Iako uz docnju valja ovde odjaviti svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi. Čast je pripala Špancima, a igru naših upamtio sam najviše po jezičkim razbacivanjima igrača i, posebno, selektora Radomira Antića. Mislili su da je od učinka (veštine) na terenu važnije patriotsko oratorstvo u medijima. Skup najboljih loptaša sveta malo je zatamnio neke vedete, pre svega Runija, Kaku, Mesija i portugalskog Ronalda... i neke reprezentacije (italijansku, francusku, englesku i argentinsku), bogami i neke trenere (Lipija, Kapela, Dungu i onog argentinskog cirkusanta), a sjaj je ostao samo na našem Radomiru. Nakon kraha, Italijan Marčelo Lipi rekao je da svu krivicu preuzima na sebe. »Tim je stigao na ovo važno takmičenje sa teškim nogama ali i srcem i glavom, zbog čega nije pokazao ni delić od onoga što može. Jasno je da je to moja greška...« Ovako govore odgovorni, a naš politikant je posle poraza od Australije izjavio: »Fudbal je bio nepravedan prema nama..., fudbal nas je kaznio, a zaslužili smo mnogo više«. Šta da kažu Holanđani! Antić se, očito, našao u neskladu obećanog i ostvarenog i na kraju pribegao onom čega se redovno late njemu slični. Nakon poraza od Australije propisno je (na španskom) izvređao urugvajskog sudiju (»Bastardo, hijo de puta, vete a la mierda...«) i nije lepo da nas u svetu predstavlja neko ko kao Antić palaca jezikom. Taman bio patriota čiji je zet platio da ne služi našu vojsku.

Nakon Bekima Fehmiua ovog leta smo ostali bez još jednog velikana. U glavnom gradu Austrije posle skoro dve decenije izgnanstva umro je Bogdan Bogdanović (88) i njegov odlazak je dobra prilika da se oni što se pitaju – preispitaju. O Bogdanovićevom odlasku iščitao sam prilog Latinke Perović u Helsinškoj povelji i to je sasvim dovoljno, pogotovo za mlađe, za sve koji bi da se valjano obaveste o veličini i značaju ovog arhitekte, pisca i bivšeg beogradskog gradonačelnika od 1982. do 1986. godine. »Za razumevanje života ovog jedinstvenog srpskog intelektualca sa kosmopolitskom osnovom, ovog retkog renesansnog stvaraoca u moderno doba«, potrebno je više od saznanja ko je bio i zašto je napustio Beograd. I da su odgovori na ova pitanja »mogući bez stida i kajanja«, kaže Latinka Perović. Posebno »za generaciju rođenu 1993. godine, kada je Bogdanović, usred jugoslovenskog pandemonijuma, bio primoran da napusti Beograd!« Za generaciju koja će ove jeseni već započeti univerzitetske studije »bez gorčine, ali preciznosti radi – ne znači gotovo ništa, ili znači veoma malo. A austrijska država, posebno grad Beč, odaju visoku poštu Bogdanu Bogdanoviću kao svom velikom sugrađaninu, kao instituciji kulture. Krajem 1993. godine Bogdanović je bio dobar prognozer: Bojim se za budućnost Beograda, bojim se da Beograd više nikada, makar se sve ovo srećno završilo, neće biti ono što je bio. On je moralno podbacio i to mora da se zna. Beograd nije bio na visini, na onoj na kojoj je postojao mit o njemu«.
Otvoreno se suprotstavlja staljinističko-nacionalističkom udaru na Osmoj sednici. Na hajku i direktne pretnje javno odgovara: »Da sam oćutao, živeo bih danas mirno i sramno. Ali, oćutati se nije moglo. Šifra je bila suviše jasna«. Uz Radomira Konstantinovića, jasna, možda još samo njemu, navodi Latinka Perović. »Jedna od osobina našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, drugoslovna... Ako niste, ‘naš čovek’, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljeni pojedinac...« Prah Bogdana Bogdanovića položen je na Jevrejskom groblju u Beogradu, kraj njegovog Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma, s kojim je počeo da stvara svoju neponovljivu kulturu sećanja. Jevrejska opština je, prvi put, odstupila od svojih pravila: izuzela je Bogdana Bogdanovića. Dostojan i potresan izuzetak, piše Latinka Perović.
Na drugom skupu učesnici su predstavljeni tek imenom, bez oznaka zemalja i organizacija koje predstavljaju, čime je, zbog učešća predstavnika Kosova, učinjen ustupak Srbiji. Štefan File, komesar za proširenje, na koncu je izjavio da »među evropskom dvadesetsedmoricom nema baš puno osnova za tvrdnje o zamoru proširenjem EU, ni puno osnova za priče da je među zemljama kandidatima i onima koje teže članstvu zavladala apatija«. Možda je tako, ali od regiona se, opšti je eho ovog samita, očekuje – završetak procesa pomirenja, vladavina prava i rezultati na suzbijanju korupcije.

