može da se okonča postupak i donese prvostepena presuda u veoma složenom predmetu«.
Novinar francuske televizije France 3 (Žan Fransoa Žea), za razliku od glasnika, kaže da »ostaje utisak da nisu razjašnjene sve okolnosti Tatonove smrti«. Žea kaže da »nismo dobili sve odgovore; ne znamo ko je ubio Tatona, ne znamo ko ga je bacio sa stepenica, ima dosta pitanja bez odgovora, što izaziva osećanje da stvari nisu izvedene do kraja, iako su kazne veoma stroge...« Suđenje je trajalo sedam meseci tokom kojih je saslušano »petnaestak« (ne kaže se precizno!) svedoka, a prema mišljenju Suda visoka kazna je istovremeno »i opomena i poruka da ovako nešto više ne bi smelo da se dogodi...« Porodice osuđenih veruju da je presuda »politička« i najavljuju žalbe, a bivši visoki »savezni« funkcioner se čudom čudi zašto se (presudom) udvaramo Francuskoj »ako se zna da smo odustali od EU i da Francuzi o tome značajno ne odlučuju«. Krivica i pravda kao da ne postoje. Jadno!

Sava ili Dositej? Sveti Sava, začetnik školstva i zdravstva kod Srba i osnivač Srpske pravoslavne crkve (oko 1174–1236), a dan njegove smrti (27. januar) od vakta kada se nevernici krste iz interesa, u srpskim školama slavi se kao »školska slava«. Upravo to je predmet različitih sporenja. Ove godine iskra je sevnula u Novom Pazaru, gde je sandžački muftija Muamer ef. Zukorlić stolici u Beogradu spočitnuo zbog »diskriminacije Bošnjaka i asimilacije bošnjačke dece«, što je, tvrdi muftija, »svrha proslave sv. Save«. Državni TV monstrum iz Takovske pogrešno je citirao Zukorlića i dan kasnije je pojašnjeno: »Kada bude ostvarena autonomija Sandžaka garantujem srpskoj pravoslavnoj deci da neće morati da učestvuju ni u jednoj formi obeležavanja Bajrama, niti bilo kog verskog čina...«, poručuje Zukorlić.
Protiv školske slave nisu samo ovdašnji Bošnjaci (ili Zukorlić) i sve je očitija dilema sv. Sava ili Dositej Obradović. Upućujem na tekst Nenada Veličkovića (Dojče vele) u kojem kaže: »Dositej je ljude pozivao da se uzdaju u razum, a Sava da veruju u čuda. Tamo gde je Sava išao da traži anđele, Dositej je našao parazite. Ako je škola mesto gde treba da se čuju školska a ne crkvena zvona, ako se u njoj veruje dokazima a ne čudima, onda je najveće čudo da u njoj slavimo sveštenika a ne prosvetitelja«. Veličković kaže da je od dileme – Sava ili Dositej – bitnije »zašto u XXI veku uopšte da laičko školstvo jedne sekularne države ima školsku slavu« i pita u čemu se »onaj koji je skinuo Tita a okačio Savu razlikuje od onoga koji je skinuo Savu da okači Tita?« Gluposti ukrug.

Zbog desetina i desetina ovdašnjih Crnogoraca i godina zajedništva (bez obzira na to što je kraće nego ono sa Turcima) beležim reagovanje bivšeg predsednika SCG Svetozara Marovića, najvećeg mrsomuda koji se pojavio na bivšim jugoslovenskim prostorima, povodom trpanja u aps budvanskog predsednika Rajka Kuljače (bivšeg pandura) i »prvog do njega«, Marovićevog brata Dragana. Kako pišu podgoričke Vijesti, Svetozar je »otvorio dušu« i u kraćem tekstu u kojem 26 puta kaže »ćutim« grbaljski filozof se propisno nalupao njemu svojstvenim stilom.

