Šanse i pripremljenost pridruživanju EU

Ekološki circulus vitiosus

Nejasno najavljena rekonstrukcija Vlade, smanjivanje broja ministarstava bez naznake strategija ukidanja, modela objedinjavanja i definisanja potreba efikasnosti usklađivanja bilo budžetskih bilo evrointegracijskih, zahteva da sagledamo stvarno stanje svakodnevice, obimnost (dupliranje, segmentiranost) struktura institucija i zakonskih dokumenata u svakoj oblasti, a u ekologiji posebno.

Kada smo još pretprošle godine prikazali godišnji izveštaj Evropske komisije za Srbiju, tj. oblast »zaštite životne sredine« i ostvarenja vladajuće strukture, izvestili smo da je ocenjeno da »su oskudni u rezultatima«. Nažalost, ni ove godine se ne vide promene na nivou efikasnosti institucija i primena zakona, niti na poboljšanju kvaliteta života i racionalizacije korišćenja resursa i lokacijskih potencijala (prirodnih i urbanih). Doduše, izglasani su brojni novi zakoni, ali relevantni su samo kad ih taksativno navedemo za »Upitnik«, ali neefektivni za poboljšanje stanja na terenu, racionalizaciju i rezultate upravljanja i razvoj i zaštitu kvaliteta životne sredine.
Međutim, značaj ekoloških aspekata, a danas već i elaboriranog koncepta »održivog razvoja« za socioekonomski napredak zajednice i kvalitet života pojedinca, kod nas je poodavno široko spoznat i prihvaćen. Ali izgleda da je samo načelno prihvaćen u strukturama nadležnih institucija, a posebno u kontekstu političke mantre »upravo smo spremni za kandidaturu«, pa tako već u nedogled stvarnog roka ali i cilja!
Uvidom u urađene razvojne planove i u dokumenta brojnih nacionalnih strategija različitih agendi, možemo slobodno ustvrditi da se u politici upravljanja i pratećih paradigmi još i danas više radi o deklarativnim spoznajama i programima, a ponegde i o svojevrsnom »scijentizmu«, zloupotrebi nauke u korist političke mimikrije parcijalnih interesa (kako stranaka tako i javnih ili prikrivenih lobija).
Dakle, prethodnih godina pa sve do danas, bujali su zakonski akti i podakti, koji često međusobno, a ponekad ni sa Ustavnim zakonom (a posebno intersektorski među ministarskim resorima) nisu bili ni usklađeni ni kompatibilni.
Iz te šume nicao je i sve veći broj »nadležnih« institucija, nesagledljivo parcijalizovanih, pogotovo uz sve nove agencije, državne i lokalne sekretare ili direktore, predsedničko-ministarske i partijsko-sektorske savetnike. U poziciju, nadležnosti i odgovornost inih privrednih komora (državnih i lokalnih ili esnafskih), koje se »pitaju«, kao i u njihov učinak i troškove, takođe imamo malo uvida!
Ima i specifičnih konfiguracija ministarstava i preimenovanja stranaka (»regionalnih« iako nigde u Ustavu ne stoji da je Srbija »teritorijalno podeljena« u regione, odnosno prema kojim kriterijumima se oni razlikuju i funkcionišu različito od postojećih »okruga«!). Ne zna se da li se u skorašnjim predlozima regionalizacije Srbije dosledno poštuju evropske direktive definisanja »regiona«, a posebno da li se inicijativa oslanja na model »Evropa gradova i regiona«, celovite i vodeće strukture organizacije evropskog prostora, koja nam je dostupna za saradnju kroz našu organizaciju Stalne konferencije gradova i opština još od 1998. godine!
Bez promena odgovarajućeg člana u Ustavnom zakonu, bez ijednog upita ovakvih kontradiktornosti, donosi se Zakon o regionima, a potom sledi i lična inicijativa »regionalne decentralizacije« tako konstituisanog ministarstva, a sve u ime »bliskosti vlasti potrebama na terenu«.
Pri tom se ne preduzima ništa da se sredi kritično manjkavo, ali neophodno drugačije zakonodavstvo (ako zaista hoćemo u EU integracije!), imovinski pravno i demokratski participatorno stanje na nivou lokalne samouprave. Jer jedino takvim zakonima možemo garantovati prava građanina na neposredno, participatorno odlučivanje o svojoj sudbini, zaštiti vlasništva, kako svog privatnog tako i javnog dobra. Od toga uveliko zavisi »kvalitet življenja«, kao i »kvalitet životne sredine«, o čemu se u pomenutim dokumentima toliko govori!