Godinama me drži zanimanje za Paštroviće, uzan deo crnogorske obale od potoka kod hotela »Splendid« do Buljarice, ili »od Babina vira do Kufina«, kako kažu Primorci, koji po brojnim osobenostima zaslužuju da budu (kulturna!) autonomna oblast. Prvi zapisi vode do 1355. godine kada je car Stefan Dušan tamošnjeg vlastelina Nikolicu Paštrovića poslao »na poslanstvo u Dubrovnik«. Otuda i ime plemena čija se opština pominje još 1377. godine. Na razmeđi Turske imperije i Mletaka godine 1423. sa Mlecima su potpisali sporazum kojim su postali njihovi podanici i obavezali se da će ratovati u njihovu korist »od Skadra do Kotora« za šta su im Mlečani ostavili autonomiju i pređašnja prava, uzimali ih u zaštitu i omogućavali slobodnu trgovinu u celoj Republici. U sastavu Mletačke republike ostaju sve do njenog pada 1797. godine, otkad su deo ilirskih provincija, potom Habzburškog carstva. Priča se da su ovi uzorni Crnogorci (!) najbolje živeli pod Mlecima i Austrijom, ali su se davno zarekli da se svaki Paštrović »ima oženiti u crnogorskoj kapi«. Najpoznatiji od njih je srpski despot Stefan Štiljanović, srpski i ruski pisac Simeon Piščević, Stjepan Mitrov Ljubiša, takođe pisac i mitropolit crnogorski Visarion Ljubiša.
Ipak, lične impresije su na strani Nika Andrijinog (Jovanović), živahnog petrovačkog devedesetjednogodišnjaka poreklom iz Tudorovića (Sveti Stefan), sina Voje i snahe Nade koji žive u njegovoj kući u obližnjim Lučicama. Niko je regrutovan pred Drugi svetski rat, ali nije otišao u vojsku već se priključio lokalnim ustanicima. Bio je u bici na Pljevljima, u borbama na Brajićima gubi brata Iva, a juna 1942. zarobljavaju ga Italijani, vode u Budvu, potom u logor u Peruđu, gde ostaje do nemačkog bombardovanja ovog italijanskog grada. Tada beži iz zatočeništva i pešice (kad je zbrisao iz logora imao je jedva pedeset kilograma i ne zaboravlja da kaže da su ga neki drugi Italijani – spasili) stiže u Sloveniju i priključuje se partizanima... Novi put: na konju preko Gorskog kotara i zaleđenih Plitvica stiže na Kosovo. Slede službovanja u Makedoniji, BiH (Tuzla), Titogradu (komandant kasarne)... Od 1965. godine penzionerske dane provodi u stanu u Petrovcu n/M gde se posvećuje SUBNOR-u, lovu i prijateljima. Sa Petrom i Ivanom Stambolićem vezivalo ga je dugogodišnje prijateljstvo, bili su mu stalni gosti. Voli da kaže da je sa Ivanom Stambolićem prijatelj iz vremena dok je bio šef u »Tehnogasu« i da je u njihovoj kući, kod Nade i Voje, u Lučicama, Slobodan Inić »pisao knjigu o Ivanu«. Jovanovići ističu da se na plaži u Lučicama »bez naoružanih snagatora« kupao poslednji šef jedne države, njihov Ivan.
Zahvaljujući Jovanovićima i Niku Peraziću, v. d. direktoru Javne ustanove Spomen-dom »Crvena komuna« u Petrovcu (gde sam letos, na otvaranju izložbe slika Minje Bojanića, novinara iz Herceg Novog, bivšeg Mostarca sreo posle dvadeset godina!) značajno sam obnovio znanje o Paštrovićima. Predlog da organizuju referendum za kulturnu autonomiju Perazić uz osmeh komentariše: »Već imamo devetnaest ‘opština’« i ređa: Bečići, Podbabac, Dabkovići, Kuljače, Pržno, Čelobrdo, Sveti Stefan, Đenaši, Vrba, Tudorovići, Blizikuće, Drobnići, Krstac, Katun, Žukovica, Brda, Novoselje, Petrovac, Kaluderac i Buljarica. O osobenostima ovog kraja biće ovde govora, sada samo davnašnji razgovor knjaza Nikole sa kumom Paštrovčaninom. Dok su ovi još bili pod Austrijom knjaz mu u Virpazaru veli: »Kume, uskoro ćemo i mi tamo«, misleći na preuzimanje teritorije, a ovaj odgovara: »U redu, kume, ali ne žurite, dobro nam je!«

Srpski ministar odbrane izjavio je letos da se gotovi uvođenje verske službe u VS. »Nakon sedamdeset godina intezivno radimo na pripremi normativnih dokumenata za ponovno uvođenje verske službe u VS«, kazao je ministar (Dragan Šutanovac) na Vidovdanskoj svečanosti u porti Saborne crkve u Nišu i pojasnio da se »u skladu sa tradicijom i uz potpuno poštovanje savremenih zahteva, u jedinicama vojske obeležavaju verski praznici«. Svaka čast, biće nešto od godinama najavljivane reforme. Da je DŠ ministrovao u vreme dok sam bio vojak neizmerno bih mu bio zahvalan; sve zadatke (čišćenje kruga, pranje hodnika i umivaonika...) odbijao bih potrebom da se molim nekom bogu, klanjam... Još da ih razdele i po strankama.