Skup Šešeljevih otpadnika. Ni traga od nekadašnjih sledbenika »vojvode od zarđale kašike«, umesto pravca Kavlobag-Kavlovac-Vivovitica obećani su »budućnost«, »mir«, »sigurnost« (srpski – bezbednost) »Evropska unija, Ruska federacija, Kina, Latinska Amerika«, spašavanje »domova, njiva i fabrika«... Glavne funkcije su već raspoređene, možda se nađe nešto i za nekadašnju članicu orkestra iz Peći, koja je obznanila i »predsednika« i »premijera«. Bez brige, narode!
Dan ili dva nakon mitinga, na kojem je, lovačko-ribolovački-radikalsko-narodnjački rečeno, prisutnih bilo koliko ko bubne, namrgođeni Tomislav Nikolić izrazio je veru da »narednih dana« očekuje da vlast (čitaj: predsednik države) odgovori na njihov zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Iz stožerne, Demokratske stranke odmah im je poručeno da će izbora biti, ali – dogodine. Zamislimo da je DOS nakon trijumfa ukinuo-zabranio SPO, SRS, SPS, DSS i ostalu boraniju!

Ako je verovati Radio Sarajevu i e-novinama, pripadnici nacionalnih manjina u Sarajevu su dobili svoj park. Nije poznato da li parkom mogu šetati konstitutivni Bošnjaci, Hrvati i Srbi, kao ni to da li Jevreji i Romi recimo mogu kročiti u ostale, »njihove« parkove. O svemu će, verovatno, razglabati i udružena Evropa, koja bi, da je onakva za kakvu se voli prikazivati, mogla malo prikričiti i našem, srpskom predsedniku u čijoj zemlji se ne prestaje veličati antinarodni pokreti iz Drugog svetskog rata i gde bujaju ovovremenske fašistoidne grupe. Draža Mihailović je i dalje aktuelan. Asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta uputila je nedavno predlog za postavljanje spomen ploče na kuću u Bregalničkoj broj 19, u kojoj je u Beogradu živeo Dragoljub Draža Mihailović. Mihailović je, zbog svojih »zasluga«, streljan 17. jula 1946. godine, a Srbija se danas, novcem građana i njegovih žrtava – preko fantomske Komisije – bavi iskopavanjem njegovog skeleta i kao da jedva čeka da ga pronađe i iskopa.

I Tomici Milosavljeviću je dojadilo. Napustio je Vladu Srbije. Mogući naslednik je bivši šef VMA i ministar odbrane u kabinetu Vojislava Koštunice, i ukoliko demokrate ne sruše »jednoglasnost« Predsedništva G 17 plus biće novi ministar zdravlja. Imam bolji predlog: da se umesto Stankovića ustoliči nestranačka, stručna i časna ličnost. Znam takvu, dr Draganu Jovanović, ali ovoj bi dami verovatno bilo neprijatno da sedi sa baraberijom.

U intervjuu sarajevskom nedeljniku Dani (br. 713, 11. februar) profesor Filozofskog fakulteta, istoričar Nikola Samardžić, tvrdi da u Srbiji ne postoji demokratski ambijent i da građani nisu u stanju da racionalno odlučuju o budućnosti. »Partijski lideri, njihova lična posluga, tajkuni i

mediji pod njihovom kontrolom, su zatvoren krug koji formira javno mnjenje. Naši građani su danas netačno i krivo informisani na osnovu vesti koje kreiraju Dragan Bujošević, Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Aleksandar Tijanić i prateći mediji koje kontrolišu Vojnobezbednosna agencija i novinske kuće nastale iz aktivnosti Zemunskog klana. Zato je bolje da ne odlučuju uopšte«. Cilj bojkota je, kaže Samardžić, da podrška
		Milan Tepavac-Tarin, Instalcija sa akvarijomom

čitavoj partijskoj nomenklaturi, sa liderima i njihovima partijskim vojskama, padne ispod 50 odsto. U tom slučaju EU bi mogla da imenuje svog komesara koji bi zajedno sa novom, prelaznom, nelegitimnom vladom, upravljao Srbijom do narednih izbora.*
Ode i Mlađan Dinkić. Ne bih da malog smutljivca dižem na nivo Hosnija Mubaraka, ali pokušavam da nas usporedim sa Egipćanima. Ne ide. Među nama, izgleda, nema kadrih da krenu i makar mu polupaju – šoljice za kafu.