Socijalistička misao u ruševinama: šta možemo da očekujemo?*

Smisao reči socijalizam prvo je potpuno degradiran trijumfom totalitarnog socijalizma, da bi zatim bio potpuno diskreditovan njegovim urušavanjem. Smisao ove reči progresivno je bledeo u socijaldemokratiji, koja je ostajala bez daha gde god je vladala. Tako da možemo da se zapitamo da li je upotreba ove reči, uopšte, još uvek preporučljiva. Ali ono što ostaje, i što će ostati, jesu težnje kojima se izražava istovremena želja za slobodom i »bratstvom« i stremljenje ka ljudskom razvoju i boljem društvu.
Podstaknut ovim težnjama u toku XIX i XX veka, socijalizam je nosio ogromnu nadu. Ta nada, koja je danas mrtva, ne može više uskrsnuti kakva je bila. Ali, postavlja se pitanje da li možemo stvoriti novu nadu? U tom smislu, trebalo bi da se vratimo na tri pitanja koja je postavio Kant pre dva veka: Šta mogu da znam? Šta moram da činim? Čemu smem da se nadam? Socijalisti XIX veka dobro su shvatili komplementarnost ova tri pitanja. Oni nisu davali odgovore na treće pitanje pre nego što su ispitali znanje svoga vremena – znanje ne samo o ekonomiji i društvu, već i o čoveku i svetu – i preko sveobuhvatnog i sintetičkog istraživanja koje je sproveo Marks uz Engelsovu pomoć. Na osnovu te saznajne baze Marks je razvio misao koja je socijalističkim i komunističkim porukama davala smisao, izvesnost i nadu.
Danas problem nije više znati da li je »marksistička« doktrina mrtva ili ne. Problem je u priznavanju činjenice da su saznajni temelji socijalističke misli neodgovarajući za shvatanje sveta, čoveka i društva. Prema Marksu, nauka donosi izvesnost. Danas znamo da nauke pružaju samo lokalne izvesnosti a da su teorije naučne samo u onoj meri u kojoj su oborive, što će reći da ne pružaju izvesnost. A kada govorimo o fundamentalnim pitanjima, znanje koje nudi nauka razliva se u neizmerne neizvesnosti. Prema Marksu, naučna izvesnost eliminiše filozofska istraživanja. Danas vidimo da svaki napredak u nauci oživljava temeljna filozofska pitanja. Marks je verovao da je materija primarna stvarnost univerzuma. Danas se materija javlja samo kao jedan aspekt fizičke polimorfne stvarnosti sastavljene od energije, materije i organizacije.
Za Marksa je svet deterministički. On je verovao da je otkrio zakone budućnosti. Danas znamo da fizički, biološki, i svet čoveka evoluira, svaki na svoj način shodno dijalektici reda, haosa i organizacije, i sadrži hazard, podele i sve pretnje oročene destrukcijom. Ideje autonomije i slobode bile su nepojmljive u ovoj determinističkoj koncepciji. Mi danas iz naučne perspektive možemo zamisliti ne samo samoorganizaciju i samoproizvodnju, nego shvatiti i da pojedinac i ljudsko društvo nisu trivijalne mašine već da su sposobni za neočekivane i kreativne činove.

Marksistička koncepcija čoveka bila je jednodimenzionalna i siromašna. Ni imaginarno niti mitsko nisu (u njoj) činili deo ljudske mračne stvarnosti. Ljudsko biće je predstavljano kao homo faber – bez unutrašnjeg života i složenosti – prometejski radnik, predodređen da sruši boga i zagospodari svetom. S druge strane, prema viđenju Montenja, Paskala i Šekspira, čovek je u isto vreme homo sapiens demens, kompleksno i polivalentno biće koje u sebi nosi univerzum i snova i aveti.
Marksistička koncepcija društva je u prvi plan isticala materijalne proizvodne snage. Ključ društvene moći bio je u prisvajanju proizvodnih snaga; ideje i ideologije, uključujući i ideju nacije, predstavljane su tek kao priglupa i opsenarska nadgradnja; država nije bila

