Da li socijaldemokratija ima budućnost?

Prošlog meseca dva su značajna događaja obeležila svet socijaldemokratskih partija. U Švedskoj, 19. septembra, partija je teško poražena na izborima. Dobila je 30,9% glasova, što je najgori rezultat od 1914. godine. Od 1932. godine ona je upravljala zemljom 80% vremena, a ovo je prvi put, od tada, da je partija desnice centra pobedila na ponovljenim izborima. A da uveća loš rezultat, jaka desnica, antiimigrantska partija, ušla je u švedski parlament prvi put.
Zašto je to toliko dramatično? Godine 1936. Markiz Čajlds napisao je čuvenu knjigu pod naslovom Švedska: srednji put. Čajlds je predstavio Švedsku pod njenim socijaldemokratskim režimom kao čestit i delotvoran srednji put između dva ekstrema koja predstavljaju SAD i SSSR. Švedska je bila zemlja koja je efikasno kombinovala egalitarnu redistribuciju sa unutrašnjom demokratskom politikom. Švedska je bila, barem od 1930-ih godina, svetsko uzorno dete socijaldemokratije, njena istinski uspešna priča. I izgledalo je da će tako i ostati, sve donedavno. To uzorno dete više ne postoji.
U međuvremenu, u Velikoj Britaniji, 25. septembra, Ed Miliband iz daleke pozadine pobeđuje u vođstvu Laburističke partije. Laburistička partija pod vođstvom Tonija Blera bila je angažovana u radikalnoj ponovnoj izgradnji partije pod sloganom »novi laburisti«. Bler je dokazivao da partija takođe treba da bude srednji put – put ne između kapitalizma i komunizma, već između onoga što je bio socijaldemokratski program nacionalizacije ključnih sektora ekonomije i neobuzdane dominacije tržišta. Ovo je bio sasvim različit srednji put u odnosu na put Švedske 1930-ih godina i posle.
Laburistička partija je izabrala Eda Milibanda, a ne njegovog starijeg brata Dejvida Milibanda, ključnog saradnika Tonija Blera, što je protumačeno, u Velikoj Britaniji i drugde, kao odustajanje od Blerovih zamisli i vraćanje nečemu što je više »socijaldemokratska« (više švedska?) Laburistička partija. Štaviše, u svom prvom govoru na konferenciji laburista, nekoliko dana kasnije, Ed Miliband je odstupio od svog dokazivanja »centrističke« pozicije. On je ipak povezao svoje izjave sa aluzijama na značaj »pravednosti« i »solidarnosti«. I rekao je: »Mi moramo da odbacimo staro mišljenje i da ustanemo zbog onih koji veruju više u život nego u propadanje«.
Šta ova dva izbora govore o budućnosti socijaldemokratije? Socijaldemokratija – kao pokret i kao ideologija – konvencionalno je (a verovatno i korektno) vođena prema »revizionizmu« Edvarda Bernštajna, iz kasnih godina devetnaestog veka u Nemačkoj. Bernštajn je u suštini dokazivao da, kada jednom steknu univerzalno pravo glasa (pod tim on podrazumeva pravo glasa muškaraca), »radnici« mogu da koriste izbore za pobedu svoje partije, Socijaldemokratske partije (SPD), i da preuzmu vlast. Kada jednom stekne parlamentarnu vlast, SPD tada može da »ozakoni« socijalizam. I zbog toga, zaključuje on, pričati o ustanku kao načinu dolaženja na vlast je beskorisno i, čak, glupo.
Šta je to Bernštajn definisao kao socijalizam na mnogo načina je nejasno, ali je, u to vreme, i dalje izgledalo da uključuje nacionalizaciju ključnih sektora privrede. Istorija socijaldemokratije kao pokreta od tada je bila kretanje, sporo ali neprekidno, od radikalne politike do vrlo centrističke orijentacije.
Partije su odbacile svoj teorijski internacionalizam 1914. godine okupljajući se u podršku svojih vlada za vreme Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata partije su se svrstale uz SAD u hladnom ratu protiv SSSR. A 1959. godine, na svojoj Bad Godesberg konferenciji, nemačka SPD je službeno potpuno odbacila marksizam. Izjavila je da je »od partije radničke klase, Socijaldemokratska partija postala partija naroda«.
Ono za šta su se nemačka SPD i druge socijaldemokratske partije zalagale u to vreme bio je socijalni kompromis nazvan »država blagostanja«. U tom cilju, u periodu velike ekspanzije svetske ekonomije u toku 1950-ih i 1960-ih godina, to je sasvim uspešno funkcionisalo. I u to vreme opstajao je i »pokret«, u smislu da su ove partije raspolagale aktivnom podrškom i odanošću vrlo velikog broja ljudi u svojim zemljama.
Kada je, međutim, svetska ekonomija ušla u dugu stagnaciju, koja je počela 1970-ih godina, a svet ušao u period kojim dominira neoliberalna »globalizacija«, socijaldemokratske partije su počele da se menjaju. Napustile su insistiranje na državi blagostanja da bi postale zastupnici jedino mekše verzije primata tržišta. O tome se radi u vezi sa Blerovim »novim laburistima«. Švedska partija je odolevala ovoj promeni duže od ostalih, da bi, na kraju, takođe podlegla.
Posledica ovoga, međutim, bila je ta da je socijaldemokratska partija prestala da bude »pokret« koji može da privuče jaku odanost i podršku velikog broja ljudi. Postala je glasačka mašina kojoj nedostaje strast ranijih godina.
Ako, međutim, socijaldemokratska partija više nije pokret, ona je i dalje kulturna preferenca. Glasači i dalje žele da uživaju prednosti države blagostanja. Oni redovno protestuju kada gube još neke od tih koristi, što se danas, već uobičajeno, dešava.
Konačno i reč o ulasku jake desnice, antiimigrantske partije u švedski parlament. Socijaldemokrate nikada nisu bile veoma zainteresovane za prava etničkih i drugih »manjina« – još manje za prava imigranata. Socijaldemokratske partije su težile da budu partije etničke većine u svakoj zemlji, braneći svoju »ledinu« od drugih radnika, koje su videle kako smanjuju njihove plate i zapošljavanje. Solidarnost i internacionalizam bili su slogani koji su koristile kada na vidiku nije bilo konkurencije. Švedska se s ovim pitanjem nije suočila ozbiljno, sve donedavno. A kada se suočila, deo socijaldemokratskih glasača jednostavno se okrenuo jakoj desnici.
Da li socijaldemokratija ima budućnost? Kao kulturna preferenca, da; kao pokret, ne.