U našim problematičnim tranzicijskim »insajderskim« promenama ništa se od ovih aspekata strategija nije ni transparentno preispitalo ni redefinisalo na nivou struktura vlasti. Nije se ni jasno institucionalno, participatorno delegirala odgovornost (kome sve) i pravo (koga sve) u novim vlasničkim, navodno slobodno tržišnim pravima nad privatnim, ali posebno nad javnim dobrom i posedom, stvorenih i prirodnih resursa.
Stoga se s pravom pitamo u ovakvom haosu da li je, između ostalog, i skorašnja nejasno definisana pozicija ministarstva za »privredu i regionalni razvoj« samo ministarsko-novopartijska lokalna adresa za evropske pristupne fondove regionalnog razvoja?
Pitamo se kako saradnja i podrška projektnim inicijativama, kroz ovakvu institucionalno zakonodavnu prašumu i fragmentirani, sporadični kontakt sa građaninom-subjektom i akterima civilnog sektora tzv. »stakeholder-ima«, dopire do korena društvene zajednice i proizvodnih sistema »na terenu«? Kako se u ovakvom, danas već čitljivom »anomičnom haosu«, ostvaruju postulati održivog razvoja misli globalno deluj lokalno ili dopire do grass root community, do proizvodno pokretačke zajednice na lokalu?
Agenda održivog razvoja, posle Ria 1992. i Johanesburga 2002. godine, postala je jedna od tri osnovna stuba »3E« (Economy, Equity, Ecology – ekonomija, jednakost, ekologija) i međunarodne politike i saradnje, a odnedavno i ozbiljna stavka »zelene ekonomije i tehnologija« u fokusu strategija izlaska iz globalne finansijske i vrlo mogućih pratećih socio-političkih kriza.
Nesistematizovanost u domenu jasnih veza i nadležnosti između državne i lokalne samouprave, javnog i privatnog dobra, tehnološkog zaostajanja i nejasnih strategija modernizovanja proizvodnih sistema, svakako nas ne stavlja skoro u stolicu ravnopravnih pregovarača, ne samo na lokalnom i na interregionalnom, već ni na usklađivanju zahteva EU.
Upravo i zbog krize na globalnom nivou moramo da se hitno konceptualno osvestimo i operativno strategijski odredimo, a onda sinhrono, pratimo realne strategijske programe. Potrebno je proceniti da li za to imamo spremne kadrove, reforme univerzitetskih, ali i diplomatskih silabusa i svih pratećih institucionalnih kodifikacija; da li za to pripremamo i elaboriramo ono što nam je već dostupno i što autonomno već danas možemo da optimiziramo? U tom kontekstu zapanjeni smo vladinom destimulacijom dostupnosti informatičke tehnologije, pogotovo kad ona sama daje podatak da je 60% populacije funkcionalno nepismeno i da imamo svega 6% visoko obrazovanih kadrova!

