Pismo iz Njujorka

O starosti: u dobru i zlu

Deo »američkog sna« je večni život, kaže tokom diskusije u Njujorškom centru za etičku kulturu čovek koji je više od četrdeset godina radio kao lekar. Tema je bila američki zdravstveni sistem koji tom snu, svakako, ne ide naruku. Ne ide ni veliki problem gojaznosti povodom kojeg je prva dama, Mišel Obama, nedavno započela kampanju. Ono što ide je entuzijazam starijih Amerikanaca, koji često poseduju više energije od svojih vršnjaka, ali i mnogo mlađih ljudi na drugim stranama sveta.
Amerika je, kažu, surova zemlja i, hteli ne hteli, mnogi moraju da rade i u svojim sedamdesetim, osamdesetim. Neki to zaista i žele. Ali, to što »moraju« primoralo ih je da uče kako da to i »hoće«. Psihološki, bolje biti dobrovoljac u onome što se mora. U Njujorku to još više dolazi do izražaja – stres je zarazan, ali i njujorška energija. Ko pravi dobre izbore ne obazire se na prvo.
»Koliko traje sutra?«, pitanje je koje mnogi stariji Njujorčani postavljaju aktivno i puni planova, retko umorno, što bi se očekivalo bar tokom ove krize.

Posle šest decenija gotovo anonimnog slikanja, Karmen Herera, Amerikanka kubanskog porekla, pre pet godina, u svojoj 89. godini, prodala je prvu sliku i postala jedno od najznačajnijih imena u svetu apstraktnog, geometrijskog slikarstva. Cene njenih slika sada se kreću od 30.000 do 45.000 dolara i, kako kaže, ima više novca nego ikada u životu. Višedecenijsko, gotovo anonimno slikarstvo izašlo je na svetlo dana u nekoliko najpoznatijih svetskih muzeja (njujorškom MoMA, vašingtonskom Hirshhorn, londonskom Tejt Modern), o njoj pišu Njujork tajms, Gardijan i dr. Ono što joj je otežalo da uspe na kraju joj je i pomoglo. Njujork.
Vreme i strpljenje uticali su na asketizam forme njenog slikarstva, ili je, obratno, forma škrta u izrazu donela životno strpljenje. Njen »lirski asketizam«, čin vizuelne škrtosti, na neobičan način sadrži toplinu. Bilo da je antičkog spartanskog duha ili je »vizuelni haiku«, kako npr. piše Njujork tajms, bio je, kaže ona, jedino moguć: »Radim tako jer moram«. U tom »moram« ima slobode više nego u »želim« mnogih, jer se radi o momentima kada su htenje i moranje jedno. Kritičari kažu da je njeno slikarstvo »euforija u perfektnom redu«.
»Kako smo mogli prevideti ove briljantne kompozicije?«, pita londonski Gardijan. »Ovo nije nešto što može da se imitira ili simulira. (...) svaka kompozicija planirana je isprobavanjem greške. Milimetar ovde, pogrešna senka tamo i – kolaps celog koncepta.«
Bila je, neki misle, u pogrešno vreme na pogrešnom mestu: Njujork pedesetih godina bio je Meka »muškog« apstraktnog ekspresionizma. Bez obzira na to da li je to tačno, uspela je i zato što je, strpljivo, ostala da sačeka pravo vreme na pravom mestu. U svojim devedesetim, u Njujorku. »Ljubav prema pravoj liniji tera me da nastavim«, kaže ona.
Nije jedina. Moja poznanica, 81-godišnja Njujorčanka, poreklom iz Poljske, prošle godine je prvi put skočila padobranom. Vlasnik sportskog kluba fotografije njenog skoka koristi za reklamu firme. Uz brojne nju ejdž aktivnosti, čeka urbanističku odluku povodom njenog idejnog plana za holistički centar koji bi bio sagrađen nedaleko od Varšave. Inače skulptorka, prvi put je napravila arhitektonski nacrt za koji su tamo ozbiljno zainteresovani. Objekat je u obliku matematičkog znaka za beskonačno. Na diskusiji gde je pomenut američki san o »beskonačnom životu« pledirala je za dugovečan.
Inače, prosečan vek današnje Amerikanke je 80, a Amerikanca 75 godina. U Srbiji, za po pet godina manje. Razlika ne izgleda velika, mada – ko bi rekao da je pet godina života sitnica? Razlika je, međutim, još veća u volji za život. Koliko se život aktivno živi, a ne koliko je pasivan. Normalno pitanje starijoj osobi, naročito onoj pred penzijom, mogao bi biti parafraza onoga koje obično postavljamo deci: Šta ćeš biti kada ostariš? Kada se penzionišeš? Mnogi tada počinju drugi život. Kada ostare, neće da budu stari. Za sada, idu na to da postignu doživotan život.

