Komandno najavljena »Seča platana«, sporenje i kontroverze oko rekonstrukcije dela Bulevara kralja Aleksandra, svakako jesu još jedan u nizu autogolova gradske uprave (sada i Republičkog skupštinskog odbora za zaštitu životne sredine), ali i same urbanističke struke. Istovremeno, postavlja se i složenije pitanje prava građana na pokretanje i dobijanje odgovora na instrument »peticije«. To pravo jeste političko, odnosno ljudsko pravo i sloboda, kako se i navodi u članu 56 Ustava Republike Srbije. Principi participatorne demokratije, prava na informaciju i dostupnost institucijama u cilju zaštite »javnog dobra« kao iskaza opšteg i ličnog »kvaliteta urbanog življenja« sadržani su i u Arhuskoj konvenciji donetoj još 1998. godine. Ratifikovana je u našoj Skupštini sa zakašnjenjem i pod pritiskom, ne samo kao preduslov pridruživanju EU, već i prava da budemo zemlja domaćin Ministarskoj ekološkoj konferenciji 2007. godine. Time je stečeno i pravo da upravo danas na čelu s resornim ministrom Dulićem predsedavamo UNEP-ovim skupom ministara ekologije na dalekom Baliju.
Međutim, upravo taj raskorak, zaludni napori i gubici, između realnosti na domaćem terenu i globalnih iskaza o potrebi strateškog planiranja održivim razvojem, daju nam za pravo da uprkos »stavljanju pred svršen čin« nastavimo protest protiv ovakvog primera »rekonstrukcije« ovog dela i inih beogradskih bulevara.
Pored brojnih peticija, blogova i napisa u medijima, osim arhitekata i urbanista udruženih u Akademiji arhitekata, nijedna druga organizovana grupa stručnjaka nije se do sada oglasila. Izgleda čudno, ali ova namerena seča platana ujedinila je u konfuziji dobronamerne građane i one druge »duhove iz boce«, sumnjivo lobistički motivisane da dobiju novi argument i da produže samo svoj javni život. Jer, očekivali smo i u ovoj sferi »zastupanja javnog interesa« neophodnu profesionalnu pa i političku lustraciju. Ona je neophodna ne samo zbog etike i kodeksa različitih esnafa i izvršne vlasti, već i kao osnova drugačije, savremene naučno utemeljene paradigme razvoja grada i participatorne demokratije.
U tom kontekstu, iznenađujuće je i koliko se malo oglasilo samih stanovnika i vlasnika objekata duž Bulevara; verovatno i oni lobiraju »na sitno« za parking mesto, nesvesni

naknadne posledice skrivenih interesa i legalizacije dugogodišnje nelegalne izgradnje, gde se ništa nije ulagalo u kapacitete komunalnih mreža, a ponajmanje u garažiranje automobila vlasnika okolnih vrlo skupih, tih istih nelegalnih stanova.
S pravom se pitamo zašto se odjednom baš sada, poslednjih dana mrzlog februara, dok »bolesni« platani nisu olistali (ali JESU propupili!), vodi ishitrena i konfuzna polemika, diže medijska prašina kao svojevrsna »dimna zavesa« oko neophodnosti, ali i nepopustljive namere da se poseče 329 »bolesnih platana koji ugrožavaju bezbednost građana«!
Cinično je da ista bezbednost ne važi u delu Bulevara od glavne pošte do Vukovog spomenika, ili u parku iza Vuka. Tu u parku, na svega nekoliko metara od bolno potkresanih platana duž tramvajskih šina veličanstveno se šepure dvadesetak metara visoki nepotkresani platani sa širokim krošanjama, a sve nad glavama dece koja se ispod njih igraju. Toliko o argumentu i doslednosti brige javnog preduzeća »Zelenilo« o javnoj bezbednosti građana.
O uzroku »bolesti« platana sve nam je jasno, upravo onako kako se već »klasično« u urbanoj špekulantskoj rekonstrukciji dolazi do »slobodne parcele« pod ambijentalno ili spomenički zaštićenim objektom »koji smeta«, metodom neobjašnjenog uzroka »požara«! Analogija s »nestručnim podrezivanjem platana pre dve godine« je više nego simptomatična.
