Srbija na klizištu

Naša zemlja danas po mnogo čemu izgleda kao amorfni otpadak razorene Jugoslavije s primetnim teškoćama u oblikovanju društva i države. Sudeći po nekim novijim događajima, čini se da smo na nekakvom klizištu, nalik na posledicu prirodnih nepogoda, mada, kada pažljivije pogledamo, vidimo jasne tragove mahom domaćih aktera.

Kada znamo da je Narodna skupština Srbije usvojila Deklaraciju o vojnoj neutralnosti 27. decembra 2007. godine, izgleda neobično to što, početkom 2010. godine, nešto slično ili isto zahteva oko dve stotine javnih ličnosti u tekstu objavljenom u Pečatu 15. i Politici 20. januara. O čemu je ovde reč?
Sam zahtev da se onekoj važnoj stvari raspiše referendum ne bi mogao da iznenadi bilo koga ko drži do demokratije. Iznenađujuće je ignorisanje važećeg akta najvišeg predstavničkog organa vlasti u zemlji kojim je ta stvar već rešena. Ovo ne bi moralo biti sporno ukoliko postoje osnovane sumnje u ono što rade legitimne predstavničke institucije.
U zahtevu za raspisivanje referenduma pominje se, međutim, samo opšta sumnja u postojeću vlast da može, mimo važećih normi i »iza leđa narodu«, ipak da pristupi izvesnom vojnom paktu. O konkretnim razlozima za sumnju nema ni reči. Raćunajući s više nego skromnim ugledom začetaka parlamentarne demokratije, čemu nesumnjivo pridonose i sami njeni akteri i učestale kampanje za podrivanje njihovog autoriteta, ignoriše se i ono malo što je postignuto u stvaranju institucija. Pomalja se nešto što je nalik na državu nad državom, nad-država.
Dok je sumnja uperena na sadašnju vlast, motivi pokretača i potpisnika zahteva za referendum izgledaju vansvake sumnje. Nepobitan dokaz njihove uzoritosti bili bi, prema veštom prikazanju Milorada Vučelića, rezultati »informativnih razgovora« sa svim potpisnicima zahteva, ali tako nešto uopšte nije potrebno, jer, veli osvedočeni znalac raznih veština, sasvim je izvesno da je reč o nesumnjivim autoritetima kojima Srbi imaju da zahvale za spas od onoga što bi im se »sa ovakvim režimom moglo neopaženo dogoditi da zanoće u Srbiji, a da se probude usred skladišta atomskih i nuklearnih NATO bombi« (Pečat, 22. januar).
Izgleda da se ovde računa s izbrisanim pamćenjem, kako su nas do sada spasavali razni uglednici. Među potpisnicima su, uz tri manje poznata generala, i dvojica veoma poznatih bivših vrhovnih komandanata, Ćosić i Koštunica, za koje se ne bi reklo da su se baš proslavili kao nacionalni stratezi. Da nije reč samo o prošlosti, upozorava jedna od novijih borbenih parola prvog potpisnika, Matije Bećkovića – »ćeraćemo se još«.
Ovim apelom se nesumnjivi autoritet nacionalnih vođa suprotstavlja sumnjivom autoritetu izborno promenljive vlasti. Nameće se autoritet koji je dublji i trajniji, čak i večan. Kada bi se sabrale sve titule i funkcije potpisnika ovog zahteva (predsednici, premijeri, ministri, akademici, profesori, doktori, direktori, verski poglavari, umetnici, analitičari itd.) teško je odoleti utisku o nekom golemom i moćnom zaštitniku etnosa, neporočnom kolektivnom pastiru »nacionalnog bića«. Ako nismo zaboravili ranije ponude nacionalnog vođstva, izgleda da je nekadašnji krug »najumnijih srpskih glava« proširen novim kadrovima, koji pojedinačno možda i ne bi bili voljni za »ćeranje«, ali ovako džumle postaju moralna gromada koja uliva veru u smisao legendarne epike »borbe neprestane«. Kao najbolji, čak jedini znalci i čuvari »nacionalnog bića«, oni se nameću kao zamena za bilo kakvu demokratiju, pogotovo kada se ona tek pomalja u liku krhkih institucija. Samoizabrane vođe bi da uklone ne samo klimave institucije i sumnjive narodne predstavnike, nego i nepoćudne pripadnike stada, koji nisu po meri nepogrešivih pastira i ne paze kako glasaju. Najvažnije je da je stado na okupu, u toru, makar i na razrovanom tlu i u bilo kakvom brlogu.