Kada bolest nedvosmisleno podseti na izvesnost kraja još uvek ima nade za pripremu. Ono što se u Srbiji još ne nazire kao humani obzir, pažnja, hrabrost i strpljenje za patnju umirućih, u Americi je praksa u mnogim bolnicama. Sa-patnici onih koji umiru (s dijagnozom teške bolesti i »definitivnom« prognozom) su kako oni medicinskog obrazovanja, često iz medicinske etike, tako i pripadnici religijskih ili meditativnih organizacija – pre svega, hrišćanskih, jevrejskih, budističkih – koji su prošli obuku. Bolnice ih plaćaju iz svoga budžeta, da se novac poreznika ne bi koristio za »verske aktivnosti«. (Uteha i saosećanje su univerzalne ljudske potrebe i dolaze iz najprisnijeg ljudskog odnosa, a ne neke za to specijalizovane religije. Poslednje mesto gde treba vežbati strogoću upražnjavanja odvojenosti države i crkve u Americi, gde je to razgraničenje daleko diskutabilnije i »propustljivije« nego u mnogim evropskim državama, je uteha.)
Sami lekari kažu da medicinsko osoblje, zbog prezauzetosti, nekada nije svesno psihičkog stanja pacijenta, koje ostane izvan njihovog domašaja. Pomoć kapelana je zato značajna. Bolnica Bet Izrael (na Menhetnu) iz svog budžeta plaća katoličkog kapelana i rabina. Zanimljivo je da privatna jevrejska filantropska organizacija plaća dva budistička monaha. Pored njih, u bolnici volontira 21 obučeni kapelan (od kojih 14 budista). Dok katolički sveštenik uglavnom obilazi pacijente katoličke vere, a rabin Jevreje, budisti, zajedno s medicinski obučenim osobljem odlaze kod pacijenata svih vera, onih bez verskog opredeljenja i ateista. Nije reč o verskim ritualima već o redukciji stresa, vežbama disanja i – prisutnosti.
U poslednjim trenucima života pacijenata oni postaju njihovi sa-patnici – pridržavajući patnju umirućeg, upoznajući još aktivnog učesnika života sa prirodnošću onoga što sledi. Podsećaju da je smrt deo života i da to ne razumeti znači unapred se lišiti tog njegovog poslednjeg dela. Život se sastoji od straha i ljubavi – u poslednjim trenucima neki vape za ovom drugom da se oslobode, utišaju prvo. Da se patnja transformiše u mudrost potrebno je da se suoči sa ljubavlju, onim »najrecipročnijim« u ljudskom svetu; sa saosećanjem i milosrđem nekoga ko je došao da bude jedno sa nečijom svešću o poslednjoj patnji.
Jedan budista »svetovne pojave«, bez uobičajene budističke odeće, ispričao je kako je ispod kreveta pacijentkinje koja više nije mogla da priča našao Bibliju i počeo da joj čita Psalme. Posle dva sata, kod Psalma 25, ona je došla svesti, a on je nastavio sa čitanjem istog psalma više puta. Upitan o čemu je psalm, odgovorio je: »Mene pitate?« Sadržaj

Psalma, mantre, gathe ili zapadne literature manje je važan od sadržaja utehe. U dokumentarnom filmu koji se može videti na sajtu njujorškogZen centra za kontemplativnu brigu(www.zencare.org) o svom iskustvu govore ljudi s obe strane patnje – oni koji patnju bolesti i svest o skoroj smrti nose u sebi i oni s druge strane, koji su prisutni. Misija celog »projekta« davanja utehe, snage i ljubavi je – biti prisutan. »Moram biti prisutna bilo ko da je ispred mene, koliko god da pati«, kaže jedna volonterka. To je trening ljubavi za nečije najintimnije trenutke, često ispunjene čistim bolom. Biti prisutan sa Drugim znači slušati ga »celim umom i telom«. Biti svedok patnje aktivnom ljubavlju. Vreme je i suviše dragoceno da bi trebalo da bude samo patnja. Sa-patnici najpre sebe, a zatim umirućeg suočavaju sa znanjem da pred patnjom ne treba zatvoriti oči. Patnja umirućeg je realna, onih koji za njima žale isto tako, i potrebno je mirno sagledati tu istinu.
		Laslo Salma, Homage to Dada, 1972.

