Pečat duha smutnje i razdora

Oni koji se sećaju mitinga sredinom osamdesetih godina, koji su tutnjali Srbijom – kada se vlast gubila i zadobijala na ulici – sada se prisećaju ćudljive boginje Klio koja se ironično-zagonetno smeši. Na ondašnjim mitinzima u prvim redovima su stajali velikodostojnici SPC i sada smo tu gde smo – paracrkvene formacije pod ikonografijom koja mnogo govori pritiskaju Sinod. Na transparentima su reči uvreda koje nije ugodno navoditi. Sinod je – predsedavao je novi patrijarh Irinej – razvlastio episkopa raško-prizrenskog Artemija i postavio za administratora episkopa A. Jevtića. I pobuna je izbila svom žestinom i uzburkala je Kosovo. Pišu mitingaši i vape i Kirilu, patrijarhu moskovskom, e da bi im on pomogao. Iz Moskve su opet poručili da neće da budu veći Srbi od samih Srba, a prkosni mitingaši teraju svoje – i oni i deo javnosti koja ih podržava hoće da budu veći Rusi od samih Rusa. To i ne kriju. Naivni kažu da je to iznenađenje, ali se dobro zna da je jednom negde moralo »pući«. U matrici nove ideologije odavno je sasvim prepoznatljiv jedan tipično populističko-politički mit – SPC može da reši bezmalo sve probleme društva i države. Mit je hranio i neke u SPC i brojne partije – i deo koalicija na vlasti – iz opozicije. Beogradski mediji su to danima na svoj način pripremali, iako ozbiljna istraživanja u Srbiji pokazuju da su građani – u vezi s Kosovom – pola-pola jer malo ko zna kako to SPC može da reši kada ni svoje probleme ne može da razreši kako valja. U nekim medijima – a tu prednjači Pečat – sve je sasvim jasno: velika su se zla nadnela nad Srbijom koja može biti žrtva opasne »smišljene medijske i episkopske manipulacije« jer se neki i u Crkvi spremaju da prihvate »novi kalendar«, hoće da podele arhiepiskopiju beogradsko-karlovačku da bi se načinio teren za nekakvu »vojvođansku« crkvu, jer i novi patrijarh može da posrne i da pruži »podršku vlastima i evropskim integracijama«. Tu je i ono najcrnje – jer se neki i u SPC i u Republici opredeljuju »za dovođenje pape rimskog u Srbiju«. Ovo nekog nije teško prepoznati jer to je upravo novi poglavar SPC Irinej koji je već na ustoličenju ocenio da je osnovni kurs državne politike okretanja ka EU dobar i da Crkva i država moraju sarađivati. Rekao je patrijarh Irinej da bi bilo dobro da se sretne s papom rimskim ako ne pre ono 2013. godine u Nišu. Razumnom čoveku nikako nije jasno zašto bi to bilo loše po Srbiju jer i baziliku sv. Petra nasred Rima u kojoj papa služi gradio je taj car Konstantin sa majkom mu Jelenom. Tako se iz medija diriguje pritisak na Sinod i na patrijarha koji je ovako neukusno »pukao« na ulici među ostrašćenim mitingašima. Novinari-arhimandriti optužuju »vatikanofile« – čudne li reči – koji snuju zlo i Republici i Crkvi, iako nikakvog zla nije bilo ni u jednoj zemlji koju je papa pohodio – među njima i mnoge tradicionalno pravoslavne zemlje. Samo se u nekim ruskim crkvenim medijima mogu pročitati tvrdnje da je približavanje pape rimskog Istoku jednako približavanju NATO-a granicama Rusije. Ovaj ruski pečat se lako čita i stoga se i šalju pisma patrijarhu moskovskom sve u nadi da će on pod svoju kapu staviti unesrećene Srblje kojima ni domaća vlast ne nudi ništa dobro.
Ova se politička rabota tera palanački priprosto, a šteta i za državu i za Crkvu je već očigledna.
Ispada sada da su i neke vladike – neverovatno zvuči – bedne »sluge vatikanske«. Čak i one koje su prednjačile u osmišljavanju famozne teorije večne zavere koja nam preti od Vatikana i večne Kominterne koje odavno nema i koja je – ako vredi reći – potrajala u permanentnom sukobu i iscrpljujućoj borbi s hrišćanskim prvosveštenikom u večnom gradu na Tibru. Naravno, nije lako, a nije ni nemoguće u ovakvom diskursu prepoznati ideologiju smutnje i razdora koja razdire i Republiku i Crkvu jer igrači uopšte i ne kriju svoje karte – i u Crkvi i među prvacima političkih partija, i to kako u Srbiji tako i u njenoj južnoj pokrajini koja je srce njeno.

