Prag, jesenas. Češka prestonica, u kojoj sam sam se posle duže stanke našao šesti put, još je lepša, evropskija. Jaroslav Šonka, naš domaćin koji je pre pada onog zida uspeo da se domogne Berlina, nakon pokazivanja dela Hradčana, predlaže da se naša beogradska desetina okupi u kafani-restoranu veoma zamršenog imena. Sa Nikolom Samardžićem vrzmam se hradčanskim strmim ulicama (Vlada Goati je otkrio tri »balkanske«) i nekako nalazimo reklamu sa šoljicom na kojoj je »po peni« ispisano U ZAVEŠENYHO, sa »kvačicom« na E i akcentovanim Y, Hradčani, Uvoz broj 6 (www.uzavesenyhokafe.com), a preko sredine KAFE. Pre pojašnjenja zašto se kafe zove po »kafi koja visi« treba reći da Prag ima Beogradsku ulicu (zna li neko za prašku u Beogradu?!), a Česi nikako da shvate naše sveopšte višegodišnje posrtanje.
»Coto je zavešeny kafe? Nevite? Tak to prijde pan do kavarny, vypije kavu a povida: Platim dve kavy – tu cojsem vypil a jednu zavešenou. Prijde jinej pan, nema penize, tak povida: Neni tady nejaky zavešeny kafe? Kdyz je, tak ho vypije ajde domu...« Ili: naručite kafu, a platite dve, da jedna »visi«. Neko dođe bez novca i popije kafu koju ste platili. Zaobišli smo kafu, dobro jeli i ispijali krigle onog što se ovde pogrešno zove pivo.
Tu je i Milan Horaček, ranije znan Dušanu Bogdanoviću, šezdesetosmaš koji je iz Čehoslovačke pobegao i u Nemačkoj (Stranka zelenih) ušao u Bundestag. Kakva biografija! U publikaciji o njegovom disidentskom putu listam fotografije: Hajnrih Bel, Rudi Dučke i Horaček, potom sa Volfom Biermanom i Danijelom Kon Benditom, Gerhardom Šrederom, Petrom Keli, Joškom Fišerom, na tenku u Avganistanu, u Pekingu, Rihardom fon Vajzekerom, Rudolfom Slanskim, Vaclavom Havelom i Anom Šabatovom, Adamom Mihnjikom, kardinalom Františekom Tomašekom, Hansom Ditrihom Genšerom, Jiržijem Dinzbirom, Džejn Fondom, Dalaj Lamom, Garijem Kasparovom, Manuelom Barozom, Mihailom Gorbačovom... U kancelariji Milana Nikolića koji se poslednjih godina bavi političkom analitikom visi poveća fotografija na kojoj je Nikolić sa Vilijem Brantom, snimljena na Trgu Republike dok se prvi strasno zalagao za ideje socijaldemokratije. Kod Ibrahima Rugove sam primetio njegove fotose sa papom Jovanom Pavlom II i Majkom Terezom. Pretpostavljam da bi Vuk Drašković, da je moguće, rado okačio snimak sa Dražom Mihailovićem. Ili, možda, sa Mikom Špiljkom? Za razliku od drugih, svet nas ne doživljava ozbiljno, vlast nam je slaba a opozicija, kako nedavno reče sociolog dr Boško Kovačević, nikad nije predstavljala nešto valjano.

