Posle dosta vremena prošle sam godine u Hagu video starog prijatelja koga su, zajedno sa suprugom i dva odrasla sina, domaći »graničari« izgnali iz njegovog hercegovačkog gradića, iako mu je supruga (Slavenka, plemkinja, prerano skončala u Holandiji), kako balkanske političke protuve vole reći – Srpkinja. Potegao je (vozom preko Utrehta i Lajdena, oko 120 kilometara) iz svog Arnema (Arnhem) da se vidimo posle osamnaest godina. Dosta smo ćutali, nikako da otpočne divan... U jednom času se otvori, žali za Jugoslavijom, postavlja pitanje (»Je li moglo bez sranja?«) na koje zna odgovor. Očekuje da oćutim, znamo se dovoljno. Posle nekoliko rečenica vidim da je to drugi čovek, bez »vatre«, smiren. Kako ti je na »trulom zapadu«, pitam ga. Mučao je poduže, potom kaže da se već sedam-osam godina budi sa svešću da je Holanđanin. Koliko god donekle bilo oporo ovo me je saznanje oduševilo. I nama ovdašnjim uskoro će valjda većinsko osećanje biti da je domovina tamo gde (nam) je dobro. Pre nekoliko nedelja Mensuru Rokolju sam se javio iz Berlina. Proveravam šta radi, a on će: »Gledam fudbal, naši igraju, vode sa 4:0, super utakmica...« Tukli su Švedsku (konačno 4:1), istog dana kada su naše »patriote« naterale sudiju da u Đenovi prekine utakmicu protiv Italijana, a na peckanje »kakvi, bre, naši« prijatelj mi veli: »Nedavno sam bio kod djece (sinovi Alen i Goran su u Vankuveru – prim. D. B.) i na aerodromu mi ovdje policajac kaže ‘Dobro došli kući’. Ako to čuješ na surčinskom aerodromu poješću ti točkić sa kofera!«

Umesto bilo kakvog razglabanja o dosta rabljenom potezu jedne pevačice-kolumnistkinje (zašto tek sada Jelena K!) zakačio sam se za tekst profesora Nikole Samardžića (Filozofski fakultet Beograd) u podgoričkoj Pobjedi u kojem profesor, povodom parade ponosa (istog dana smo krenuli na sedmodnevni put u Berlin i Prag), kaže da su »huškači, finansijeri i nalogodavci na slobodi«. Samardžić otkriva »javnu tajnu« da »isti tajkunski dvojac stipendira većinu ministara i sve političke partije« i da »ruski partner u NIS-u, tome velikodušnom poklonu prethodne srpske vlade za podršku novom antievropskom kursu, svoj monopol nastoji da produži i nakon 2011. godine. Pominju se i saradnici bivšeg premijera kao mogući nalogodavci, poput onog koji je pritvoren pod sumnjom da su njegovi razgovori sa atentatorima na premijera Đinđića bili neobična koincidencija«.
Srbija i Crna Gora nisu uspele da uspostave ravnotežu vlasti i opozicije, tako da dele iste vrednosti demokratije i civilizacije. Navodno, evropski kredencijal srpske opozicije izgoreo bi zajedno s prestonicom da se novim poravnanjem nije zataškala politička pozadina uličnog nasilja, time i atentata, i ukupnih nastojanja da se putanja Srbije vrati u nedavnu prošlost, piše Samardžić i navodi da je za Srbiju »traganje za novim identitetom bolno«. Trauma gubitka jugoslovenskog i usvajanja novog, evropskog i demokratskog identiteta otvara prostor agresiji političke religije, koja osporava evropsku modernost, traga za azijatskim misticizmom, razdvaja polove, uvodi zarove i proskinezu, poziva na nacizam i boljševizam i podrškom vandalizmu preti građanskoj kulturi. Ako je 11. septembar ukazao da će XXI vek biti i doba političke religije, dovoljno je da se odgovori zasnivaju na vladavini prava, za šta Srbija nema političke hrabrosti, intelektualne snage, niti institucionalnog kapaciteta. Govor mržnje je spona iskaza i posledica. Sekularizam uređuje odnose koji nisu jednostavni. Uloga civilizacije je upravo da podstiče razvoj svih sloboda, tako da ne osporavaju jedna drugu. A iznad svega da odgovara na najteža pitanja, kaže Samardžić.