Drugi volonter kaže da kada ga pozovu sa porukom da je situacija »hitna« i da osoba umire, pomisli: »Smrt nije vanredna situacija«. Ne u odnosu na činjenicu života, može biti na okolnosti umiranja. Ono što se desilo jeste da je danas »mehanizovana«. Umiranje u bolnicama izgubilo je ljudsku komponentu i dobilo tehničku, bez intonacije, invokacije, intimnosti. O smrti i patnji više se staraju mašine nego oni koji osobi koja pati mogu biti bliski. Ako i mašine imaju svoju pozitivnu ulogu u umanjivanju bola i odlaganju smrti, ona ljudska i dalje je nezamenljiva. Aparati ne mogu pružiti saosećanje, olakšati strah i dati poslednje momente bliskosti.
»Delovati tako da je što manje patnje na svetu« budistički je kategorički imperativ. »Ovo činimo ne samo da bi se ublažila ljudska patnja, već i izgradio hrabriji i harmoničniji svet, sa saosećanjem i brigom za sve.« Bolesnici na samrti u početku osećaju samo strah, uz svoje svedoke sa-patnike uče kako da svakog preostalog dana ponovo budu srećni, koliko god je to moguće – u amalgamu nemoći i snage za bol. Nekoliko dana pred smrt, bolesnica koja je osećala samo strah rekla je da je »optimističnija« jer je smrt možda najviši uspon njenog života. Svaki dan ponovo, vežbala se da je najgore kada pokušaš da zadržiš ono što je nemoguće.
Ne radi se o pohvali umiranju već o snazi života. Da se suoči. Sa vlastitom završnicom. Da ne stavlja u patnju više patnje nego je nužno. Ako kraj (end) možda i nije srećan (happy end), možda može steći mir poslednje čovekove snage – za okončanje. To je najintimniji mogući odnos sa sobom. Radi se o izboru načina. Koji, kao ni mnogi drugi životni, nije lak.
Zdravstveni sistem svake države treba da računa na »stavku« koja pokriva i ljudsku brigu o patnji bolesnih, ne samo onu tehničku i farmakološku stranu bolesti. Onima koji žive svoju poslednju patnju često su potrebni sa-patnici: svedoci, ispovednici, prijatelji, slušaoci. Snaga utehe treba da je sastavni deo nege onih koji su nemoćni da se sami suoče sa poslednjom životnom činjenicom. Za to je potrebna plemenita, ne morbidna ili opsesivna filozofija umiranja koju mnogi ne naučimo ranije pa smo na kraju u žurbi.
Kada je Montenj podsetio na Ciceronove reči da studirati filozofiju znači učiti kako umreti, verovao je da samo tako, sa predumišljajem, smrt može biti razoružana. »Onaj ko uči kako da umre odučava se da služi smrti. Znati kako umreti oslobađa od puke subjektivnosti i prinude.«
Ne plašimo se ili se plašimo manje onoga sa čime umemo da se suočimo. Ne radi se melanholičnoj već o meditativnoj potrebi, kaže Montenj, kao i svi sa-patnici o kojima je ova priča. Uteha ne izvire iz zapadne ili istočne filozofije već iz prisutnosti.

U Butanu se, jednom smo pominjali, meri GNH (bruto nacionalna sreća) umesto GDP-a (bruto nacionalni dohodak) koji računa ostatak sveta. Možda bi slično trebalo meriti i osećaj za život. Ne u godinama života već energiji neposustajanja. Bruto su kalendarske godine, neto je ono što zaista imamo.
U talentovanom i izvežbanom osećaju za život, život je uvek mlađi od bruto kalendarskog života. Neto je ono gde smo i sebi i drugima rekli »ne, to mi se ne može oduzeti«. Tako je moguće živeti kao 40% mlađi od sebe.
Prva priča bila je o starosti i entuzijazmu, druga starosti i patnji. Devedesetogodišnjakinja je postala »pionir« modernog slikarstva, mladalačke starosti, njeno sutra traje... Drugo je život koji pati i čije sutra možda traje tek do sutra ili čak danas. Obe su realne i, na različit način, vedre. Oba puta reč je o investiciji.

	Tatjana Jovanović