Prošlo je osam godina otkako je državni praznik Dan Republike zamenjen Danom državnosti. Umesto 29. novembra, ustanovljen je 15. februar s obrazloženjem da je na taj dan 1835. godine na Skupštini u Kragujevcu usvojen prvi ustav moderne Srbije. Ali već druge godine, težište razloga za slavljenje ovog datuma kao državnog praznika pomereno je na događaj iz 1804. godine, kada je u Marićevića jaruzi kod Orašca skup knezova, trgovaca i hajduka odlučio da podigne Bunu protiv dahija i izabrao za vođu Đorđa Petrovića, trgovca iz Topole, kasnije nazvanog Crni Đorđe zbog mrkog pogleda i preke naravi. Razlog za takvu preorijentaciju nije bilo samo obeležavanje 200. godišnjice ovog istorijskog događaja, nego i promena na političkoj sceni Srbije, kada su, posle ubistva Zorana Đinđića, vođenje države 2004. godine preuzeli Vojislav Koštunica i njegova narodnjačka koalicija. Posle nekoliko godina na ovaj datum je pridodat i Dan vojske Srbije, a ceremonije obeležavanja Dana državnosti su se ustalile u Orašcu, uz obavezno učešće princa Aleksandra Karađorđevića.
Poslednjih godina skup u Orašcu se pretvorio u manifestaciju monarhistički opredeljenih političara i nacionalnih udruženja poput »1389«, a govornici koji nisu bili po volji doživeli su zvižduke i neprijateljstvo uz povike »Imamo kralja«. A oglasili su se i gosti iz Bileće pesmom »Druže Tito, bijela lica...«
Ove godine centralna proslava dana državnosti održana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Osim uvodnog teksta i pozdravnog govora Mirka Cvetkovića upriličen je scenski igrokaz o Prvom srpskom ustanku i izboru Karađorđa za Vožda. Poruke koje su se mogle čuti sa dasaka scene Narodnog pozorišta zvučale su tako poznato i savremeno: »utamanićemo Turke«, »Turci Zvorničani«, »Palićemo kuće i hanove«... Ako je Ratko Mladić negde u skrovištu gledao ovaj prenos imao je mnogo razloga da bude srećan i ponosan na ovu i ovakvu Srbiju.
U svim ovim ceremonijama, u svim izjavama i govorima, saopštenjima i medijskim izveštajima, Sretenjski ustav pominje se samo uzgredno. A ime pisca tog ustava, Dimitrija Davidovića, ne pominje se uopšte.
Način vladavine koji su praktikovali i Karađorđe i Knez Miloš može se istorijski uporediti s onim tipom vladavine po kojem su se u istoriji proslavili, na primer, Atila Bič božji i Džingis Kan. »Države« koje su oni osnivali bile su na tren moćne, ali su se za tren i urušavale posle njihove smrti. Te plemenske države, i plemenska »državotvornost« koja je počivala na rodovskom temelju, na pravu jačega, na usmenom zakonu, od antičkih vremena bile su, nasuprot civilizovanom svetu koji je imao pisane zakone, nazivane varvarskim.