Srbija danas

Levica, društvo, demokratija

Demokratija ne podrazumeva samo donošenje dobrih odluka u ime mase već i učestvovanje građana/ki u donošenju tih odluka

Demokratija u Evropi nije rezultat prirodne evolucije ili ekonomskog prosperiteta. Ona se izvesno nije pojavila ni kao neminovan nusproizvod individualizma ili tržišta... već se razvila zahvaljujući tome što su se za nju borile kolektivno organizovane grupe ljudi. Džef Ili

Đerđ Markuš je kritikujući etablirani realsocijalistički poredak i neostaljinističke režime u Srednjoj i Istočnoj Evropi krajem 1980-ih godina prošlog veka upozoravao da kapitalizam u ovom delu sveta ne može da se restauriše na demokratski način. Prema tome, nalazio je on tada, svi oni kojima je pravi cilj demokratija moraju da teže demokratskom socijalizmu koji bi, u isto vreme, prevladao nedostatke pervertiranog »totalitarnog socijalizma« i bio suštinska alternativa kapitalizmu. Ipak, koncept demokratskog socijalizma u atmosferi zahuktalog drugog talasa globalizacije, neodrživosti države socijalnog staranja u tim novim uslovima i sloma SSSR-a napušten je čak i od onih kojima je on bio ideja vodilja u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Naravno, u pitanju su relevantnije socijaldemokratske tj. socijalističke organizacije i pokreti u Zapadnoj Evropi. Legitimacijska osnova reči socijalizam je prvo diskreditovana pobedom sovjetskog socijalizma da bi zatim doživela potpuni brodolom njegovim urušavanjem. Nova epohalna svest je prouzrokovala da ovaj pojam izbledi u okviru socijaldemokratije, ali uporedo s tim procesom nestajala je i svaka ozbiljnija demokratska sistemska kritika postojećeg, tj. svaki ideal i svetovna nada u stvaranje kvalitativno boljeg društva.

Ovi globalni poremećaji su na našim prostorima izazvali, za veliki broj društvenih mislilaca nenadano, izuzetno brz i radikalan zaokret udesno i procese transformacije ka najogoljenijem neoliberalnom modelu kapitalizma koji je poništio i najpoželjnija dostignuća socijalne države iz vremena realno-postojećeg-istorijskog-komunizma. Logika »novog početka« i »ubrzavanja modernizacije i istorije« je po ko zna koji put u istorijskoj vertikali razvoja moderne Srbije dobila svoju potvrdu. Kao što je komunistička avangarda verovala da prihvatanje boljševističke hegemone formule »komunizma« znači kraći put u dostizanju nivoa razvijenosti kapitalističkih država, na isti način su se nacionalističke i liberalne elite nakon kraha komunističkog projekta stihijno predale dominantnom neoliberalnom – u biti neokonzervativnom – talasu »modernizacije« koji određuje misao da želja za profitom i strah od gladi čine nužan preduslov društvenog napretka. Levu ortodoksiju neupitne sveopšte nacionalizacije i »podruštvljavanja« samo je zamenila desna teleologija privatizacije svega postojećeg kao »uslov svih uslova«.
U tom kontekstu, delanje različitih intelektualnih elita i političkih aktera, iako inspirisano drugačijim motivima i protivno njihovoj volji za »novi početak i stvarni diskontinuitet«, ipak, u velikoj meri, pokazuje jedan dublji kontinuitet. Ova naizgled paradoksalna činjenica

postaje jasnija ukoliko se u promatranju društveno-ekonomskih formacija kroz koje (je) naše društvo prolazi(lo) – nerazvijeni feudalizam, protokapitalizam, realsocijalizam, divlji kapitalizam – pored sinhrone perspektive dominantnih ideoloških i političkih koordinata vremena u kojem su postojali uključi i dijahrona analiza koja podrazumeva neke »procese dugog trajanja« (Fernan Brodel) nezavisne od specifičnog konkretnoistorijskog okvira.
		Političke čistke neistomišljenika, ograničavanje slobode u kulturi, kult vođe, autoritarna politička organizacija itd., samo su neke od crnih mrlja boljševičke levice kod nas