ništa drugo do instrument u rukama vladajuće klase; društvena stvarnost bila je pitanje klasne vladavine i klasne borbe; samo jedna reč, »kapitalizam«, bila je dovoljna za objašnjenje naših, u suštini višedimenzionalnih, društava. Međutim, postavlja se pitanje kako je danas moguće ne videti postojanje problema karakterističnog za moć države, strahovito socijalno mitologizovanu stvarnost nacije i vlastitu stvarnost ideja? I kako ne videti složen i višedimenzionalan karakter antropološko-socijalne stvarnosti? Marks je verovao u dubinsku racionalnost istorije. On je bio ubeđen da je progres naučno osiguran. Bio je siguran da je istorijska misija proleterijata ostvarenje besklasnog društva i sveta zasnovanog na ideji bratstva. Danas znamo da istorija ne teče čelom napred, već putem odstupanja koja se učvršćuju i postaju tendencije. Znamo da progres nije siguran i da je svaki zadobijeni napredak krhak. Znamo, takođe, i da vera u istorijsku misiju proletarijata nije naučnog nego mesijanskog karaktera: to je
		Salvador Dali, Biblia Sacra 20, Iosue fortis in bello, 1969.

prenošenje judeo-hrišćanskog obećanja spasa na nebu nakon smrti u naš zemaljski život. Ova iluzija je bez sumnje bila najtragičnija i najrazornija od svih.
Mnoge Marksove ideje jesu i ostaće plodne. Ali osnova njegove misli je dezintegrisana. Temelji, dakle, socijalističke nade su u ruševinama. Na njihovom mestu ne postoji ništa više do pojedinačnih litanijskih formula i pragmatizma na dnevnoj bazi. Artikulisanu i koherentnu teoriju nasledila je »ruska salata« primljenih ideja o modernosti, ekonomiji, društvu i upravljanju. Upravljači se okružuju ekspertima, obrazovanim činovnicima, tehnokratima i ekonokratima. Ponosni su na razmrvljeno znanje eksperata koje im se čini garantovanim jer je stečeno naučnim putem, na univerzitetima. Postali su slepi za veoma velike izazove civilizacije i za sve krupne probleme. Konstantno praćenje anketa za ispitivanje javnog mnenja postaje njihov kompas za delovanje. Veliki projekti su nestali.
Primarno okretanje socijalizma na dobro upravljanje nije moglo dovesti ni do čega drugog osim do svođenja njega samog na čisto upravljanje. Princip okretanja dnevnoj politici takođe je podrivao temelje nade, utoliko više jer upravljanje ne može biti odgovor na suštinske probleme.

Debata na temu arhaizam/modernizam daje dvostruko iskrivljenu perspektivu u oba svoja predmeta. Ako se pod arhaizmom podrazumevaju religiozna ponavljanja praznih fraza o superiornosti socijalizma, vrlinama koalicije na levici i o levičarima kao »progresivnim snagama«, onda treba odbaciti takav arhaizam. Ukoliko pak on znači izvor težnji ka boljem svetu, onda treba istražiti da li i kako možemo odgovoriti na ove težnje. S druge strane, ako modernizam znači prilagođavanje sadašnjici kao takvoj, u pokušaju njenog prilagođavanja našim potrebama, onda je on korenito nedostatan. Ali, ukoliko on znači hvatanje u koštac s izazovima našeg vremena, onda treba biti odlučno moderan. U svakom slučaju, nije reč samo o prilagođavanju sadašnjici. Radi se istovremeno i o pripremanju budućnosti. Najzad, imajmo na umu da je shvatanje modernizma, u smislu verovanja u nesumnjiv progres i nepogrešivost tehnike, odavno zastarelo. Takođe je sigurno da od danas treba odbaciti svaki zakon istorije, svako verovanje u progres kao u proviđenje, i iskoreniti kobnu veru u zemaljsko spasenje. Treba imati na umu da je istorija, sva u pokoravanju različitim determinizmima (koji se često sukobljavaju i izazivaju haos), neizvesna i da poznaje iznenadna odstupanja od dominantnih tendencija. Treba znati i da je akcija upravljanja isto što i akcija kormilarenja, te da veština upravljanja znači umetnost da se upravlja u nesigurnim uslovima koji mogu postati dramatični. Prvo načelo ekologije akcije nam govori da svaki praktični akt izmiče početnim zamišljenim namerama aktera, a njihovo delovanje može izazvati i sasvim suprotan efekat od željenog.
Potrebna nam je misao sposobna da shvati multidimenzionalnost stvarnosti, da prepozna međudejstva, i naknadna i povratna dejstva, i da se suoči sa složenošću stvarnosti, a ne da poklekne pred manihejskim ideologijama ili tehnokratskim sakaćenjima (koji ne priznaju ništa drugo do arbitrarno rascepkane stvarnosti, slepi su za sve što nije moguće kvantifikovati i negiraju ljudsku kompleksnost).
Treba da napustimo lažnu racionalnost. Ljudske potrebe nisu samo ekonomskog i tehničkog nego i afektivnog i mitološkog karaktera.

