Nezadovoljni smo novinama, televizijama i novinarima! Ali, koliko god da su rđavi nisu naši baš najbedastiji, kako bi kazali Hrvati. Novinarka HRT (Dijana Čuljak Šelebaj) tokom emitovanja udarnog (upravo takvog) Dnevnika priupitala je (23. 08) gradonačelnika Omiša Ivana Škaričića "koliki problem mu predstavljaju jednodnevni gosti iz BiH koji ništa ne troše a zauzimaju mjesto na plaži. Koliki Vam problem, recimo u Omišu i općenito na južnom Jadranu, predstavljaju jednodnevni gosti koji se spuste iz BiH, ništa ne troše, a zauzimaju mjesto na plaži...", pitala je voditeljica Škaričića. Čovek se, bilo je očito, malo izgubio i rekao da "oni nisu tolika šteta za hrvatski turizam kako ih neki žele predstaviti i da ipak nešto troše i plaćaju parking..."
Ostajemo na terenu susedne Hrvatske. Nakon skoro dve decenije glumici Miri Furlan vraćen je stan koji joj je - zbog manjkavosti hrvatstva - oduzet početkom devedesetih, kada je poznata glumica odlučila da napusti Tuđmanovu Hrvatsku. Furlan je stan nasledila od svoje bake a sudski proces (pokrenut 1992) okončan je tek nedavno, iako su 2006. i 2008. godine donete sudske presude po kojima joj je stan trebalo biti vraćen. Navodno je trebalo vremena zbog mogućnosti žalbi na presudu i čekanje pravosnažnosti. "To što su mi vratili stan dokaz je da ludilo ne može potrajati dugo i da svakoj gluposti i nepravdi dođe kraj. Ljudi su se umorili od mržnje i pronalaženja neprijatelja u svojim redovima, velike priče o nacionalnim ciljevima su se potrošile. Čini mi se da su konačno shvatili da su ih upravo najveći domoljubi bezočno i drsko opljačkali dok oni nisu gledali, jer su bili zabavljeni borbom protiv neprijatelja", rekla je Furlan koja se pre tri meseca vratila u Zagreb radi snimanja serijala "Najbolje godine". U Beogradu je stan izgubio Goran Milić, nekadašnji voditelj Dnevnika RTB, i stvar će, kaže, stići i na međunarodni sud i nadam se da će epilog biti isti kao u slučaju Mire Furlan.
Iz Hrvatske beležim još jednu dobru vest - na male ekrane se vratila jedna od vodećih emisija HRT - "Latinica" Denisa Latina, ali i jednu tužnu - umro je dubrovački trubadur Marko Brešković, dugogodišnji prijatelj. Jedan od osnivača "Dubrovačkih trubadura" umro je nedavno u Zagrebu u šezdeset devetoj godini nakon teške bolesti srca, javile su agencije koje su javnosti saopštile i da je u Dubrovniku "godinama vodio glazbeni kafić 'Trubadur'". Marko je sa Đelom Jusićem, Lučijem (Lucijan) Kapursom, Hamom Hajdarhodžićem, Bobom Berdovićem (zemunski zet) i Ladislavom Pađenom činio bend koji prvu "singlicu" izdaje 1966. godine i veoma brzo osvaja publiku širom Jugoslavije. Kao kruna dolazi nastup na Evroviziji (1968) sa pesmom "Jedan dan". Markov život bio je zaista vezan uz glazbu, a okušao se i kao glumac, u nekim predstavama Dubrovačkih ljetnih igara, ali i u filmu Željka Senečića"Dubrovački suton" iz 1999. Bio je veliki zaljubljenik u džez i tokom 1990-ih na Radio Dubrovniku vodio je emisiju posvećenu ovoj vrsti muzike. Uporedo sa svirkom bavio se ugostiteljstvom, u njegov "Trubadur"svraćalo je društvo (u Kapursovu "Libertinu",u Zlatarskoj broj 5 takođe) koje je tu uživalo u džez muzici. Na kratkoj strani šanka suprotno od vrata stajala je Markova skalamerija, na kojoj je često gostima priređivao gušt, katkad do kasno u noć, dok ga supruga Francika ili sinovi Nikola i Tonči ne bi pozvali "gore". Nekako pred raspad bivše nam zajedničke domovine ubeđivao sam ga da za ondašnju Borbu ispriča trubadurskih "trideset godišta". Molim te, kazao mi je nakon pristanka na priču, da pozdraviš Branka Bosića iz Večernjih novosti. On i Sava Mrmak su, govorio je, možda najzaslužniji za našu "jugoslavensku promociju", prvi ih je lansirao na Televiziji Beograd, drugi im je posvetio duplericu u Novostima.
Planirali su da obeležavanje jubileja - tri decenije na sceni - krene upravo iz Beograda. Ništa od svega. Zemlja se rastakala, a mržnja narastala svakim danom. Priču za Borbu smo stišali, iako je Zagorka Milošević, tadašnja urednica dopisnog, tražila "nešto jače". To jače ostalo je u notesu. U kafe sam mu svraćao i sa dve poznate osobe, Aleksandrom Rankovićem i Kočom Popovićem, nikad utroje. Pominjem i dva lična iskustva, iako ih je tokom dugogodišnjeg poznanstva bilo dosta. U jednom periodu sam preterivao s kafom i da bi me "skinuo" naložio je konobarima (Ilija Ljubibratić i Željko Barčot) da mi espresso naplaćuju najpre duplo, potom trostruko. Kad ni to nije pomoglo predložio je da mi - ne naplaćuju. Rezultat: osam meseci nisam srknuo crni napitak. Kad su se pojavili "dozeri", spravice za sipanje određene doze "maligana", postavljene naglavačke, govorio sam mu sa druge strane šanka da mi to izgleda veoma zabavno. "Uđi malo u šank", rekao je jednog dana, "idem do općine da nešto reguliram". Kafu umem, ali biće problema sa kapućinom... Dva sata je znane i neznane slao u kafić i molio ih da upravo traže kapućino, vireći iz neposredne blizine kako se preznojavam. To je Marko! Pravi, dobri duh dubrovački. Transplantaciju, u bolnici u Krapinskim Toplicama, nije dočekao. Prvom prilikom odneću mu cvit na Boninovo.