Možda su neki i u Sinodu razumeli o čemu se radi, ali o tome još nemamo preciznijih podataka. Episkop Artemije je razvlašćen i sada je in suspenso kako god se taj izraz tumačio. Pale su teške optužbe i to od strane SPC i novog administratora – episkopa A. Jevtića – koga je Sinod imenovao. O »teškim finansijskim malverzacijama« mnogo ne znamo jer je glavni vinovnik već pobegao u Grčku, i podnete su i krivične i to teške prijave tužilaštvima na građansko-pravnom području. To nije čest slučaj u istoriji SPC ali izgleda da su pukla trpila i da se nije drugačije moglo. Uklanjanje vladike Artemija je mera koju je potpisao sam patrijarh Irinej. I onda su kaluđeri zaraćenih strana zadigli mantije – i to

sred velikog posta – poletele su kamilovke i proradile su pesnice. Slika ova tužna i ružna ne silazi već danima sa ekrana svetskih televizijskih medija. To je udar na kanonski i ustavni poredak SPC, viče novi administrator episkop A. Jevtić, i svi se boje i nemaju snage da priznaju da – ako se ovako nastavi – neko mora da izgovori i groznu reč raskol. Situacija se ne smiruje i sva je nada da do raskola neće doći – samo nam je još to

trebalo. Dugo su problemi skrivani i jednom je do ovoga moralo doći. Tek poneko pomene ogromne sume novca koji se kapom i šakom davao preko ministara za Kosovo pokrajini, a da niko nije imao uvida u prihode i rashode – kada blago potekne ranije ili kasnije Nečastivi dođe po svoje. Uostalom, to je samo jedna strana ove nevolje dok je pravi problem politički. Nije krio sada razvlašćeni episkop Artemije svoj odijum prema EU niti je štedeo samog ustavnog poglavara Republike B. Tadića koga je u više navrata nazvao izdajnikom i veleizdajnikom – Republika je uredno svojim čitaocima ponudila sve njegove izjave koje su inače imale ogroman publicitet u Srbiji. Nije preosvećeni Artemije nikada tajio da je papa rimski za njega jeretik i da je katolicizam »svejeres«, a neki eventualni ekumenski iskorak poguban put za Srbiju i Rusiju – on je pominjao čak i mogućnost pozivanja ruskih dobrovoljaca za odbranu Kosova i Srbije. Bilo kako bilo – i tek ćemo videti šta će sve biti – sukob episkopa Artemija i Sinoda SPC ni za koga nije tajna i jednom je to moralo da se rasplete – ako je neki rasplet uopšte na pomolu. Još ne znamo ko od episkopa podržava episkopa Artemija i kakva nas neka »prestrojavanja« očekuju, ali znamo da je borba surova i nepoštedna. Sudeći po oštrini izjava koje daje novi administrator neće ići lako – sam se patrijarh Irinej nada da će se naći neko rešenje, ali mnogo šta upućuje na mogućnost novih dramatičnih zapleta. Država nema pravo da se meša i dobro je što je šef države za sada uzdržan – na relaciji njihovih odnosa za sada je sve »pod kontrolom« i to je dobro, ali snage i u crkvenom i u laičkom delu javnosti koje podržavaju episkopa Artemija nisu za potcenjivanje.

Neki su sva ova zbivanja već nazvali dramom u SPC i mnogo elemenata govori da je reč o drami. Na epilog ćemo pričekati jer se strane pogađaju – a dijalog s državnim organima nije počeo – i ishod se ne može lako predvideti. Da li će patrijarh Irinej umeti na vršku svog skiptra da stavi i metlu tek ćemo videti – a vreme je odavno da poput Isusa potera trgovce iz hrama. Nije tajna da ova »afera« nije jedino što opterećuje SPC, kao što nije jasno da li jedino episkop Artemije treba da plaća »ceh«. Kada je nedavno episkop zahumsko-hercegovački Grigorije publikovao svoju »promemoriju« s tačkama koje su značile ukazivanje na probleme i izazove o kojima se mora govoriti nisu dobro postupili oni koji su ga ućutkali. Ako ništa drugo to je bio neki put kojim je valjalo poći u smeru nužne redefinicije mesta SPC u modernom srpskom društvu, a posebno redefinicije odnosa Crkve i države.
Služenje patrijarha Irineja je započelo – verovatno mimo njegovog očekivanja – političkom burom koja se skoro stišati neće.

	Mirko Đorđević