Prvobitna perspektiva socijalizma bila je antropološka (odnoseći se na čoveka i njegovu sudbinu), mondijalistička (internacionalistička) i civilizatorska (»bratimljenje« delova društvenog tela i ukidanje varvarske eksploatacije čoveka nad čovekom). Može se i treba se vratiti tom projektu prilagođavajući ga novim uslovima.
Marksov čovek morao je tražiti spas u odbacivanju otuđenja ili »razotuđivanju«, tj. u oslobađanju sebe od svega što je bilo tuđe njemu samom, i u gospodarenju prirodom. Međutim, ideja o »razotuđenom« čoveku je iracionalna. Autonomija i zavisnost su

nerazdvojne pošto zavisimo od svega onoga što nas hrani i razvija; i nas poseduje sve ono što sami posedujemo: poput života, roda i kulture. Ideje apsolutne slobode, ovladavanja prirodom i spasenja na zemlji oživljavaju apstraktno buncanje. Nadalje, istorijsko iskustvo naše epohe pokazalo je da sve to nije bilo dovoljno za nestajanje vladajuće klase niti je uvođenje kolektivnog prisvajanja sredstava za proizvodnju vodilo iskorenjivanju eksploatacije i dominacije. Strukture eksploatacije i dominacije imaju u isto vreme duboke i kompleksne korene tako
		Salvador Dali, Biblia Sacra 66, Omnes de Soba venient, 1969.

da delovanje treba usmeriti na sve slojeve problema kako bismo mogli da očekujemo bilo kakav napredak.
Nećemo moći da eliminišemo ni nesreću ni smrt, ali možemo da težimo napretku u međuljudskim odnosima, među pojedincima, grupama, etnicitetima i nacijama. Odustajanje od progresa garantovanog »zakonima istorije« ne znači i odustajanje od same ideje progresa, već pristajanje uz njegov nesiguran i nestabilan karakter. Isto tako, odricanje od najboljeg sveta nije nikako isto što i odricanje od boljeg sveta.
Da li je, u ovom momentu, moguće zamisliti politiku koja bi za zadatak imala težnju za razvijanjem procesa očovečenja u smislu poboljšanja odnosa među ljudima i usavršavanja ljudskog društva?
Mi sada znamo da su mentalni potencijali ljudskog bića još u velikoj meri neiskorišćeni. Mi smo još uvek u predistoriji razvoja ljudskog duha. Kako su društvene mogućnosti u vezi sa mentalnim mogućnostima, niko ne može da nas uveri da je naše društvo iscrplo sav potencijal za usavršavanje i transformaciju, i da smo stigli do kraja istorije... Dodajmo još i to da je razvoj tehnike stesnio planetu Zemlju omogućujući svim delovima sveta da budu u neposrednoj komunikaciji, donoseći sredstva za prehranu celoj planeti i obezbeđujući svim stanovnicima sveta minimum blagostanja.
Ali mogućnosti ljudskog uma su fantastične, ne samo za dobre već i za loše stvari. Ako je homo sapiens demens imao mozak Mocarta, Betovena, Paskala, Puškina, on je isto tako imao i mozak Hitlera i Staljina. Ukoliko smo sposobni da razvijemo planetu takođe smo sposobni i da je uništimo.