Poznato delo crnogorskog vladara, episkopa i pesnika Petra Petrovića II Njegoša Gorski vijenac uskoro će se pojaviti i na crnogorskom jeziku. Agencije su javile da je izmena ustanovljena novim Ustavom Crne Gore i da je priređivač novog izdanja novinar, publicista i analitičar Božidar Ilijin Miličić, po struci (bolje nego da je šofer) profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. Miličić je godinama bio moj kolega u Borbi i Našoj Borbi (dopisnik iz Podgorice, zajedno sa Slavkom Vukašinovićem i Dragoljubom Duškom Vukovićem) i držim da mi je to prednost, mogu ga nagrditi bez bojazni da će da se naljuti. Da sam se našao u njegovoj poziciji (neko mu je to ponudio!) odbio bih rad na preradi redova vladike Rada, pravdajući se jedinim valjanim razlogom da je najbolje da sve ostane – kako je negda napisano. Ima i drugih razloga, evo jednog: propratni tekst uz »korigovani« ep napisao je akademik Novak Kilibarda, crnogorski prevrtač koji je strasno srbovao na osnivanju SDS za Hercegovinu i (na Ivanici) sa Radovanom Karadžićem i Božidarom Vučurevićem osnivao SDS za Dubrovnik. Teško bih se potpisao uz Novaka, koliko god da se naprasno pocrnogorčio.
Stoji da je Miličić intervenisao na stotinak mesta, ubacujući nova crnogorska pismena, umesto ovde zapisao ovđe, jer je, kaže »Njegoš tako govorio«. Božo, bre, vladika je umro 1851. godine! Valjalo ga je ostaviti netaknutog da ga i mi ostali, kao Dostojevskog, Hemingveja, Stendala ili Krležu... svojatamo. Ovako nam ga otimate i to preko političke ravni, najgore moguće. Kilibarda u »propratnom tekstu« objašnjava da je Njegoš svoje rukopise davao saradnicima »koji su ih prepisivali«, među njima i izvesnom Miloradu Medakoviću (navodnom falsifikatoru Gorskog vijenca i Danilovog zakonika) i da je tokom prepisivanja došlo do »nedosljednosti i neujednačenosti«, tvrdi nikšićki profesor, ističući Njegošev »nečitak rukopis«. Kao da je s njim u klupi sedeo! Uostalom, jedan ovdašnji pisac decenijama već ne čuka tačke, zareze, znake navode, možda i dijakritičke znake (kvačice na latiničnim slovima č, š, ć i ž) i to mu naknadno stavlja izvesna dama u Prosveti. O jeziku sam učio i od Ibrahima Hadžića, pesnika (nekad urednika Školskog programa RTBG), pisca Rožajskog rečnika. Na jednom mestu objašnjava lekseme sklečit i posifka/pasifka. »Pridev sklečit označava nešto proporcionalno, bez viškova, prikladno, a imenica posifka nije ništa do metalna lopata«, kaže Hadžić i nudi još dve lepe reči iz rodnog mu kraja – rim (mnoštvo naroda) i izrimiti se (izroditi se, postati nazadan, dekadentan), koja nam danas i te kako paše.

Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir dodeljena je kineskom disidentu Liu Ksiabou (54), političkom zatvoreniku i borcu za ljudska prava. Nekoliko puta je zatvaran, poslednji put 25. decembra 2009. kada mu je zbog »subverzivnog delovanja« odmeren aps od 11 godina. Na dodelu nije otišao, to nije dozvoljeno ni supruzi i nagrada je položena na praznu stolicu. Kina veruje da im Zapad »pokušava nametnuti svoje ideje« i ignorišući Nobela,kao odgovor, ustanovljava Konfučijevu nagradu za mir i prva odlazi bivšem potpredsedniku Tajvana Lijen Čangu. Ni ovaj događaj nije prošao bez nas, bili smo nepotrebna mirođija. Najpre smo se navodno pridružili zemljama koje su bojkotovale nagradu, biće nas na dodeli, neće... Predsednik Srbije Boris Tadić, čiji mršav rezultat nije u skladu s umom, kazao je da je o bojkotu (»u skladu sa svojim nadležnostima«) odlučio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i da vlada nije raspravljala o tom pitanju. »Neću da se mešam u njihov posao i da sada govorim o tome.« Predsednik je pomenuo da je iz disidentske porodice, da se seća kada su njegovog oca početkom 60-ih proglasili za disidenta i državnog neprijatelja... »Najbolje je da o tome ne govorim.« Pogrešno! Upravo to i mesto na kojem se nalazite, predsedniče, obavezuju Vas da se izjasnite. I – podržite utamničenog Kineza. Predsednik često pobrka lično i javno. U Vukovar i Ovčaru išao je privatno, a na proslavi G 17 kaže da bi razgovarao i sa Hašimom Tačijem jer »nemamo prava na lični stav kada zastupamo javni interes«.

Da se kladimo u izručenje i osudu Ive Sanadera? Šta god bude, bivša nam socijalistička braća opet umakoše za krupan korak; dok oni svoje jure mi se našima (lopovima i bitangama) klanjamo. (Komentar domaćina sa šajkačom na Bajlonijevoj pijaci.)

*

Ode još jedan Čovek. Branislav-Cole Kovačević, bivši lider Koalicije »Šumadija« iznenada je preminuo 14. decembra. Kovačević je rođen 1953. godine u Valjevu, ali je život proveo u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu je završio FDU, odsek organizacije scenskih delatnosti. U mladosti se bavio fotografijom i novinarstvom, a nakon povratka u Kragujevac osniva Studentski kulturni centar, prepoznatljiv po programima i tribinama koje su se bavile dotad nezamislivim temama. S Ivanom Đurićem osniva Pokret za demokratske slobode, a 1997. godine i prvu regionalnu stranku, Ligu za Šumadiju – Koaliciju Šumadija. Bio je koordinator Saveza demokratskih partija (LSDV, Reformisti Vojvodine, SDU, SDP i Savez vojvođanskih Mađara), koja 2000. godine kolektivno ulazi u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS). Biran je za narodnog poslanika i bio je jedini od 18 lidera koji se nije »omastio«. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića zauvek se povlači iz politike, vraća u Kragujevac i krajem 2009. pokreće internet portal »Šumadijapress«.