Neke od karakterističnih struktura koje se sporije menjaju jesu izrazita dominacija države nad društvom, ali i različiti postojani kulturni modeli poput: autoritarne i monističke političke kulture, neproduktivnog odnosa prema radu, netolerancije za različitost, konformizma, militarizma, megalomanstva, patrijarhalnih sadržaja tradicije, legitimizovanog nasilja u politici i društvenim odnosima itd. U ovakvom okruženju prostor za istinsku demokratiju je radikalno sužen s obzirom na to da pomenuti istorijski nasleđivani lokalni obrasci, lišeni stabilnih demokratskih sadržaja, značajno utiču na oblikovanje preovlađujućih organizacionih principa društva i vladajuće ideologije.
Međutim, to je ujedno i ambijent koji je određivao direktne oblike delovanja i strategije same levice... pa i njenu radikalnost na ovim prostorima. Represivna država, progoni, policijska maltretiranja, ograničavanje političkog delovanja i politički procesi, onemogućavanje levičarima da se zapošljavaju u državnim službama, njihovo demonizovanje kao »anacionalnih« izdajnika srpskih interesa itd. učvrstili su odanost ovdašnje levice »revolucionarnom marksizmu«. S druge strane, na Zapadu, gde se gradila tradicija parlamentarizma i vladavine prava, gde je država dozvoljavala izvesne građanske slobode i gde je u manjoj ili većoj meri postojao neki minimalni kompromis između države, kapitala i radništva – što je u najvećem bila zasluga pritisaka organizovanog radničkog pokreta i socijaldemokrata – levica je sve više bila sklona postepenosti promena i reformizmu.
Dakle, u takvoj atmosferi, kada je došla u priliku da se domogne državnih struktura vlasti, balkansku levicu su na identičan način istorijski ograničavale, i uslovljavale njene domete, iste ove konstante. Iako verovatno samo ideološki ostrašćenici mogu da negiraju činjenicu da je komunistička levica učinila za modernizaciju Srbije više nego bilo koja politička garnitura pre toga, teško je ne primetiti da ni ona nije uspela da u značajnijoj meri izađe iz kalupa političke kulture protiv koje se pre toga borila. Političke čistke neistomišljenika, ograničavanje slobode u kulturi, kult vođe, autoritarna politička organizacija itd. samo su neke od crnih mrlja boljševičke levice kod nas. Ipak, verovatno jedan od najvećih propusta te levice, koji je između ostalog i doprineo kasnijoj degradaciji svih njenih pozitivnih rezultata i sledstveni pad u divlji kapitalizam, jeste konstantno gušenje društva. To je, naravno, posledica i komunističke logike usredsređene na jaku centralizovanu i birokratizovanu državu – kao instrument najpre društvene promene a onda i pravične distribucije društvenog bogatstva – ali možda mnogo više te karakteristične tradicije primata države nad društvom i shvatanja države kao upravljača a ne servisa društva. Naravno, u ovom kontekstu se pod državom ne podrazumeva nikakva nadmaterijalna i apstraktna teritorija već, pre svega, jedan konglomerat državno-ideoloških aparata vlasti pod suštinskom kontrolom onih elitnih delova društva koji imaju stvarnu moć nad upravljanjem i usmeravanjem društvenih procesa.

Iako je i socijaldemokratska levica na Zapadu značajno zakazala na tom polju, ukoliko za kriterij uzmemo njene idealno-tipske postavljene ciljeve, sasvim je sigurno da je jako društvo trenutno, u državama s dugom socijaldemokratskom i uopšte dominantnom levo-reformističkom tradicijom, najsnažnija brana već stečenih socijalnih prava pred udarom neoliberalizma. Naime, upravo su ove države danas primer sistema u kojima postoje izgrađene snažne društvene veze koje produkuju kolektivna i javna delanja društvenih grupa u cilju reprezentacije pluraliteta njihovih interesa i vrednosti. Takođe, baš u ovim društvima postoji najveće aktivno učešće građana/ki na parlamentarnim izborima, najobimnija prisutnost i najaktivnija participacija u sindikatima, društvenim pokretima, nevladinim organizacijama, studentskim pokretima i organizacijama, umetničkim udruženjima itd., najveća osetljivost na ukidanje socijalnih i građanskih prava, ali i najveći potencijal za direktan angažman u zaštiti tih prava. Pošto se kao primer jakih socijalnih država najčešće uzimaju skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska...), na ovom mestu bismo, za promenu, mogli da pomenemo Francusku. Naime, to je društvo u kojem obično preko 70% građana/ki redovno izlazi na parlamentarne, lokalne i predsedničke izbore – što je jedan od pokazatelja da postoji razvijena svest o tome da su društveni procesi podložni uticaju, kontroli i najzad promeni – i gde vlada najčešće ne može da donese nijednu važniju odluku bez saglasnosti civilnog društva.
Naravno, jasno je da je sve to još uvek dosta daleko od maksimalističkih levičarskih zahteva za ukidanjem svih oblika eksploatacija, isključivanja i diskriminacija i

