»Trudbenik« – korak ka proleću

U saradnji sa Koordinacionim odborom radničkih protesta i studentskim grupama koje su podržale protest 18. februara, Štrajkački odbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug solidarnosti i na druge radničke kolektive u Beogradu

»Nekima od njih bi možda samo i priznanje da stvari nisu kako treba bilo dovoljna satisfakcija za poniženje kojem su izloženi, za prezrive poglede prolaznika kojima su se našli na putu, za uvreženo mišljenje da bi im bolje bilo da su uzeli da negde kopaju nego da džabalebare, iako dan uglavnom preguraju na jednom bureku i u hladnim sobama samačkog hotela za terence u kojima je novi vlasnik isključio grejanje i vodu. Sramota ih je pre svega sopstvenih porodica koje su više gladne nego site.« Ovako je za februarsko izdanje Preduzeća protest radnika »Trudbenik gradnje« prokomentarisao novinar Zoran Preradović u tekstu pod naslovom »Više od štrajka manje od pobune«, iznoseći zatim jasno i razgovetno najbitnije činjenice o ovom i nekim drugim protestima koje vlast pokušava da zamuti. Ekonomska kriza je, izgleda, ostavila dublje posledice po srpsko društvo nego što smo pre samo godinu dana mogli da naslutimo, a neke od njih čak i nisu negativne.

Štrajk u »Trudbeniku« počeo je 25. avgusta prošle godine u pogonima preduzeća u Krnjači. Za to vreme u centru Beograda, u noći između 24. i 25. avgusta, grupa ovdašnjih anarhista je, u znak solidarnosti sa drugom iz Grčke, održala politički performans u kojem je diplomatskom predstavništvu njegove zemlje nanela neznatnu materijalnu štetu. Narednih nedelja, onemogućeni da svoje pravo na rad ostvare u okvirima Zakona o štrajku, radnici »Trudbenika« su započeli ulični performans ispred Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, nanevši isprva neznatnu političku štetu političkom predstavništvu svog gazde Dragana Kopčalića, vlasnika kompanije »Montera« i čoveka od uticaja u Demokratskoj stranci. Zbog performansa ispred grčke ambasade šestoro aktivista Anarhosindikalističke inicijative (ASI) uhapšeno je i optuženo za međunarodni terorizam. Zbog protesta i zahteva za poštovanje zakona i ugovora Kopčalić je otpustio pedeset radnika »Trudbenika« i označio ih u štampi kao »sindikalne teroriste«, zatim i za neradnike i alkoholičare. Nekako baš tih dana, pod okriljem jedne progresivne inicijative iza koje je stao čitav beogradski »civilni sektor«, u javnom životu Srbije se po prvi put pojavila privatna UDBA. Njen harizmatični eksponent Zoran Dragišić je, objašnjavajući neuspeh države da zaštiti progresivnu inicijativu od desnih ekstremista, upozorio na opasnost ne samo od desnog, već i od anarhosindikalističkog ekstremizma, to jest od mogućnosti da se neki od ovih stavi na čelo radničkih protesta. Sledećih šest meseci aktivisti ASI su proveli u pritvoru, a radnici »Trudbenika« na zimi ispred državnih organa nadležnih za kontrolu izvršenja ugovora u privatizaciji.
U ravni onoga što nam vlast smišlja, ove dve linije nasilja i te kako su isprepletene. Međutim, dok su glasovi podrške uhapšenim anarhistima u potpunosti razotkrili već godinama naziruću nesposobnost »civilnog sektora« da ikoji bogovetni događaj posmatra van odrtavelih dihotomija iz Miloševićeve epohe (a naročito je paranoična ona kukumavka nad beogradskom šestorkom uokvirena sloganima o evropskoj budućnosti i antifašističkim tradicijama Srbije, iako su aktivisti ASI možda ponajviše žrtve konzervativnih nastojanja unutar same EU da se antifašizam okameni u formi iz 1945. godine, a savremeni njegovi pravci odbace kao jeres), dotle je protest radnika »Trudbenika« za nepunih šest meseci savladao vrletan uspon od šizofrenog senzacionalizma Tabloida, do razumevanja s one strane »klasne« granice – na stranicama magazina za preduzetnike koji posluje u sastavu Ekonomist grupe. Još uvek je, čak i advokatima šestoro anarhista, zbunjujuća pozadina njihovog hapšenja, kao što su nejasne i okolnosti njihovog iznenadnog puštanja iz pritvora 17. februara i najave tužilaštva da će razmotriti preinačenje optužnice.