I dalje se zalažem za (privremeno) ukidanje domaće fudbalske lige. Gledalaca je malo, a kvalitet ne prelazi palanački nivo. Bez obzira na to što nam neki sportovi, pre svega košarkaški, potom teniski, odbojkaški i još neki donose uspehe i zemlju u svetu promovišu više od bilo kog predstavnika vlasti. Na tek održanom prvenstvu sveta u Turskoj Miloš Teodosić i momci osvojili su četvrtu poziciju, to je ogroman uspeh, ali dan-dva nakon povratka košarkaša u Beograd gospođa ministarka (Snežana Samardžić-Marković) prozvala je Savez, traga za novcima koje je dala-obezbedila, hoće račune. Žena koja se našla na mestu koje joj ne priliči najpre je pobrkala iznose koje je "obezbedila", potom svašta ispriča nazovi novini koja u svom stilu ("Kapičiću, gde su milioni!") opremi tekst. Bivša balerina koja se u Vladi našla spletom okolnosti i zbog pripadnosti štetočinskoj partiji je preambiciozna žena, osoba koja se čudom našla u ambasadi u Norveškoj (ambasadorka Vida Ognjenović je odbranila odgovornosti za udes koji je izazvala!), žena koja je dvaput u toku dana avionom skoknula u Pariz po domaće tenisere i u Pekingu (Olimpijada) zahtevala jedan auto za sebe, drugi za svog sina... E, sad ona pita košarkašku legendu - gde su pare, brine se za neisplaćena dugovanja selektoru... Onda joj je neko objasnio da se s legendama nije igrati i Dragana Kapičića, Boru Stankovića, genseka KSS Zorana Gavrilovića i članove Upravnog odbora Nebojšu Čovića i Predraga Danilovića (ponedeljak, 20. septembra) poziva u Ministarstvo na "razjašnjenje nesporazuma". Sastanak je, gle čuda i ako neko ovo razume, "postavio temelj za saradnju zasnovanu na razumevanju potreba i mogućnosti obe strane i može se očekivati da će se stvoriti uslovi u kojima će košarkaške selekcije moći da nastave sa svetlom tradicijom", navodi se u saopštenju iz Kabineta u kojem je već "pala" glava jer je ministarki rekla da se zaletela.

Da s razlogom predlažem privremeno - dok se ne uljudimo - ukidanje loptanja na stadionima u Srbiji osokolio me je tekst kolege Hrvoja Zovka (dopisnik HRT iz Beograda) koji je nedavno našu narav iskusio na stadionu u Kragujevcu, gde su igrale mlade selekcije Srbije i Hrvatske. U Šumaricama se, veli Zovko, tokom cele utakmice pevalo "Naš je tata zločinac iz rata la la la", "Ubij Hrvata da Šiptar nema brata", "Bit će mesa, klaćemo Hrvate", pevalo se četnicima i Draži. I niko ništa, ni vajni novinari, ni policija, lokalni, republički tužilac... Ili nam je sve to odavno već "normalna stvar"?!

Aleksandru Tijaniću predlažem da reportera koji je prenosio košarkašku utakmicu sa Špancima na Svetskom prvenstvu u Turskoj prebaci na portirnicu. Stasit je momak, dobro bi to radio, a gledaoci bi se liberali njegovog nedoličnog ponašanja tokom prenosa. Srbija je pobedila dotad svetske prvake, svaka čast, ali je reporter sve pokvario arlaukanjem i glasnim podsmesima kada bi neki od protivničkih igrača načinio pogrešan potez. To nije kulturno, nije viteški. Protivnika treba poštovati.