Demokratija – Svuda? Nigde?

Demokratija je vrlo popularna reč ovih dana. Danas, praktično, nema zemlje na svetu čija vlada ne bi za sebe tvrdila da je demokratska. Ali, u isto vreme, danas doista nema zemlje na svetu za koju drugi – i iznutra, u zemlji, i iz drugih zemalja – ne kažu da je vlada nedemokratska.
Izgleda da je vrlo malo saglasnosti oko toga šta mislimo kada kažemo da je zemlja demokratska. Problem je jasan tek iz same etimologije reči. Reč demokratija potiče iz dva grčka korena – demos, narod, i kratia, vladavina, moć, ovlašćenje za odlučivanje. Ali, šta mislimo da je vladavina? I šta mislimo da je narod?
Lisjen Fevr nam kaže da je uvek važno pogledati u istoriju reči. Reč demokratija nije uvek bila tako univerzalno popularna. Reč se prvi put pojavila u modernoj zajedničkoj političkoj upotrebi u prvoj polovini devetnaestog veka, pre svega u Zapadnoj Evropi. U to vreme ona je imala tonalitet današnjeg terorizma.
Ideju da »narod« može stvarno da »vlada« svi ugledni ljudi su smatrali političkom noćnom morom koju su izsanjali neodgovorni radikali. U stvari, glavni cilj tih uglednika bio je da stvore uslove da većina naroda ne dobije ovlašćenje da donosi odluke. To ovlašćenje treba da bude ostavljeno u rukama ljudi koji imaju interese da sačuvaju svet

takav kakav jeste ili kakav treba da bude. Postoje ljudi sa bogatstvom i mudrošću koji se smatraju kompetentnim da donose odluke. Posle revolucija iz 1848, u kojima je »narod« ustao u socijalnim i nacionalnim revolucijama, ljudi od bogatstva i kompetencije su se prestrašili. Oni su, najpre, odgovarali represijom, a zatim proračunatim ustupcima, koncesijama. Ustupci su bili u tome da se narodu, polako i malo-pomalo, prizna pravo glasa. Mislili su da pravo glasa može da zadovolji zahteve »naroda« a, u stvari, da ga kooptira u održavanje postojećeg sistema. U sledećih 150 godina ovaj ustupak (i drugi) donosio je rezultate do značajnog stepena. Radikalizam je prigušen. A posle 1945. reč demokratija je kooptirana. Sada svako tvrdi da je za demokratiju koja je tamo gde smo i mi danas. Problem je, međutim, u tome da niko nije ubeđen da živimo u istinski demokratskim zemljama u kojima je narod – svi ljudi – istinski taj koji vlada, naime donosi odluke. Kada su predstavnici jednom izabrani oni najčešće ne ispunjavaju zahteve većine ili ugnjetavaju značajne manjine. »Narod« često reaguje – protestom, štrajkovima, nasilnim ustancima. Da li je »demokratski« kada se demonstracije ignorišu? Ili je »demokratski«

kada se vlada povlači i pokorava volji »naroda«?
A šta i ko je to narod? Da li je to brojčana većina? Ili, da li većinske grupe imaju prava koja treba da budu garantovana? Da li značajne grupe treba da imaju neku relativnu autonomiju? I koje vrste kompromisa između »većine« i značajnih »manjina« predstavljaju »demokratske« rezultate?
Konačno, mi ne smemo da zanemarimo načine na koje se retorika o demokratiji koristi kao geopolitički instrument. Optuživanje drugih zemalja da su nedemokratske redovno se koristi kao izgovor za nametanje mišljenja politički slabijim zemljama. Rezultati takvih nametanja nisu nužno u dolaženju demokratskijih vlada na vlast, već samo različitih, možda sa različitim spoljnim politikama.
Možda bi trebalo da mislimo o demokratiji kao o nečemu na šta imamo pravo i kao o cilju koji još nigde nije dostignut. Neke zemlje mogu izgledati da su više nedemokratske nego druge. Ali, da li su bilo koje zemlje, dokazivo, više demokratske od drugih?