obezbeđivanjem što pravednije raspodele društvenog bogatstva, ali svakako jeste jedan od pozitivnih primera u epohi koju obeležavaju opšte urušavanje stečenih socijalnih prava i umnožavanje nepravdi. Ovakav i slični primeri nameću nam uverenje da je u samom jezgru istinske demokratije, a onda i levice, jako politički zrelo društvo i da se oni međusobno neposredovano prožimaju i jačaju, odnosno da mogu postojati samo kao »jedno u drugom i jedno kroz drugo«. Jer ukoliko želimo da je razumemo kao stvarnu, demokratija se sastoji od tri podjednako važne komponente: ona uključuje društveno-ekonomsku, pravnu i političku jednakost. To znači da, pored ostalog, demokratija ne podrazumeva samo donošenje dobrih odluka u ime mase, već i učestvovanje građana/ki u donošenju tih odluka. Za razliku od liberala koji su bili ljuti protivnici građanskog prava glasa u XIX veku – što je ujedno bila i jedna od tačaka sukoba s levicom i odvajanja socijaldemokrata iz liberalnog
		Imre Šafranj, Ljubičasti šaman, 1976.

krila – i koji još uvek imaju taj elitistički element doslednog nipodaštavanja građanskih kapaciteta onih koji nisu obrazovani/bogati, razne struje na levici u svetu su i danas nosioci demokratskih parola za većom uključenošću svih društvenih grupa u društveni život i proširenjem definicije građanskog prava i socijalne države. Sa slabljenjem političke delotvornosti i snage levice demokratija se obično danas redukuje na formalni višepartijski parlamentarni sistem u kojem se građanima priznaje mogućnost bavljenja politikom samo u vreme izbora, dok se u periodu između njih oni pretvaraju u objekte politike. Posledično, ovakva »demokratija« bez jakog samosvesnog društva suštinski postaje partokratija tj. vladavina profesionalne političke kaste bez značajnije kontrole i ograničenja.
Naravno, nedemokratska politička kultura i njen produkt – partijska država – su kao supstrati, u još izoštrenijoj formi, karakteristika od nastanka moderne Srbije do danas. Iako njen politički razvoj nije pravolinijski, socijalni sadržaji tog razvoja su, u značajnoj meri, isti i kontinuirani. To je, pojednostavljeno rečeno, kontinuitet sistema koji reprodukuje postojeće odnose moći održavanjem društva u stanju atomizovane mase poslušnika. Legitimisanju tog procesa je i levica – tj. oni koji su taj termin upotrebljavali i zloupotrebljavali – dala svoj nezanemarljiv doprinos. Ovaj podatak nas upozorava na opasnosti od različitih intelektualističkih fetišizacija o podrazumevajućoj anđeoskoj čistoti levice bez ozbiljnih analiza pravog sadržaja ove kvalifikacije u svakom konkretnom

slučaju. Formalno, »levica« je strukturno deo vladajućeg poretka u Srbiji punih šest poslednjih decenija, sa jednim malim diskontinuitetom Koštuničine desničarske vlade. Kakvi su njeni rezultati na polju demokratizacije i organizacije društva? U jednopartijskom sistemu građani/ke kao politička kategorija nisu postojali jer je politika, budući monopolisana od strane komunističke partijske »avangarde«, bila
		Radikalno desničarsko delanje Socijalističke partije Srbije tokom 1990-ih ostaće neizbrisiv istorijski pokazatelj opšte društvene i moralne dekadencije toga vremena

gotovo ukinuta. I pored pozitivnih rezultata na pitanjima industrijalizacije, rešavanja etničkih odnosa, obrazovanja i pismenosti, povećanja društvene pokretljivosti, prava žena, sekularizacije, neposrednih oblika demokratije na nižim nivoima u fabrikama i rušenja oštrih društvenih i ekonomskih nejednakosti – slobodne i nezavisne građanske inicijative u tom periodu su, uglavnom, kvalifikovane i dezavuisane kao moralno-politički nepodobne i proglašavane zaverom »stranih agentura«, te gotovo u startu sprečavane. Komunistička levica, u tom smislu, nije uspela da ostvari stari levičarski ideal i pronađe balans između »oblasti privrede koja traži planiranje i kontrolu i oblasti kulture koja traži slobodu« (Karl Polanji). Na ovom mestu je dovoljno pomenuti samo studentske proteste 1968, gašenje Korčulanske letnje škole, gušenje »crnog talasa« na filmu, proterivanje osam profesora/ki sa Filozofskog fakulteta i proces protiv učesnika Slobodnog univerziteta. Najveći paradoks leži u činjenici da je većina ovih akata bila delo okoštale komunističke birokratije uperene protiv nezavisne levice, i kritike postojećeg poretka sleva, u periodu kada su u samom komunističkom pokretu počeli da klijaju i jačaju desničarski elementi.