Ma šta mislili o sadašnjem parlamentu i poslanicima, ne može biti sporno da imaju izvesnu izbornu legitimnost. Kao što je izvesno da moderne demokratije nema bez izborne smene vlasti, toliko je van spora da se izborna legitimacija može smatrati tekovinom dugih borbi za demokratske promene u Srbiji. Ali, to načelo je višestruko ugroženo.
Pre svega, u teškim, čak dramatičnim uslovima života u današnjoj Srbiji, nije neočekivano povremeno prizivanje »kuke i motike«, narodnog ustanka, kao jedinog puta izbavljenja. Pored davnašnjih dešavanja, o tome svedoči i burno »događanje naroda« u godinama koje su prethodile nedavnim ratovima. I u novije vreme su povremeno najavljivani razni borbeni pohodi na prestonicu. Tako se, recimo, protesti radnika i bezmalo čitavogstanovništva Kuršumlije, uključiv i gnevne ratne veterane, preko Politike (20. januara) dočaravaju kao preteći »crveni januar u ‘đavoljoj varoši’«, a Večernje novosti (21. januara) javljaju da »I Tomini kreću na barikade«, i da će SNS pozvati DSS i NS da im se pridruže u primoravanju vlade da raspiše vanredne izbore. Na pobunu u Kuršumliji

računa i nekadašnji julovac Aleksandar Vulin, koji u ime nekakve borbene levice poziva narod da čuva granicu prema Kosovu i da krene na Beograd: »Izlijte ovu pobunu u Beogradu«, »ne bi bio prvi put da jug sever oslobađa« (Pečat, 22. januar). Tako se inače sistematski ružen »krug dvojke« opet našao na meti udara. Prisećajući se svojevremenog »marša na Rim«, slutimo prirodu zamišljenog »marša na Beograd«.