Jasno je, dakle, da nema osiguranog progresa, već postoji samo neizvesna mogućnost koja u velikoj meri zavisi od podizanja svesti, od volje, hrabrosti, sreće... Podizanje svesti je postalo hitno i iskonsko. Antropološke i sociološke mogućnosti progresa oživljavaju princip nade, ali bez »naučnih« izvesnosti i »istorijskih« obećanja.
Socijalistička misao je nastojala da pronađe mesto čoveka u svetu. Ali njegova situacija u svetu se za poslednjih trideset godina izmenila više nego što je to bilo u periodu između XVI i početka XIX veka. Zemlja na kojoj ljudi žive »izgubila« je svoje staro mesto u univerzumu; Sunce je postalo tek jedna patuljasta zvezda među milijardama drugih u kosmosu koji se neprestano širi; Zemlja se zagubila u vasioni; to je jedna mala planeta na kojoj kvalitet života opada, u prostoru zadivljujućih sila, u kojem se zvezde sažimaju do crnih rupa i gde se crne rupe samoproždiru. Samo na ovoj maloj planeti postoji, koliko nam je poznato, život i svesna misao. Ona je zajednički vrt života i čovečanstva. Ona je zajednički dom svih ljudi. Ovde se radi o prepoznavanju naše esencijalne veze sa biosferom i očuvanjem prirode i, u cilju suživota na zemlji, o napuštanju prometejskog sna o gospodarenju univerzumom.
Ovo se čini mogućim jer se nalazimo u epohi u kojoj su svi delovi celine postali međuzavisni. Ali dominacija, rat i pustošenja bili su glavni kovači principa te epohe. Mi smo još uvek u planetarnom gvozdenom dobu. Ipak, od XIX veka socijalizam se vezuje za borbu protiv surovosti dominacije i eksploatacije i za nameru da od planete Zemlje stvori uzvišenu domovinu svih ljudi.
Međutim, nova planetarna misao, koja se nastavlja na internacionalizam, mora raskrstiti sa dva svoja veoma važna aspekta iz prošlosti: 1. s apstraktnim univerzalizmom: »proleteri nemaju domovinu«; i 2. apstraktnim revolucionarstvom koji se iskazuje u paroli: »prošlost svu zbrišimo za svagda«.
Treba da razumemo kojim to velikim i nesvodivim potrebama korespondira ideja nacije. Ne treba se više univerzalno suprotstavljati domovinama, već koncentrično povezivati naše domovine, porodice, regione, nacije... i integrisati ih u konkretan univerzum domovine svih stanovnika planete Zemlje. Ne treba više suprotstavljati svetlu budućnost prošlosti ropstva i praznoverja. Sve kulture imaju svoje vrline, svoje iskustvo i svoju mudrost, zajedno sa svojim nedostacima i neznanjem. To su sve resursi iz njihove prošlosti u kojima skupina ljudi nalazi energiju za suočavanje sa vlastitom sadašnjošću i pripremu za budućnost. Traganje za boljom budućnošću mora biti dopunjujuće sa, a ne više suprotstavljeno prema, prošlosti. Izvorišta iz prošlosti kulture za svaki su identitet od najdublje nužnosti, ali taj identitet nije nespojiv s autentično ljudskim identitetom, za koji takođe potrebujemo svoje resurse. Planeta Zemlja kao domovina nije apstraktna jer iz nje zapravo potiče čovečanstvo.
Svojstveno ljudskosti jeste mnogostruko jedinstvo: genetsko jedinstvo, jedinstvo uma, intelektualno i emocionalno jedinstvo homo sapiens demensa koji izražava svoju mnogostruku sposobnost delovanja u svoj širini kulturnih raznolikosti. Ljudska raznolikost je riznica ljudskog jedinstva, koja je opet, sa svoje strane, riznica ljudske raznolikosti.
Isto tako, treba uspostaviti živu i neprekidnu komunikaciju između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ali i živu i neprekidnu komunikaciju između kulturnih, etničkih i nacionalnih osobenosti i konkretnog univerzuma planete Zemlje koja je domovina svih.
Dakle, ovo nam postavlja sledeći imperativ: civilizovati zemlju, solidarisati i konfederirati čovečanstvo uz poštovanje posebnosti kultura i domovina.
Ali ovde se nameću ogromni izazovi i pretnje, nepojmljivi u XIX veku. Svet je kroz njih bio izložen starim varvarstvima koja su razularila ljudsku istoriju: ratovi, mržnje, okrutnosti, prezir, nacionalni i verski fanatizmi. Činilo se da razvoj nauke, tehnike i industrije dovodi do uklanjanja starih varvarizama i do trijumfa civilizacije. Otuda sigurna vera u ljudski progres, uprkos nekim usputnim odstupanjima.
Danas postaje sve jasnije da je razvoj nauke, tehnike i industrije ambivalentan. Bez ovog znanja ne može se odrediti da li je dobro ili zlo ono što taj razvoj nosi sa sobom. Impresivna tumačenja kao rezultat naučnog saznanja praćena su saznajnom regresijom specijalizacije koja zamagljuje percepciju konteksta i globalnosti. Moći koje proizlaze iz nauke nisu samo blagotvorne nego i destruktivne i manipulativne. Ekonomsko-tehnički razvoj, željen od svih i za svet u celini, otkrio je skoro u svim segmentima svoje nedovoljnosti i nedostatke. Tu su i ogromni izazovi koji se u svakom društvu postavljaju čitavom čovečanstvu: poput, nedostataka tehnološko-ekonomskog razvoja, ubrzanog i nekontrolisanog razvoja tehno-nauke, hipertrofiranog razvoja tehno-birokratije, hipertrofiranog razvoja komercijalizacije i svođenja svih stvari na novac, kao i sve ozbiljniji problemi koje postavlja urbanizacija sveta.
Tu još treba dodati poremećaje u ekonomiji i demografiji, regresiju i gaženje demokratije, udružene opasnosti uniformizacije civilizacija koje uništavaju raznolikost kultura, ali i etničku balkanizaciju koja čini nemogućom zajedničku ljudsku civilizaciju.
Na ovom mestu postavlja se pitanje civilizacije.