Što se »Trudbenika« tiče, maske su uglavnom pale. Kopčalićev direktor Vuk Vujanić smenjen je krajem januara, a na njegovo mesto imenovan Milan Tadić, pre toga direktor firme »Gradient«, koju su osnovali vlasnici »Montere« i najveći akcionari »Luke Beograd«, a koja praktično gazduje nad »Trudbenikovom« lokacijom na Savskom nasipu. Činjenica da Kopčalić sve teže kontroliše situaciju u »Trudbeniku« verovatno je naterala Miškovića i Beka, čiji se interesi u »Luci Beograd« preklapaju sa »Trudbenikovim« zemljištem, da slabe karike u projektu Grada na vodi popune svojim kadrovima. Jedan od prvih poteza novog direktora bio je da 10. februara, jednog od najhladnijih dana ove zime, iseče struju (ujedno i grejanje) u »Trudbenikovom« samačkom hotelu na Konjarniku. Kako su štrajkači »Trudbenika« i stanari samačkih hotela od početka protesta u vrlo osetljivoj koaliciji, okupljenoj oko zahteva za raskid kupoprodajnog ugovora kao preduslova za rešavanje oba problema, Tadić je bez sumnje na početku svog mandata poželeo da isproba međusobnu solidarnost dveju grupa. Štrajkači su odmah prekinuli svoj uobičajeni protest ispred Agencije za privatizaciju i otišli u podršku kolegama na Konjarniku, tako da je, pod pretnjom zatvaranja Ustaničke ulice, struja predveče ponovo uključena, a Tadić upućen da slaba mesta radničkog otpora potraži na nekom drugom mestu.
Iste nedelje premijer Cvetković i ministri Dinkić i Dulić su se u Nemanjinoj 11 sastali sa prvim ljudima tridesetak građevinskih firmi u Srbiji. Mediji su izdašno preneli ne samo planove visokih državnih funkcionera da kroz investiranje u izgradnju jeftinih stanova podrže domaće neimare, već i zadovoljstvo Dragana Kopčalića što će država posredovati kod poslovnih banaka da mu se odobri jednogodišnji grejs period za otplatu dugova. Nije propustio da pomene ni ekonomsku krizu, odnosno da izrazi zabrinutost da bi dalje slabljenje građevinskih firmi u Srbiji moglo dovesti do socijalnih potresa. O tome kakve je socijalne potrese u »Trudbeniku« izazvao sam Kopčalić mogli ste da pratite u nekoliko poslednjih brojeva Republike, a već je notorno da se koliko proletos u susret eskalaciji radničkog nezadovoljstva založio za uvođenje vanrednog stanja.
Imajući u vidu da je od dogovora između Štrajkačkog odbora i Ministarstva ekonomije o formiranju Upravnog odbora KMG »Trudbenik« prošlo više od mesec dana, i da se dopis s imenima novih članova, među kojima je i jedan predstavnik štrajkača, zagubio negde između Ministarstva ekonomije i vladine kadrovske službe, jasno je zbog čega su radnici sastanak u Privrednoj komori razumeli kao konačan stav vlasti u pogledu raskida ugovora o privatizaciji »Trudbenik gradnje«.

Protestu radnika »Trudbenika« 18. februara ispred Ministarstva ekonomije prisustvovalo je preko trista ljudi. Podršku su pružili radnici zrenjaninskih preduzeća okupljeni oko pokreta Ravnopravnost (jedan autobus), i aktivisti nekoliko levičarskih i anarho-kolektiva iz Beograda, mahom studenti, pod transparentom »Solidarnost je naša snaga«. Sve u svemu, dovoljno ljudi da oko 12 časova, na vest da Dinkić nije u prilici da se sastane s predstavnicima Štrajkačkog odbora, probiju policijski kordon i blokiraju Bulevar kralja Aleksandra. Usledilo je višečasovno ubeđivanje s policijom oko uslova za povlačenje blokade, uz jedan detalj koji ni na jednom dosadašnjem protestu nisam primetio – u komunikaciji s Ministarstvom nije posredovao nikakav Dinkićev ćata, niti pripadnik obezbeđenja Ministarstva, čak ni oficir policije iz kordona, već udbaš u civilu. Ne znam šta to treba da znači, ali dobro je znati, širite dalje, međutim, ova okolnost nije nešto naročito impresionirala Štrajkački odbor »Trudbenika«. Ostali su pri zahtevu da razgovaraju isključivo s ministrom, malo zato što su se s raznim Ćirićima i Josipovićima već siti u prazno izrazgovarali, ali pre svega jer samo dogovor s ministrom koji je ujedno i šef stranke može imati kakvu-takvu političku težinu na koju se čovek može osloniti. Ne može, istina, ni na nju u nekoj ozbiljnoj meri, to radnici »Šinvoza« najbolje znaju, ali opet nije svejedno Dinkiću da slaže baš na isti dan kad njegova potpredsednica Suzana Grubješić u vezi s peticijom za vanredne izbore za Press izjavljuje: »Vlast ne bi smela da ignoriše napore najveće opozicione stranke, i sigurna sam da će s dužnom pažnjom pratiti ovu akciju«.
Nije mu svejedno, zato sastanka nije ni bilo. Demonstranti su se razišli oko 17 časova, s dogovorom da već sledećeg dana nastave pritisak. Međutim, uveče je MUP obavestio predsednika Štrajkačkog odbora Milana Živkovića o zabrani okupljanja radnika »Trudbenika« zaključno do 22. februara.
Po prvi put od početka štrajka svi važniji elektronski i štampani mediji preneli su valjanu informaciju o protestu, o broju učesnika i dinamici, o argumentima na osnovu kojih štrajkači traže raskid ugovora s »Monterom« (podatke o gašenju poslovanja »Trudbenika« na ovim stranicama smo u više navrata objavljivali). Sutradan, 19. februara,