Stoga mislimo da je potrebno pre svega da se stabiliziraju i aktiviraju lokalne zajednice, a za sve misleće stratege to uključuje i podršku civilnom društvu koje može da optimizira lokalne posebnosti resursnih, proizvodnih socijalno i urbanih kulturnih potencijala.
To je ono što smo uz dosadašnju EU podršku i metodološku matricu trebali razraditi u već odrađenoj »Strategiji održivog razvoja Srbije« i na vreme ratifikovanim dokumentima »Arhuske povelje« ili »Kjoto protokola«, koji već davno omogućuju saradnju u modelima »sestrimljenja gradova« u mreži »Lokalnih Agendi 21«, »Gradovi za klimu«, obuke lokalnih opštinskih i NGO struktura, o čemu se u javnosti, a pogotovo na lokalu malo zna.
Ovakav pristup relativizovao bi rokove formalnog pristupanja EU, ali i ubrzao prilagođavanja obimnim zahtevima direktiva. (Tvrdimo da su i Bugarska i Rumunija upravo elaboracijom »LA21« za veliku mrežu svojih gradova »preskočile« značajno vreme i objektivne prepreke pridruživanja!)
Ovi okviri razvoja morali bi se naći u »krovnom« dokumentu – »Prostornom planu Srbije«. Na ovaj dokument, rađen decenijama i donesen u nereformisanim uslovima, ipak se još uvek poziva čitava nova aglomeracija prostorno-planskih, urbanističkih i ekoloških zakonskih i podzakonskih akata. Nekoliko velikih evropskih i interregionalnih projekata, koji su navodno usmereni ka EU integracijama, takođe su uslovljeni ili se vezuju za ovakvu, strukturno prevaziđenu krovnu agendu razvoja Srbije. Bez obzira na ekspertne timove i vremenski dug raspon izrade ili validnost informacijskih osnova, mnogo toga ključnog tu nema! Stoga nepostojanje potrebne, integrativne holističke matrice dovodi s pravom u pitanje i seriju usvojenih ekoloških zakona, a time i relevantnost do sada usvojenih EU direktiva, posebno zbog nejasnoće načina implementacije i neophodnih pratećih sistema kontrola!
U kontekstu ove argumentacije (kao metaforu apsurda navodimo sporenja oko »problema mleka«) ističemo odsustvo ozbiljne optimizacije naših potencijalnih, globalnih prednosti u domenu proizvodnje diverzifikovane i kvalitetne tzv. zdrave hrane. Zato i jesu hitno potrebne drugačije elaborirane »strategije« ne samo razvoja i zaštite agrikulture i biodiverziteta, već pre svega ruralnih područja, ali i mreže malih i srednjih urbanih centara. One takođe moraju da obezbede i izjednačavanje statusa, podsticaje institucionalne inkluzije i socijalne zaštite ruralnog stanovništva. Kao ilustraciju navodimo da skoro nijedna strategija o statusu, problemima, npr. zaštiti žena putem SOS telefona ili izgradnja skloništa, ne uključuje i »ruralnu ženu« !
O zdravstvenoj, penzionoj ili imovinsko-pravnoj jednakosti tretmanom seoske žene trebalo bi se posebno pozabaviti, posebno u svetlu pitanja »čije ruke hrane naše naglo

rastuće konurbacijske gradove«. Za agendu »održivog razvoja« jednako je značajna npr. i revalorizacija Strategije razvoja turizma, određena čak kao prioritet Nacionalnog investicionog plana, ali takođe prema nejasnim strateško ekonomskim i prostorno planskim pokazateljima! Neuputno se već i predinvestira u razvoj žičara na lokacijama (npr. na zaštićenim lokacijama unikatnog panevropskog biodiverziteta Stare planine!), ali i na drugim još dugo nedostupnim i infrastrukturno nepripremljenim lokacijama, čak i za standarde lokalnih korisnika.
		Kathmandu, Nepal 2006.

A sve ovo priprema se bez kritičkog uvida u kontekstuopšte krize, klime i turizma. Ne samo kao posledica globalne finansijske krize, već i ranije iskazane krize tzv. masovnog turizma (od kolapsa konkurentnih interregionalnih ekskluzivnih lokacija, npr. Dubrovnika ili Budve, pa i do kriza tržišta visokog svetskog turizma, samih bisera Venecije i Firence!).
Čudno je da su nadležni ministri i njihovi ekspertski timovi potpuno zanemarili konkurentnije, unikatne turističke resurse Srbije, npr. mineralno termalne vode i tradicionalno razvijena banjska lečilišta, koja su istovremeno i funkcionalno integrisana uz svetski značajne kulturne i arheološke lokalitete! Da li je i to možda negde u našem neregulisanom modelu privatizacije »javnog dobra« već deo plena, javnosti nedostupne insajderske privatizacije tzv. lobista?