Pandorina kutija nacionalizma je otvorena a na tom talasu se pojavljuje i Slobodan Milošević koji je Savez komunista Srbije, u prethodnim periodima očišćen od »nepodobnih«, preimenovao u Socijalističku partiju Srbije. Ova kvazilevica nikada nije primljena u Socijalističku internacionalu niti bilo koju drugu internacionalnu levičarsku organizaciju, što dovoljno govori o tome da nije ni imala međunarodni levičarski legitimitet. Nije potrebno podsećati da je nacionalistička politika ove partije uništila ne samo zajedničku državu već i, verovatno na duži vremenski period, jugoslovenstvo kao pokret i ideju koja čini vertikalu u istorijskoj perspektivi zalaganja balkanske levice. Politička ubistva, krađe na izborima, ratnohuškačka i izolacionistička politika, ekstremno socijalno raslojavanje i osiromašenje građana/ki, radikalno sužavanje radničkih prava (nakon čega su npr. kapitalističke Švedska i Francuska oličavale pravi socijalistički raj u odnosu na tzv. socijalističku Srbiju), proizvodnja novobogataškog sloja kao dela političke »levičarske« tajkunske oligarhije itd., samo su neke od trajnih »zasluga« ove partije u instaliranju političkog »kapitalizma divljih zveri« (Helmut Šmit) u Srbiju. Nominalno proklamovani, višestranačje i »demokratizacija« u praksi su se svodili na autoritarni partijski pluralizam sa partijom hegemonom. Bez obzira na aktuelno pacifikovanje i »novo lice« (pa i relativno pozitivne pomake u savremenoj političkoj praksi), radikalno desničarsko delanje Socijalističke partije Srbije tokom 1990-ih ostaće neizbrisiv istorijski pokazatelj opšte društvene i moralne dekadencije toga vremena. Rascepljeno društvo pretvoreno u amorfnu masu još iz prethodnih perioda predstavljalo je lak plen ovoj političkoj eliti u raznim šovinističkim mobilizacijama i suspendovanju građanskih i socijalnih prava. Međutim, u žestokom protivstavu prema vladajućem establišmentu i njegovoj politici, u okvirima nametnute marginalizacije, polako se javljao nagoveštaj civilnog društva u Srbiji. Građanske i studentske demonstracije, autonomni mediji, mirovni i antirežimski pokreti, nezavisni sindikati, NVO za suočavanje sa zločinima itd., samo su neki od svetlih primera samoorganizovanja društva kao protivteže neograničenoj političkoj vlasti. Iako su u tom periodu i na globalnom planu levičarske ideje izgubile legitimacijski potencijal, u našim okvirima je takva tendencija dobila svoju najizraženiju formu. Posle iskustva SPS-a i JUL-a nijedna relevantnija progresivna politička i društvena snaga više nije želela da uz sebe vezuje levičarsku odrednicu.