Sva ova ujdurma pravda se čak »zaštitom bezbednosti građana« i ekonomičnosti radova »u paketu« rekonstrukcije 2,5 kilometra Bulevara kralja Aleksandra, samo »od Vukovog spomenika do Cvetkove pijace«. Navode se radovi popravke kolovoza, trotoara, izmeštanja tramvajskih šina, nov toplovod, vodovod i kanalizacija i rekonstrukcija elektro-mreže... ali niko ne pominje glavni razlog i koja je varijanta javnog saobraćaja usvojena, »metro ili tramvaj«, kada i od koga? Ne pominje se ni koliki je broj novih i kakvih parking mesta tu predviđen na račun ne samo platana već i širine pešačkih trotoara. Zašto se unapred odustaje od revitalizacije drvoreda platana!
Ovakvu konfuziju donekle i u inat stvorila je gradska uprava, potvrđujući opravdanost

ekološki održivog urbaniteta. Ovakav naopaki model razvoja gradova ozbiljno i uvek se vezuje za nepoštovanje javnosti, potcenjivanje dijaloga s građanima, iskazano površnošću argumenata »za neupućene« i »one upućene«. Spremnost demokratskih vlasti za pravovremeni, otvoreni i participatorni dijalog sa građanima korisnicima javnog dobra i urbanom javnošću, a pogotovo sa legalno realizovanim interesima privatnog vlasništva, tu ni ne postoji.
Kažu da će ovaj posao od 1,8 milijardi dinara obezbediti gradska vlast i Evropska investiciona banka. (Istovremeno nam kažu i da nema novaca za kvalitetniju strukturnu rekonstrukciju bezbednosti na mostu Gazela, a Pančevački most više niko i ne pominje, niti iz bezbednosnih razloga bar smanjuje opterećenja i protok saobraćaja!) Gradski čelnici tvrde da će poduhvat na Bulevaru biti završen za šest meseci, a celovita opravdanost i akcija podržani su pompom »autoriteta« Šumarskog fakulteta u Beogradu. Međutim, i »druga strana«, koja sumnja i osporava, takođe se poziva na svoje »autoritete«, opet sa Šumarskog fakulteta!
Treća, odnosno savremenija varijanta rešavanja saobraćaja u velikim gradovima vezuje se za sinhrono rešavanje ekoloških problema kao doprinosa gradova kontroli klimatskih promena, a ovde nije uopšte ni ponuđena. Iako se u agendi rada i međunarodne saradnje Stalne konferencije gradova i opština Srbije, odavno i uz podršku ICLEI (International Council for Environmental Initiative) elaboriraju i realizuju projektni programi »Lokalne agende 21«, »Mreža gradova za klimu«, »Održivog razvoja grada« i drugo, kao modeli »Dobre prakse« upravo korisni za ovakve urbane rekonstrukcije i strategije održivog razvoja grada.
Međutim, te iste gradske vlasti su se tu pre neki dan zaklinjale da će »posaditi mlade zdrave platane već nekoliko metara visoke, debele, prečnika 10 cm« (!), da bi odmah nakon podrške seči platana, Odbora za ekologiju, Republičke Skupštine, obznanili da takvo drvo košta 900 evra i da stoga pozivaju građane (sada ne i već prisutne stručnjake sa Šumarskog) da »biraju stabla« sadnica javora ili jablanova (jeftine čamovine poput topola sa svim alergentima, »macama«), odnosno da se »igraju participacije«. Nije nikad bilo svejedno koje će se drvo saditi, zato i nije čudno zašto je baš plemenito drvo platana sađeno poslednja tri veka uzduž prosecanih modernih bulevara evropskih metropola i gradova.
Platani su egzotično, listopadno drveće visine do 40 metara, široke krošnje i istog takvog korenja, koje upija vodu i stabilizuje teren; široki svetli zeleni list najbolji je bio-filter UV zračenja i apsorpcije letnjih žega i prašine. Zbog toga je, kao i srodni eukaliptus, donesen iz Azije pre tri veka, a oba su postala omiljeno i korisno »melioraciono« drvo u urbanim sredinama Otomanske imperije, a potom i Evrope. Mnogi bulevari svetskih metropola duguju deo svog šarma patinasto beličastoj estetici kore debla i prozračnosti zelenila ovoga drveća, koje je baron Osman spektakularno zasadio uzduž legendarno prosečenih pariskih bulevara.
Naše bulevare »prosecao« je i uz njih sadio platane (a nije ih bilo u našim rasadnicima!) knez Miloš i brat mu Jevrem Obrenović, kada je još 1834. godine »jasno ocrtao svoj politički i urbanistički program o stvaranju novog, srpskog Beograda, koji će postati ‘glavna varoš’ Srbije... sa mrežom ulica bulevarskih širina, kakve će se posle nekoliko vekova prosecati u Parizu i Beču i steći pravo da se uključi u porodicu evropskih, uređenih gradova« (Grupa autora SANU, Istorija Beograda, 1995, str. 251).