U međuvremenu, uprkos zaostajanju u prilagođavanju direktivama ili haosu (koji građani vide što iz TV parlamentarnih debata, što u neposrednoj svakodnevici), evropske institucije i dalje obezbeđuju savete i sredstva Vladi Srbije za prioritetne reforme, relevantne okvirima Evropskog partnerstva (EP). Nacionalni programi, kao i NIP, svakako uključuju EP prioritete. Pitamo se šta o tome jasno i imperativno znaju, istovremeno i timski, sve naše institucije, da ne pominjemo informisanost građana ili participaciju sa lokalnim i civilnim sektorom?
Programi na prioritetnim reformama podržani su od EU struktura (finansijski i ekspertski), a stalni monitoring pospešen je kroz redovne dijaloge u protekle tri godine. Srbija već prima finansijsku pomoć u skladu s instrumentima za predpristupnu pomoć IPA (Instrument for Pre-Assession assistance), koji implementira Delegacija EU Komisije u Srbiji.
Upoznati smo sporadično da je ovaj program uz aktivnu participaciju Vlade Srbije usmeren na oblasti kao što su: jačanje demokratskih institucija, reforma javne administracije, jačanje prava zakona, borba protiv korupcije, ljudska prava i zaštita manjina. Srbija takođe beneficira iz regionalnih i tzv. horizontalnih programa, participirajući i u programima prekogranične interregionalne saradnje. Prioriteti su dati razvoju infrastrukture, zaštiti od poplava, pitanjima envajronmenta (što je više od ekologije!), kulturnim razmenama, naučno-istraživačkom radu, stvaranju mogućnosti zaposlenja, bezbednosti i zaštiti od kriminala. Ali svakodnevica ne ukazuje na prisutnost rezultata ove podrške i saradnje!

Na osnovu izloženog jasno je koliko je velik zalogaj i kratko vreme pred svima nama. Jer, upravo se pitanja i problemi envajronmenta i održivog razvoja, potrošnje i proizvodnje, komunikacija i trgovine, kontrole efekata na klimatske promene, panendemske odbrane i rizici i dr., mogu koherentno rešavati jedino u okvirima integracija i usklađenosti. Jasno nam je da regulatorno ponašanje de facto najefikasnije nude programi i uslovi pridruživanja EU. Ali ovu materiju ne mogu, niti treba da odrađuju sami, postojeći ili novi činovnici u ministarstvima, agencijama ili komorama (a još manje proizvoljno decentralizovani po gradovima/»proizvoljnim« regionima Srbije!).
Postoji ogroman »pasiviziran« potencijal u svim urbanim centrima, ali nereformisanim stručnim i naučnim institutima; na brojnim takođe nereformisanim univerzitetima i u još većem broju mladih, osposobljenih stručnjaka, koji i dalje napuštaju zemlju ili godinama čekaju angažman. Potencijalu nevladinog civilnog sektora potrebna je strateško-kritična podrška.
A u svemu tome uloga medija (profesionalnost, sloboda informacija i nezavisnost) mora da dobije ključno mesto! U odnosu na pitanja ekologije i održivog razvoja zahteva se stvarna, a ne kozmetička primena »Arhuske konvencije« (pravo na pristup informacijama, participacija javnosti u donošenju odluka i pristup pravosuđu), koja se upravo tek sada javno razmatra. (Zvanično je ratifikovana u našem Parlamentu 2009. iako je doneta 1998. godine na ministarskoj ekološkoj konferenciji u Danskoj, ali je pominjana, kao da je već ratifikovana, na ministarskoj ekološkoj konferenciji u Beogradu 2005!)
Dakle, sve ovo zaista jeste svojevrsni circulus vitiosus koji guta prethodno ostvarene rezultate i znanja, entuzijazam posvećenih, umrtvljuje lokalne inicijative, ali i odlaže vreme i stvara sve veći raskorak uključivanja i funkcionisanja celine zajednice i integracije u okruženje. Evropsko »stanište«: socijalno, kulturno, ekonomsko-ekološko, a posebno u vreme velike krize, jeste razvojni izlaz »održivog modela« zasnovanog na novim »zelenim tehnologijama i ekonomijama« i pratećim »zelenim« političkim agendama.

	Sonja Prodanović