Strah je najraširenija emocija
u najvećem delu sveta danas. Ovaj strah nije
iracionalan, ali i ne vodi nužno prema mudrim
načinima postupanja sa pretpostavljenim opasnostima.
Način na koji on nadire može se jasno prepoznati
u dva istaknuta događaja u nedavnoj prošlosti.
Prvi je dramatičan pad vrednosti berzanskih
akcija na njujorškoj berzi 6. maja – pad koji
je svakoga iznenadio, a trajao je jedva nekoliko
minuta. Drugi je pobuna u Atini, koja je već
uzrokovala tri smrti i koja se nastavlja.
Šta se dogodilo na berzi? Izgleda da je tog
jutra srednja vrednost akcija Dow Jones ind.
pala za nekih 300 poena. Ovo je bio značajan
pad (oko 3%), ali i uobičajena reakcija na kombinaciju
loših vesti na raznim frontovima u SAD, plus
rastuće neizvesnosti u vezi sa grčkim izgledima
da izbegne bankrot.
Ali, zatim, kasno popodne Dow je otišao dole
za još 700 poena, neverovatnom brzinom. Bio
je to najveći zabeleženi dnevni pad. On je bio
totalno nepredviđen i očigledno je ostavio trgovce
»bez daha«. Neke važne akcije pale su 90%, da
bi vredele tek peni. Zatim, dok su to trgovci
»posmatrali otvorenih usta«, skoro toliko brzo
koliko se događao pad, Dow je počeo da ide nagore,
završavajući na gubitku od »samo« 371.80 poena
– kada je trgovcima laknulo.
Naravno, svako je tražio neko objašnjenje. Prvo
koje je ponuđeno bilo je da je neki trgovac
imao »lepljive prste« i možda je ušao u trgovinu
u milijardama, a mislio je da ulazi u milionima.
Problem s ovim objašnjenjem je u tome da niko
nije bio u stanju da pronađe tu osobu ili da
pokaže da ona postoji, ili da je doista imala
»lepljive prste«.
Zatim je počelo da cirkuliše alternativno objašnjenje.
Njujorška berza ima mehanizam usporavanja kada
izgleda da će trgovina biti prebrza. A druge
berze nemaju taj mehanizam. Pa su tako, nagoveštava
se, trgovci, suočeni s usporavanjem na njujorškoj
berzi, odlučili da premeste trgovinu na druge
berze. Neki dokazuju i dalje komplikovanje u
ovom objašnjenju: bila je to greška tzv. algoritmičkih
trgovačkih strategija, koja je uključila automatske
trgovačke mehanizme preprogramirane da naprave
takav obrt. Nedostatak koordinacije između raznih
berzi, kaže se, jeste greška sa regulacijama,
a sada neki i dokazuju da sve berze treba da
imaju usporavajuće mehanizme. Za neke druge,
pad je možda uzrokovao automatski mehanizam,
tako da se mogu okrivljavati mašine, a ne ljudi.
Sva ova objašnjenja možda jesu, a možda i nisu
vredna. Ali sva zanemaruju činjenicu da na različitim
tačkama iskrsavaju ljudske odluke – da se reaguje
na početak pada, da se uspori trgovina, da se
započne ponovno kupovanje i da se dozvoli akcijama
Dow da rastu. A upravo ovde ulazi faktor straha.
Berza, po definiciji, podrazumeva rizik i nesigurnost.
A trgovci fundamentalno zavise od osećaja da
su fluktuacije relativno male, da se dešavaju
unutar izvesnog očekivanog reda. Kada fluktuacije
počnu da divljaju, što znači da su iznenadne
i da se šire, razumljivo je da trgovci paniče.
A kada oni paniče, neizbežno podstiču dalje
fluktuacije. To je zao krug.
U tom istom trenutku kada su se trgovci u Njujorku
uspaničili mogli su da gledaju na svojim ekranima
pobunu u Atini. Ovo ih je uzbudilo još više
iz dva razloga. Bili su duboko nesigurni kako
će zemlje EU konačno odlučiti da pomognu Grčkoj
(i čak, da li će uopšte). Bili su duboko nesigurni
koje su implikacije grčkih problema za banke
SAD, zapadnoevropske i japanske banke zbog evropske
akcije (ili neakcije). I bili su duboko nesigurni
u to da li će grčko potencijalno bankrotstvo
povući sa sobom globalne probleme svetske berze.
Najviše od svega bili su u pravu što su ih pobune
prestrašile. Pobune su rezultat grčkih strahova.
Ono što brine većinu Grka je razgovetna verovatnoća
da će njihov prihod biti radikalno smanjen narednih
godina. Ljuti su zbog toga i vrlo uplašeni.
A i uopšte nisu ubeđeni da je to nekako njihova
greška, greška za koju treba da plate.
Ali, jasno, strahovi grčkih građana samo su
vrh svetskog ledenog brega, čega su lideri vlada
širom sveta, i berzanski trgovci, vrlo dobro
svesni. Problem grčke vlade je sasvim jednostavan.
Njen poreski prihod je suviše mali a nivo troškova
suviše visok za tekući i budući prihod. Tako
da ona mora ili da podiže poreze (ako može da
ih skupi), ili da smanji troškove, ili oba –
i to drastično. Ovo je, međutim, takođe problem
Nemačke, Francuske, Velike Britanije, SAD, a
lista se nastavlja. A ni još nekoliko zemalja,
koje izgleda da sada imaju svoje fiskalne glave
iznad vode (kao sto su Brazil i Kina), nisu
pošteđene ove pošasti. Grci izlaze na ulice
da bi protestovali. Ali ovo će se širiti. I,
u meri u kojoj se širi, svetska berza će postajati
sve prevrtljivija, a strah će se pojačavati,
a ne smanjivati.
Odgovor veće politike svuda je bio u kupovini
vremena uz pomoć papirnog novca koji je pozajmljen
ili štampan. Nada je da će se, nekako, za to
pozajmljeno vreme, dogoditi rast obnovljene
ekonomije i povratiti poverenje, okončavajući
realnu i latentnu paniku. Političari se grabe
o svaki mali znak takvog rasta i uveličavaju
ga. Dobar primer je hvaljenje nedavnog plana
stvaranja radnih mesta u SAD, iako je broj tih
mesta manji nego što je veličina porasta populacije
u istom periodu.
Strah nije iracionalan. On je posledica strukturne
krize svetskog sistema. On ne može biti razrešen
paketima vezane pomoći kojima se vlade služe
da ublaže ozbiljne slabosti sa kojima se danas
suočavamo. Kada fluktuacije postanu suviše velike
i suviše brze niko ne može racionalno da planira.
Tako da ljudi više ne postupaju kao prihvatljivo
racionalni akteri u relativno normalnoj svetskoj
ekonomiji. A to je upravo taj stepen povećanog
straha koji je fundamentalna realnost sadašnjeg
doba.
Komentar br. 281, 15. maj 2010.
Prevela Borka Đurić
