Latinska Amerika je bila uspešna
priča svetske levice u prvoj deceniji dvadeset
prvog veka. Ovo je istina iz dva razloga. Prvi
i najšire vidljiv jeste taj da su levičarske
ili partije levo od centra pobedile u značajnom
nizu izbora za vreme ove dekade. A kolektivno,
latinoameričke vlade zauzele su, po prvi put,
značajan stepen distance od SAD. Latinska Amerika
je postala relativno autonomna geopolitička
sila na svetskoj sceni.
Ali, postoji i drugi put na kojem je Latinska
Amerika uspešna priča svetske levice. Pokreti
domorodačkih populacija Latinske Amerike dokazali
su sebe politički skoro svuda i zahtevali su
pravo da, autonomno, organizuju svoj politički
i socijalni život. Ovo je prvi put privuklo
svetsku pažnju sa dramatičnim ustankom pokreta
neozapatista u meksičkoj državi Čijapas 1994.
Ono što je bilo manje zapaženo jeste buđenje
sličnih vrsta pokreta širom Latinske Amerike
i stepen do kojeg su oni kreirali interameričku
mrežu svojih lokalnih organizacionih struktura.
Problem je nastao zato što dve vrste levice
– partije koje su došle na vlast u raznim zemljama
i pokreti starosedelaca u raznim državama –
nemaju identične ciljeve i koriste sasvim različit
ideološki jezik.
Partije su postavile ekonomski razvoj kao svoj
glavni cilj, nastojeći da postignu ovaj cilj
u barem delimično većoj kontroli nad svojim
vlastitim resursima i boljim aranžmanima s inostranim
preduzećima, vladama i međuvladinim institucijama.
One teže ekonomskom rastu, uveravajući da će
jedino na ovaj način životni standard njihovih
građana biti povećan i da će se postići veća
svetska jednakost.
Pokreti starosedelaca težili su sticanju veće
kontrole nad vlastitim resursima i boljim aranžmanima
ne samo sa nenacionalnim činiocima već i sa
vlastitim nacionalnim vladama. Uopšteno, kažu
da njihov cilj nije ekonomski rast već postizanje
dobrih odnosa sa PachaMama, ili majkom
zemljom. Da ne traže ni veće ni šire korišćenje
zemaljskih resursa, već pametnije, sa više zdravog
razuma, koje poštuje ekološku ravnotežu. Oni
teže buen vivir – da žive dobro.
Nije iznenađenje da su pokreti starosedelaca
u konfliktu s nekoliko najkonzervativnijih vlada
u Latinskoj Americi – kao što su Meksiko, Kolumbija
i Peru. Sve više, i sasvim otvoreno, ovi pokreti
su takođe došli u konflikt sa vladama levo-od-centra,
kao što su Brazil, Venecuela, Ekvador i čak
Bolivija.
Kažem – čak Bolivija – jer je to jedina vlada
koja je izabrala predsednika iz redova starosedelaca
sa masovnom podrškom domorodačke populacije
zemlje. A ipak, nastao je konflikt. Problem,
tamo kao i drugde, jeste da li i kako se razvijaju
prirodni resursi, ko donosi odluke i ko kontroliše
prihod.
Levičarske partije nastoje da optuže grupe starosedelaca
da su ušle u konflikt s njima, namerno ili ne,
zato što su te grupe pioni (ako ne i agenti)
nacionalnih desničarskih partija i stranih sila,
posebno SAD. A grupe starosedelaca, koje oponiraju
levičarskim partijama, tvrde za sebe da postupaju
jedino iz vlastitih interesa i vlastite inicijative,
i optužuju levičarske vlade da postupaju kao
nekadašnje konzervativne vlade, bez realnog
obzira prema ekološkim posledicama svojih developmentalističkih
aktivnosti.
Nešto interesantno se nedavno dogodilo u Ekvadoru.
Tamo je levičarska vlada Rafaela Koree, koja
je došla na vlast, u početku uz podršku pokreta
starosedelaca, kasnije ušla u oštar konflikt
s njima. Najjači raskol je nastao zbog želje
vlade da razvija naftne resurse u zaštićenom
amazonskom rezervatu po imenu Jasuni.
U početku, vlada je ignorisala proteste domorodačkog
stanovništva regiona. Ali je, zatim, predsednik
Korea smislio vrlo duhovitu i oštroumnu alternativu.
On je predložio bogatim vladama globalnog severa
da, ako se Ekvador odrekne bilo kakvog razvoja
u Jasuni, ove bogate vlade nadoknade, kompenzuju
Ekvadoru zbog ovog odricanja, na temelju doprinosa
svetskoj borbi protiv klimatskih promena.
Kada je ovo prvi put predloženo na samitu o
klimi u Kopenhagenu 2009. bilo je tretirano
kao fantazija. Ali, posle šest dugih meseci
pregovaranja, pet evropskih vlada (Nemačka,
Španija, Belgija, Francuska i Švedska) složile
su se da formiraju fond, pod upravom UN, Razvojnog
programa iz kojeg će se platiti Ekvadoru da
ne razvija Jasuni, a na osnovu toga da se time
doprinosi smanjenu emisije ugljenika. Priča
se da je već nastao novi glagol – jasunizovati
(yasunize) – koji označava takve dogovore.
Ali, koliko takvih dogovora može da se napravi?
Ima nešto što je mnogo fundamentalnije na kocki.
A to je priroda »drugog sveta koji je moguć«
– da upotrebimo slogan Svetskog socijalnog foruma.
Da li je to svet zasnovan na konstantnom ekonomskom
rastu, čak i ako je »socijalistički«, koji će
uvećavati realan prihod naroda globalnog juga?
Ili je to nešto što neki zovu promenom civilizacijskih
vrednosti, svetom buen vivir, dobrog
života?
Ovo neće biti lako razrešiva debata. Sada je
to debata među latinoameričkim levičarskim snagama.
Ali slične situacije čine sadržaj mnogih unutrašnjih
napetosti u Aziji, Africi i, čak, Evropi. Može
se dogoditi da to postane velika debata dvadeset
prvog veka.
Komentar br. 287, 15. avgust
2010
Prevela Borka Đurić