Preuzimajući i razvijajući projekat Francuske revolucije, utemeljen u trostrukoj paroli sloboda, jednakost i bratstvo, socijalizam je nudio civilizatorsku politiku usmerenu ka prevladavanju varvarstava u ljudskim odnosima: eksploatacije čoveka nad čovekom, voluntarizma vlasti, egocentrizma, etnocentrizma, okrutnosti i nerazumevanja. On je sebe shvatao kao nastojanje da se ostvari društvena solidarnost, pokušaj koji je imao nekog uspeha državnim putem (Država socijalnog staranja), ali koji nije mogao da izbegne opšte nestajanje solidarnosti u odnosima pojedinaca i grupa savremene urbane civilizacije.
Socijalizam je bio posvećen demokratizaciji celokupnog tkiva socijalnog života. Međutim, njegova sovjetska verzija ukinula je svaki oblik demokratije, a njegova socijaldemokratska verzija nije mogla sprečiti demokratske regresije koje, iz raznolikih razloga, nagrizaju našu civilizaciju iznutra.
Ali, iznad svega, temeljni problem koji je postavljen odnosio se na ono što je izgledalo da će doneti opšti i kontinuirani civilizacijski progres. Mimo nelagodnosti u kojoj, prema Frojdu, svaka civilizacija unutar sebe same seje seme vlastitog uništenja, nova nelagodnost u civilizaciji se produbljuje. Ona potiče iz međusobne povezanosti različitih formi razvoja naše civilizacije: urbanim, tehničkim, birokratskim, industrijskim, kapitalističkim i individualističkim.
Razvoj gradova nije doveo samo do procvata individualnosti, sloboda i dokolice, već i do sledstvene atomizacije usled gubitka starih oblika solidarnosti i robovanja čisto modernim oblicima organizacijskih prinuda (le métro-boulot-dodo). 2
Kapitalistički razvoj doveo je do opšte komodifikacije, uključujući i oblasti donacija, besplatnih usluga i neprofitnih zajedničkih dobara, uništavajući tako mnoga tkiva društvenosti.
Tehnika je nametala, sve širim sektorima ljudskog života, logiku veštačke mašine koja je mehanička, deterministička, specijalizovana i podređena mehaničkom merenju vremena. Industrijski razvoj dovodi ne samo do rasta životnog standarda već i do snižavanja kvaliteta života i zagađenja koja produkuju pretnje životu na zemlji.
Ovaj razvoj, koji se činio s neba poslatim na kraju XIX veka, sada nosi dva oblika pretnji društvima i ljudskim bićima: jedan, spoljnji, dolazi iz ekološke degradacije životne sredine, dok drugi, unutrašnji, dolazi iz degradacije kvaliteta života. Razvoj mehaničke industrijske logike u preduzećima, kancelarijama i u dokolici teži širenju anonimnosti čime dovodi do uništavanja društvenosti.
Zamah novih, naročito informatičkih tehnologija izaziva ekonomske poremećaje i nezaposlenost, iako sam taj proces može imati i oslobađajući karakter ukoliko bi tehničke promene bile usklađene sa društvenim promenama.
U ovakvom kontekstu, kriza progresa i neizvesnost sutrašnjice dovešće do svođenja življenja na »život od danas do sutra« transformišući ljudske resurse u zatvorene fundamentalizme ili nacionalizme.
Iz ovog proizlaze ogromni problemi civilizacije koji zahtevaju mobilizaciju u cilju humanizacije birokratije, humanizaciju tehnike, odbranu i razvoj društvenosti i razvijanje solidarnosti.
Svi ovi izazovi (antropološki, planetarni i civilizacijski izazov) povezani su u jedan veliki izazov koji je lansiran pred kraj XX veka, svuda u svetu, kroz savez dva varvarstva: starog varvarstva koje se na kraju XX veka ponovo pojavljuje, žešće nego ikad, i novog varvarstva – hladnog, anonimnog, mehaničkog i kvantifikujućeg.
Svest o zajedničkoj sudbini naše planete i naš zemaljski identitet, danas, uključuju svest o globalnim i fundamentalnim problemima koji se postavljaju celom čovečanstvu.
Mi se danas nalazimo u eri smrtonosnih pretnji poput Damoklovog mača, sa mogućnošću uništenja i samouništenja (uključujući i psihičko) koje se, nakon kraćeg predaha, od 1989. i 1990. pogoršavaju kroz nove forme.
Planeta je u opasnosti. Kriza progresa pogađa čitavo čovečanstvo: svuda za posledicu ima pukotine, razara artikulacije, određuje partikularističke uzmake; ratovi se potpaljuju; svet je izgubio globalnu viziju i svest o opštem interesu.
Civilizovati planetu i humanizovati ljudski rod postaje globalni i sveobuhvatni cilj svake politike koja teži ne samo progresu već i očuvanju čovečanstva.
Komično je da socijalisti, usled svoje kratkovidosti, traže »aggionarmento«, 3 modernizaciju, socijaldemokratizaciju, iako su svet, Evropa i Francuska suočeni s ogromnim problemima kraja perioda moderne.