Ubrzo nakon »petooktobarskih promena« Zoran Đinđić, tadašnji premijer Srbije i predsednik Demokratske stranke, koja je činila okosnicu široke koalicije, preuzima inicijativu za socijaldemokratizovanje ove partije »odozgo« i njeno približavanje grupaciji evropskih socijalista. Demokratska stranka, koja je nastala kao partija liberalne nacionalne desnice, danas je punopravna članica Socijalističke internacionale (SI) i pridružena članica Partije evropskih socijalista (PES). Međutim, kako pokazuju sociološka istraživanja, građani/ke Srbije ali i njeni simpatizeri/ke i članovi/ce ne prepoznaju ovu stranku u tom ključu. Isto tako, indikativan je veoma jasan stav današnjeg predsednika Demokratske stranke, izrečen u jednom od prvih intervjua nakon što je izabran za predsednika Srbije, da uprkos takvom stranačkom kursu on sebe ipak samoidentifikuje kao liberala a ne kao socijaldemokratu ili levičara u širem smislu. Osim poboljšanja standarda viših slojeva srednje klase, boljeg međunarodnog položaja zemlje, većeg stepena političkih sloboda, relativne stabilizacije i delimične demokratizacije Srbije, period od 2000. godine do danas obeležava – na drugačijim osnovama postavljena i ubrzana ali neuspešna i neosmišljena – društvena transformacija koja je dovršila tajkunsku privatizaciju društvenog kapitala od strane privilegovane manjine. U izmenjenom kontekstu koji je ustoličio profit i naciju kao vrhovne kriterije postalo je normalizovano lamentiranje nad oduzetom i nacionalizovanom privatnom imovinom od strane komunista nakon Drugog svetskog rata, ali retko ko postavlja pitanje legitimnosti privatizacije i oduzimanja društvene imovine i kapitala radnicima koju su isti godinama unazad stvarali. Politička elita je postala »rob trenutka« (Fridrih Niče) u kojem je prestižno biti veći neoliberal od izvornih neoliberala. Privatizacija svega onoga što se može prodati postala je cilj po sebi bez obzira na, u velikom broju slučajeva, razorne društvene efekte. Kao da je jedina smišljena strategija u celom tom procesu bila dodatno urušavanje radničkih prava, privrede i realnog sektora, tj. stvaranje egzistencijalne zavisnosti od međunarodnih finansijskih institucija i priliva stranog kapitala. Naravno, hegemonija partijske države nad ostalim institucijama društva ostaje aktuelna s jedinom razlikom što u novim okolnostima imamo »demokratsku« (više)stranačku podelu javnih službi i rukovodećih položaja u širem smislu. Kao sjajan okvir za razumevanje konteksta u kojem građani/ke dobijaju državne i društvene privilegije na osnovu partijske pripadnosti možemo da konsultujemo Veberovu analizu političke situacije u SAD krajem XIX veka.
Ipak, u poslednje vreme, pogotovo sa vladom koja je pod punom kontrolom Demokratske stranke, primetan je proces osnaživanja civilnog društva na javnoj sceni Srbije – ali na njenoj margini i ograničenog na aktivnu participaciju NVO u kreiranju pojedinih zakona. Ostali delovi građanskog društva su, međutim, fragmentirani i pasivizirani jer preovladava opšteprihvaćena svest da je postojeće stanje nemoguće izmeniti i da »obični« građani/ke svojim učešćem u društvenom životu nemaju snage da reprezentuju stvarnog kontrolora i ograničenje državi i uhodanim partijskim mašinama. Na taj način jedno ogromno demokratsko jezgro i potencijal za efektivnu demokratizaciju ostaju neiskorišćeni. Na partijskom nivou, u Demokratskoj stranci postoji jedna slabašna socijaldemokratska struja među istaknutim intelektualcima i omladinom, ali stranka generalno ima jako malo dodirnih tačaka i – ne samo na idejno-ideološkom već i na polju unutarpartijskog organizovanja – s nekim današnjim zapadnoevropskim, suštinski levoliberalnim, partijama koje samo nose socijaldemokratska imena. Predsednik Tadić, krajem ove godine, nakon učešća na kongresu Partije evropskih socijalista (PES), ponosno izjavljuje da je Demokratska stranka »potrošila dvadeset godina kako bi legitimisala nacionalnu politiku a ne samo takozvanu građansku«. Na Balkanu se nacija i etnicitet izjednačavaju a »etničko-srpska politika« nikada nije bila legitimacijska osnova levice, već desnice u Srbiji. Očito je da je u centru levica dezorijentisana a na našim prostorima potpuno izgubljena (Todor Kuljić).
U okolnostima zaoštravanja globalne ekonomske krize levica se danas nalazi u jednoj paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, potpuno se potvrđuje levičarska kritika neoliberalizma i kapitalizma formulisana prethodnih godina ali, s druge strane, levica nema nikakve koristi od toga. Mainstream socijaldemokratija – ta »levica bez sećanja i nade« (Edgar Morin) – uprkos približavanju desnici i veoma izraženom oportunizmu i vulgarnom konformizmu gubi većinu poslednjih izbora u skoro svim većim zemljama Evrope dok radikalnije levičarske partije koje su uglavnom na liniji stare socijaldemokratije, i pored očiglednog buđenja u poslednje vreme, ipak ostaju daleko od obezbeđivanja značajnije podrške i mogućnosti da snažnije utiču na društvene procese. Komunističke, trockističke i maoističke revolucionarne avanturističke sekte su, uz retke izuzetke, ograničene na intelektualne i studentske krugove, a politički nemoćne, i