Kopčalić je odgovorio tako da stvarno ne čudi što su mu Mišković i Beko u januaru imenovali staraoca. Između ostalog, vlasnik »Montere« je izjavio da ne postoje izveštaji Agencije za privatizaciju i Saveta za borbu protiv korupcije o kršenju ugovora u privatizaciji »Trudbenik gradnje«. U saradnji s Koordinacionim odborom radničkih protesta i studentskim grupama koje su podržale protest 18. februara, Štrajkački odbor »Trudbenika« će nastaviti da širi krug solidarnosti i na druge radničke kolektive u Beogradu. Na protestu malih akcionara IKL, održanom 23. februara na Trgu Nikole Pašića, potpredsednik Štrajkačkog odbora »Trudbenika« Vladimir Novaković se složio sa svima koji kažu da je protivnik jak, a ishod borbe neizvestan, i pozvao okupljene da se uprkos mukama istrajno i solidarno bore za ostvarenje zajedničkih ciljeva – prava na rad i na dostojanstven život za radnike i

njihove porodice. »Hoću da idem gradom i da svakoga mogu da pogledam u lice«, zaključio je Novaković.
Posebno važan rezultat protesta 18. februara bilo je obecanje predsednika Granskog sindikata gradevine Nezavisnost Ranka Drljevica da ce i grana i sindikalna centrala ubuduce podržati proteste radnika »Trudbenika«.
Kao što smo vec više puta naznacili, pomenuti protest traje, evo, s božjom pomocu vec pola godine. Njegov, dakle, posebno važan rezultat je to što su uporni demonstranti, pored cinicnih medija, korumpirane vlasti, buljuka znanih i neznanih neprijatelja, sada napokon privukli i pažnju svoje sindikalne centrale. Ima li tu mesta ironiji, realno li je ocekivati od visokih funkcionera sindikata da se cimaju baš oko svakog štrajka u kojem ucestvuju njihovi clanovi, ili štrajk ipak po necemu mora biti izuzetan da bi mu se u moru drugih posvetila narocita pažnja, te, ako je ovo drugo, šta treba preduzeti pa da se darvinizam medijskog cirkusa koliko-toliko ukloni iz sindikalne prakse i ustupi mesto horizontalnoj solidarnosti? Da li sve to ima neke veze i s apanažama u vladinom Socio-ekonomskom savetu? Na prolece idu izbori u oba velika sindikata, pa ce možda bar neka od ovih pitanja poceti da dobijaju adekvatne odgovore. Nažalost, i anarhosindikalisti, ili bar oni koji se takvima nazivaju, kanda biju na svim frontovima, sem na konkretnim inicijativama za radnicko organizovanje na nešto demokraticnijim i solidarnijim osnovama.

U neizmerno otužnoj titoističkoj kampanji po fabričkim pejzažima, da sve šišti i brekće, posetio je Mlađan Dinkić 16. februara Kragujevac i objavio da će račansku »Zastavu elektro« preuzeti južnokorejska kompanija »Yura«. Do juna, veli, hiljadu novih radnih mesta. Za račanske radnike, pretežno radnice koje lane svojim protestima sačuvaše preduzeće od sigurne propasti i dovedoše ga do druge šanse za sigurniju budućnost, ova vest je bila iznenađenje koliko i za vas i za mene.
Da je onomad bilo po Dejanovićevom, il’ po Dinkićevom, u »Zastavi elektro« danas bi rastao korov. Međutim, otkako je Slavičin muž jesenas »vratio firmu državi«, sindikat je na sve načine pokušavao da se uključi u pregovore s potencijalnim novim kupcima, ali im Ministarstvo nije dozvolilo da imaju makar korektnu informaciju o daljoj sudbini fabrike. Da ne bude zabune, ne govorim ja ovde o čašćavanju i ordenju, već o »koncepciji« privatizacije u kojoj se mi ne pitamo ni za šta, a Dinkić za sve. Čak i ako zanemarimo činjenicu da se fantastični privredni rast dalekoistočnih zmajeva uglavnom temelji na bespoštednoj eksploataciji, a da u Srbiji i ove naše dandare bez trunke samurajskog temperamenta kao od šale lome i krše zakonom i kolektivnim ugovorom garantovana radnička prava, sudove i inspekcije, čak i da »Yura« u junu odagna sve bojazni i preporodi Raču kao u najslađoj Dinkićevoj laži, kakva nam je inače perspektiva ako uporna i solidarna borba za poštovanje zakona i ugovora, čak i kada se završi s uspehom, kao prošle godine u »Zastavi elektro« i »Vršačkim vinogradima«, na kraju vodi samo u novu neizvesnost.

	Ivan Zlatić