Ovde je reč o ponovnom promišljanju i reformulisanju u adekvatnim terminima samog razvoja čovečanstva (i opet kroz poštovanje i uključivanje doprinosa kultura koje se razlikuju od zapadnjačke).
Treba da postanemo svesni ove lude avanture koja nas vodi dezintegraciji, tako da moramo da težimo kontroli ovog procesa da bi izazvali životno nužnu promenu.
Nalazimo se u jednoj strahovitoj borbi između solidarnosti i varvarstva. Nalazimo se u nestabilnoj i neizvesnoj istoriji gde ništa više nije igra.
Sačuvati planetu od pretnji koje donosi ekonomski razvoj. Regulisati i kontrolisati tehnički razvoj. Osigurati ljudski razvoj. Civilizovati Zemlju. Eto šta produžava i transformiše izvornu socijalističku ambiciju. Eto grandiozne perspektive dorasle da mobiliše energiju.
Nanovo, u dramatičnim okvirima, postavlja se pitanje: čemu se nadati?
Glavni procesi vode nazadovanju ili uništenju. Ali to su samo mogući ishodi. Nada je u neverovatnom, kao uvek u dramatičnim istorijskim momentima gde su svi veliki pozitivni događaji pre nego što će se dogoditi smatrani neverovatnim: pobeda Atine nad Persijom 490–480. godine pre n. e., odakle je potekla demokratija, preživljavanje Francuske pod Šarlom VII, rušenje Hitlerove imperije 1941, raspad staljinističke imperije 1989.
Nada se temelji na još neeksploatisanim ljudskim mogućnostima i ona se poredi s neverovatnim. Nije reč o nekoj apokaliptičnoj nadi i veri u konačnu bitku.4 Radi se o jednoj hrabroj nadi u »početnu« bitku: ona treba da restauriše jednu koncepciju, jednu viziju sveta, artikulisano znanje, jednu etiku. Ona mora da podstakne ne samo projekat nego i jednu vrstu preliminarnog otpora protiv razularenih kolosalnih snaga varvarstva. Oni koji će oživeti ove izazove dolaziće sa različitih horizonata, pri čemu je malo važno pod kojim etiketama će se okupljati. Ali, oni će biti savremeni nosioci velikih istorijskih aspiracija koje je kroz vreme odgajao socijalizam. Ovo će biti oživljavanje nade.
Prevod: Ivica Mladenović
Redakcija prevoda: dr Mira Bogdanović

* Le Monde, Pariz 1993.
1 De l’homme prométhéen a l’homme prometteur. U pitanju je autorova igra reči: prométhéen i prometteur (prim. prev.).
2 Autor želi da naglasi svakodnevnu rutinu savremenog čoveka kao jedan oblik prinude sistema: »Na posao i vraćanje nazad metroom, ‘prežderavanje’ i na kraju spavanje« (prim. prev.).
3 U tekstu pofrancužen italijanski glagol koji znači osavremeniti (prim. prev.).
4 U pitanju je aluzija na stih iz Internacionale: »C’est la lutte finale, groupons-nous, et demain...: To će biti poslednji i odlučni teški boj«... (prim. prev.).