»Vizija jugoistočne Evrope u Obaminoj administraciji«

Balkan kao »vruća« tačka evropske bezbednosti

Kad je krajem januara Hilari Klinton, šefica američke diplomatije, govorila u Parizu na temu »evropska bezbednost u budućnosti«, onda je to bilo očigledno pažljivo izabrano i mesto i vreme. Govorila je studentima Vojne akademije, na samom početku kalendarske godine, o programu saradnje između Evropske unije (EU) i Amerike na stvarima bezbednosti podjednako važnim za Evropu i Ameriku. Tom prilikom je osim dobrih odnosa sa Moskvom – posebno na potezu NATO–Rusija što je u izvesnom smislu bilo u prvom planu – najviše vremena posvetila nekoj vrsti širokog zamaha u evropskoj bezbednosti. S prilazom da i Evropa i SAD shvataju da je bezbednost potpuna tek kad sve evropske zemlje budu zajedno u EU, uključujući jugoistočnu Evropu, odnosno Balkan.
U tom okviru je osim Partnerstva za mir sa zemljama koje nisu u EU ili NATO-u, pominjala važnost većeg broja međunarodnih institucija za evropsku bezbednost, pre svega OEBS, ali i organizacije u sklopu UN kao što je UNICEF, pa sve do Svetske banke. Ideja je da se na svim tim mestima obezbeđuje pomoć u razvoju i radi sa zemljama spremnim na reforme koje vode u demokratiju ili je učvršćuju. Ovakav prilaz je u skladu sa proširenom ulogom NATO-a »koji nije samo odbrambeni moćni savez iz vremena kad je bio osnivan, već je – što je i u EU prihvaćeno – organizacija za saradnju na razvoju svih evropskih zemalja, ekonomskom i političkom«. U bezbednost, podvukla je, danas spada i energetska situacija u jednoj zemlji i stabilnost državnih institucija i pravedna pravna država i jasno definisana spoljna politika.
Sve to je poznato i moglo bi se reći ne potpuno novo, ali splet okolnosti – za pažljivog posmatrača – potvrđuje da se u ovoj godini u sklopu odnosa EU i SAD na bezbednosnim poslovima Balkan nalazi među prioritetnim ciljevima. Hilari Klinton je, na primer, govorila u Parizu 29. januara čemu je prethodilo, a i posle toga se dogodilo, nekoliko susreta sa Ketrin Ešton, visokom predstavnicom za spoljnu politiku i bezbednost EU.
S te strane je zanimljivo da se u ovdašnjoj javnosti, uključujući i sam politički vrh, isticalo da je dobar znak za Srbiju to što je prvo putovanje Eštonove posle stupanja na visoku dužnost u EU bilo baš u Beograd. Stekao se tako utisak da je zapravo došla u Beograd samo da bi – zbog odmaklih reformi – podržala (što pre) ulazak Srbije u EU bez bilo kakve natuknice koliko je to za Brisel »bezbednosni teren« i koliko se smatra da je Balkan, a naročito Srbija, Kosovo i Bosna i Hercegovina, i dalje prilično nestabilna tačka Evrope.
I upravo pariski govor Hilari Klinton, dolazak Ketrin Ešton, a zatim i, prvih dana februara, istupanje Filipa Gordona, pomoćnika Klintonove u Birou za evropska i evroazijska pitanja Stejt departmenta – najpre u Centru za strane novinare akreditovane u Vašingtonu, a zatim na Harvardskoj Kenedi školi, sa temom »Vizija Jugoistočne Evrope u Obaminoj administraciji«, pokazuje da zapravo počinje izvesna evro-američka ili evro-atlantska diplomatska ofanziva prema Balkanu kao očigledno bezbednosno nesigurnoj tački Evrope.
Filip Gordon, govoreći elitnom skupu na Harvardskom univerzitetu, prvo je istakao da se sticala neopravdana slika da zbog Avganistana, Iraka i Irana u američkoj spoljnoj politici nema dovoljno interesovanja za jugoistočnu Evropu. Pozivajući se na govor Hilari Klinton u Parizu skrenuo je pažnju da je slika neopravdana, jer bez sigurne jugoistočne Evrope, Balkana, nema ni potpune bezbednosti EU kao glavnog partnera SAD. Upravo zbog toga u Obaminoj administraciji vlada uverenje da se i zbog izrazitog interesa evropske bezbednosti mora angažovati na stabilnosti i prosperitetu Balkana. Posebnu ulogu u tome imaju balkanske zemlje (»EU i NATO rade blisko i sa šest zemalja koje su u Partnerstvu za mir«), ali geografski i politički posebnu ulogu u tome imaju dve članice NATO-a: Grčka i Turska (prvenstveno zbog Turske u Stejt departmentu uvek su u istom nadleštvu evropske i evroazijske zemlje), a zatim i Kipar kao članica EU.
Upravo zbog toga, prema Gordonu, odnosno Obaminoj administraciji, Balkan je vruća tačka bezbednosti, ali i postignutog prosperiteta u šta se računa i to da se posle velikih sukoba i ratova 90-ih Crna Gora na miran način razišla sa Srbijom i da je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost »što je finalni čin raspada Jugoslavije«. U napredak se, posebno s bezbednosne tačke gledišta, računa i ulazak Hrvatske i Albanije u NATO, a takva mogućnost za Makedoniju je takođe izvesna posle rešavanja spora oko imena sa Grčkom. Crna Gora se od kraja prošle godine takođe nalazi na pragu NATO-a.
Dramatično popravljanje odnosa između Srbije i SAD poslednjih desetak godina je primer još jednog uspešnog razvoja događanja na Balkanu – po Obaminoj administraciji – vidljivog posle posete potpredsednika Bajdena Beogradu i posle dolaska na vlast dosadašnje proevropske vlade, tako orijentisane više od svih ranijih. Amerika u sklopu svih tih zbivanja veoma jasno podržava ulazak Srbije u EU i otvara vrata NATO da uđe tamo »kad bude za to spremna«.
Zanimljivo je da je ovo izlaganje u Harvardskoj Kenedi školi bilo održano u okviru tzv. Kokalis programa osnovanog od uglednog grčkog biznismena još 1998. godine. Iako su se ovom programu pridružile i državne i nevladine organizacije sa Balkana, po logici stvari veliku ulogu u ostvarivanju ciljeva »za miran demokratski i kulturni region« ima Grčka. Filip Gordon ne krije da se Obamina administracija u sprovođenju zajedničkih ciljeva SAD i EU oslanja baš na grčku vladu kao članicu i EU i NATO. »Dobrodošla nam je velika uloga Grčke u integraciji Balkana u Evropu i za poštovanje je ideja da se to postigne već 2014, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, ali sve zavisi od lidera u tim zemljama, a zatim od pomoći Grčke, Turske i Kipra.«
Gordon završava konstatacijom da je dobro što danas sukobi oko nacionalnosti, granica, jezika, kulture ne izbijaju onako velikim intenzitetom kao ranije, posebno 90-ih godina, ali »oni su još uvek tamo«.