Značaj obnavljanja platana u urbanoj matrici bulevara grada najbolje ilustruje činjenica

»poduprt«, kao dokaz mogućeg lečenja i dugovečnosti, pred Miloševim konakom u Topčideru.
Ne slažemo se i ne prihvatamo rešenja da danas takvu sliku dobije i drugi Milošev prosečeni bulevar još uvek očuvanog izvornog pejzaža i duha »najnarodskije« i »najduže ulice u Srbiji«, rimske Via Militaris, kasnije nazvane Carigradski drum; najvažnije saobraćajnice balkanskog poluostrva, koja spaja Singidunum sa Carigradom! Carigradski drum je tokom 19. veka pretvoren u ulicu koja se najpre zvala Sokače kod zlatnog topa, kasnije Markova ulica, a posle 1834. dobija ime Fišeklija, po drvenim dućanima u kojima se prodavao barut u fišecima, a danas sa još uvek nasleđenim sadržajima, otvorene pijace, pekara, prodavnica duvana, knjižara, zanatlijskih radnji i radionica, bakalnica, kafana i letnjih bašti.
Kao glavni razlog potpunog uništenja platana, iznenada i naknadno navedena je visoka cena novih mladih sadnica platana, a to upravo nameće rešenje obavezne selektivne seče samo bolesno opasnih i lečenje onih koji mogu da traju. Troškove treba nadoknaditi od onih koji su ih pre dve godine neprofesionalno sasekli, ali i od onih koji će legalizovati nelegalnu gradnju uz Bulevar i u okolnim blokovima. Problem parkiranja i garažiranja treba da se reši sistemom spratnih garaža u »ispunama« po blokovima. Sam tok saobraćaja i pešaka, letnjih bašti na Bulevaru i središnju trasu tramvaja treba rešiti ponovo po uzoru na savremenu rekonstrukciju bivšeg »trećeg prstena autoputa« u Parizu u »Zeleni bulevar«, gde je saobraćaj usporen sužavanjem traka za automobile, a za pešake su prošireni trotoar i ostrva žardinjera sa novim drvoredima, a središnja tramvajska traka je zatravljena i sve se održava sistemom navodnjavanja »kap po kap« i odgovornim radom »gradskog zelenila«!
Ako su mogli Miloš i Jevrem sredinom XIX veka, uputno je pitati zašto to ne mogu Dragan (Đilas) i Radovan (Draškić), okretni mašinski inženjer i drug mu veteran Mladih istraživača Srbije. Dakle, odluka uz sve instance »šumarske« i »skupštinske« podrške da platane iz Bulevara treba ne samo saseći već i zameniti sasvim drugačijom vrstom drveća ne može se niti sme opravdati niti prihvatiti! Napukline povremenog cinizma »proevropske« vlasti arogancijom »Ah, ta Evropa«, kao da i odgovaraju zajmodavcima iz Evropske banke, koji se uveliko ustežu oko daljeg kreditiranja, a sve zbog lokalnog »odsustva evropskih standarda«.
Gradska uprava Beograda po nekom javno iskazanom nerazumevanju evropskih standarda istovremeno eksplicira i svoje nerazumevanje grada, svojom krajnje redukovanom vizijom urbaniteta. Jer znamo da je tokom pet hiljada godina istorije grada atribut »urbaniteta« ostao neodvojiv od odnosa javno–privatno, od dubokih sociopsiholoških sfera preslikanih i na podelu urbane teritorije, a eksplicirali su ga još stari Grci u ranim urbanističkim planovima. Taj odnos doživljava različite transformacije sve do danas, ali i varijacije ne ustuknuvši od osnovnog iskonskog polariteta i odbrane »javnog« kao esencije urbaniteta. U duboko poremećenim odnosima u nekim zemljama i gradovima tranzicije, zatiranje urbaniteta, prava participacije građana, uključujući i osećaj identiteta haotičnom »deregulacijom«, sve češće se iskazuje agresivnim napadom na urbanu i prirodnu baštinu, na uništenje istorijskih zgrada, parkova, seče drveća i sl., a sve pod udarom špekulantskog apetita i malobrojnog protivljenja javnosti, esnafskih i udruženja civilnog društva. Verujemo da je u Beogradu »drugačiji put moguć«, ali građani ostaju i dalje u nedoumici, prave informacije nisu dostupne, a u velikoj meri poučeni iskustvima i slutnjama »šta se iza brda valja« sve manje veruju objašnjenjima gradskih vlasti.