izolovane od društva, grupice anarhista/kinja svoje aktivnosti usmeravaju na nove socijalne pokrete i alarmiranje javnosti za pomoć najdepriviranijim društvenim grupama. Međutim, da sve ove tendencije na levici nisu – u skladu sa sopstvenim kapacitetima i specifičnostima – kao nasleđe ostavile relativno samosvesna politička društva, danas bi posledice neoliberalizma na Zapadu bile daleko razornije. U svakom pogledu, sa sigurnošću se može utvrditi: 1. da nijedna levičarska struja danas nema uverljivu alternativu trenutno dominantnom poretku; 2. da bi do bilo kakvih naznaka za sistemske društvene promene došlo

moraju postojati artikulisani, promišljeni, razrađeni i ostvarivi programi koji imaju širok mobilizacijski potencijal. Već sada je jasno da su kontinuirani neuspesi i aktuelna ekonomska kriza na širem planu pokrenuli izuzetno živu debatu na levici o njenom identitetu i budućim strategijama, dok je na ovoj našoj lokalnoj razini napredak vidljiv time što je bar, u određenoj meri, »dekriminalizovan« sam pojam levice.
Naime, od kada smo moja koleginica Milena Timotijević i ja pre više od dve godine – ljuti i nezadovoljni zbog društvenih nepravdi čiji smo svedoci – kao studenti sociologije počeli intenzivnije da razmišljamo i diskutujemo o alternativama, stvari su se dosta promenile. U tom periodu je svako pominjanje levice u našem kontekstu asociralo neki magloviti utopizam ili povratak sovjetskom komunizmu, tj. još gore, Miri Marković i njenom JUL-u. Međutim, svako vreme nam nameće svoje vlastite vizije poželjnog modela društveno-ekonomskog organizovanja. Sa globalnom ekonomskom krizom koja je ogolila posledice skoro dvadesetogodišnje neoliberalne nacionalne strategije razaranja privrede i društva, novi duh vremena je uslovio da ne samo mladi ljudi i nekonformistički intelektualci, već i obično pragmatični političari počinju sve više da održiva rešenja pronalaze u idejama koje evropska levica drži za fundamentalna društvena pitanja. Socijalna pravda, solidarnost kao institucionalni prioritet, javno dobro, faktička jednakost prilika, istinska demokratija u politici, društvu i ekonomiji, tolerancija, ravnopravnost bez obzira na etničku, klasnu ili seksualnu pripadnost itd., samo su neki od levičarskih koncepata koji se sve otvorenije i snažnije društveno zagovaraju. Međutim, da bi oni postali deo šireg društvenog konsenzusa potrebno je ulaganje velikih zajedničkih napora u njihovom javnom postuliranju i širenju od strane malobrojne akademske, političke i levice koja deluje kroz institucije građanskog društva. To međuzavisno komplementarno delanje koje, za početak, oličava borba protiv svih loših tendencija u tradiciji, političkoj kulturi i savremenom kapitalizmu ključ je jačanja levice kao ideje, pokreta, organizacije... načina života. Krajnje je vreme da se levičari u Srbiji usredsrede na emancipaciju i organizovanje društva kao autonomne sfere u odnosu na državu. Stvaranje politički zrelog društva i prihvatanje ovih ideja od strane što većeg broja građana/ki, kako pokazuje zapadnoevropsko iskustvo, jedini je garant obezbeđivanja stabilnog i trajnijeg legitimiteta i same levice. Ovaj proces bi trebalo da pokrenu svi odvažni, umni i delatni pojedinci/ke – nevezano za obrazovni nivo, identitetske, klasne ili profesionalne posebnosti – koji/e veruju da je kvalitativno bolji poredak na ovim vrednostima moguć i koji/e su spremni da u operacionalizaciji istoga predano rade, rizikuju i podnose žrtve. Očigledno je da je ovo vreme velikih reformističkih nadanja, ali kako će se stvari dalje odvijati i gde će se zaustaviti tek ćemo videti. U svakom slučaju, čini se da smo još uvek daleko od svake izvesnosti u tom pogledu.

	Ivica Mladenović

Tekst je deo kolektivne sveske studija: Ivica Mladenović i Milena Timotijević (pr.) Probuditi san: Razgovori o levici u Srbiji, FES, Beograd 2009.