Posle događanja navijača u Đenovi, parade ponosa i godinama već sve tanjeg fudbalskog derbija desio se i 55. Sajam knjiga, praćen čudnim sloganom »pamet u glavu«. Poslednjih par godina ne bojkotujem ovo knjiško vašarište, iako sam s njim i dalje nezadovoljan. Dok sam bio mlađi uporno sam kamčio knjige i vraćao se s punom torbom, sada to ne činim a izdavači se ne sete da počaste, čak i oni koji znaju da bih im mogao načiniti reklamu.
Bilo je svega, raznih promocija, novih pisaca. Od mene slaba vajda, jednu sam dobio od autora, mladog pisca Miće Vujičića (Oštar start) i kupio knjigu dobre duše Mire Furlan.

Dosta. Dok su me na jednom »duhovnom« štandu deca zatrpavala papirima, pesnik Ljubeta Labović (čije su pesme nedavno prevedene i na francuski) kaže da je »crkvenih« štandova izbrojao ravno šezdeset dva. Stoga mi je na Sajmu knjiga ponajbolje bilo ono na otvaranju, beseda Lasla Vegela, koji je smelo zapitao – da li su, posle ratova i masovnih grobnica, ostale bilo kakve književne iluzije? Da li još možemo verovati knjigama? Preživeli smo olujna vremena i nisam baš siguran da li su ona sasvim za nama. Nas u budućnost goni oluja napretka, poput Kleovog očajnog anđela kojeg je Valter Benjamin nazvao anđelom istorije. Oluja koja se digla u rajskom vrtu očerupala je i potom razapela njegova krila... Na tog anđela pomišljam u ovom svečanom trenutku, i pokušavam da dokučim na koju stranu okreće svoj pogled. Na koju će stranu da ga oduva olujni vetar koji nazivamo napretkom? »Moje nade, ili možda samo iluzije, pothranjuje ubeđenje da kultura, i unutar
		Pablo Ruiz Picasso, Petite Fleurs, 1958.

nje književnost, tu najdublju energiju zajednice drži budnom. Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija. Jedna bez druge ne postoje. Svaka zajednica, to jest društvo, savladava svoje krize tako što okuplja svu svoju energiju, usredsređuje je, i potom, saobrazno svojoj sadašnjosti i budućnosti – neodložno stvara svoju novu prošlost. Ako nije u stanju to da učini, onda će prošlost, nažalost, ostati u ruševinama«, kazao je Vegel.

Hrvati i Srbi »izgrađuju odnose«. Predsednik naše zemlje odvažio se da ode u Vukovar i na Ovčaru, uputio je izvinjenje (hrvatski: isprika) »porodicama nevino stradalih žrtava« na tom poljoprivrednom dobru 1991. godine i poručio da se »priznanjem zločina i žaljenjem otvara put praštanju i pomirenju«. »Došao sam da se poklonim žrtvama, uputim reči izvinjenja i iskažem žaljenje. Da stvorimo mogućnost da Srbi i Hrvati i Srbija i Hrvatska mogu da grade bolju budućnost.« Iako je predsednik Srbije rekao (kiks!) da u Slavoniju ide »privatno« (nije trebalo da ide autobusom, ali ko je platio troškove puta za njega, Božidara Đelića, Veljka Odalovića, narodnog poslanika na čelu Komisije za nestala lica, savetnike Mlađana Đorđevića, Nebojšu Krstića i Jovana Ratkovića!), treba istaći da je Odalović u kancelariju vukovarskog gradonačelnika (Željko Sabo) uneo kutijetinu sa dosijeima iz vukovarske bolnice koji govore o sudbini većine od 340 nestalih 1991. godine. »Oni koji su sve započeli sad se ližu«, komentar je Slavonca (Nenad Mihailović) koji u Batutovoj ulici na Zvezdari prodaje slavonski parket.