Za sada, pobunjeni radnici traže rešenje svojih nevolja na drugoj strani, odolevajući vatrenom zovu narodnih vođa, ali ako racionalnih rešenja ne bude, svašta je moguće.
Primetno preplitanje masovne pobune i borbe za vanredne izbore nalaže oprez u analizi. Naime, legitimno je pravo opozicije da osporava vladu i traži izbore. Senku na legitimnost baca nastojanje da se sadašnjoj vlasti ospori svaka pa i izborna legitimnost. A to je sasvim izvesno po sistematskim optužbama da je sadašnji režim okupacioni, da su na vlasti sluge zapadnih sila i domaći izdajnici, i da su na pomolu i nove izdaje, naročito u pogledu Kosova. U tome prednjače radikali, uzdajući se u skori povratak svog vođe, Šešelja, kao nacionalnog spasioca. Bivši radikali koji su naprečac postali »naprednjaci« ublažili su donekle ton ali ne i silovitu borbu za smenu vlasti. Najrečitiji u negiranju legitimiteta sadašnje vlasti je Koštunica, koji je tome posvetio i vanredni kongres svoje stranke, pozivajući na spasavanje Srbije. Pored žestine u osudi sadašnje vlasti, njenim ruženjem iz petnih žila, nije primetno šta njeni negatori realno nude kao alternativu. Iako su kraće ili duže vreme bili na vlasti, i ne bi se mogli olako ratosiljati odgovornosti za nastajanje sadašnjeg stanja, nema ni nagoveštaja značajnijih promena u njihovoj ideologiji i praktičnoj politici, i to ne samo spram prošlosti, nego i u savremenosti i budućnosti. Uz potpunu negaciju legitimiteta sadašnje vlasti, nude se apsolutno ispravni kadrovi, a ne nekakvi konkretni projekti neophodnih promena. Nema spasa Srbiji ukoliko na vanrednim izborima ne pobede vanredni kadrovi. U tome je Koštunica apodiktičan: »Za velike ciljeve potrebni su ljudi, ozbiljni ljudi čvrstih uverenja, jasnih političkih načela i, što je posebno važno, ljudi koje krasi lično poštenje« (Pečat, 19. februar).
Citirani stav zvuči kao replika na hvalisanje predvodnika sadašnje vlasti na prethodnim izborima da su oni nesumnjivo bolji od rđavih prethodnika. Retoričkim veštinama se, znamo, puno toga može postići, ali ne i zadobiti realno poverenje u legitimnost konkretnevlasti. Za tako nešto neophodni su konkretni rezultati, a ne samo lične karakteristike samih kadrova, pogotovo kada sami pišu svoje biografije. I ne samo dokazane veštine u pecanju glasova. Podsećamo, reč je u prvom redu o stvaranju normi i institucija, pouzdanog oslonca i okvira društvenih promena kako bi se saniralo klizište na kojem se nalazimo. A razni akteri, i kao vlast i kao opozicija, imaju svoj deo odgovornosti za stanje u kojem se nalazimo i za realne mogućnosti raspleta naših hroničnih poremećaja, začinjenih i odjecima svetske krize.

Valjan uvid u naše sadašnje stanje i moguća dalja zbivanja podrazumeva analizu svih bitnih aspekata, unutarnjih i spoljnih, današnjeg istorijskog trenutka Srbije. Javna upotreba uma u promišljanju celokupnog života individua i njihovih zajednica, za šta se inače već poduže zalaže moderno prosvetiteljstvo, suštinski je uslov za odgonetanje našeg stanja.
Jedan događaj, pak, preteći dovodi u pitanje ostvarivost kritičkog uvida. Reč je o jednom zastrašujućem sudskom procesu koji je započeo u Beogradu 17. februara. Prema oskudnim ali proverljivim izvorima, toga dana je započelo suđenje »grupi anarhista«, »beogradskoj šestorki«, koji su krajem avgusta minule godine, u znak solidarnost s jednim kolegom koji u atinskom zatvoru štrajkuje glađu, zbog suđenja povodom policijskog ubistva jednog dečaka u Grčkoj, bacili dva »molotovljeva koktela« na trotoar i zgradu Grčke ambasade u Beogradu. Time je oštećen jedan prozor i zaprljan deo zida, niko nije povređen, a ukupna materijalna šteta procenjena je na 18 evra. Od septembra do početka procesa oni se nalaze u zatvoru, a kada je započeo pušteni su da se »brane sa slobode«. Optužnica ih tereti ni manje ni više nego za –međunarodni terorizam.
Ovaj događaj ostao je zatrpan mnoštvom raznih afera, bujicama reagovanja na razne oblike korupcije, kriminala i nasilja. Ipak je bilo nešto javnih reakcija, mahom u emisijama »Peščanika« i na stranicama Republike, Vremena i glasila različitih grupa anarhista. Uočena je brutalnost represije prema levici, za razliku od blagog tretmana desnice. Zapaženi su i prepoznatljivi elementi montiranog političkog suđenja, sračunatog na sprečavanje javne artikulacije različitih ideja i kritičkih gledišta o sadašnjim zbivanjima. Primećena je i znatna doza straha vlasti od snažnijih talasa osporavanja tekuće politike i konkretne borbe za promene. Nisu primetna reagovanja fakulteta čijim se studentima sudi, ni kolega niti ustanova. Nema ni nastojanja da se utvrdi ko su konkretni monteri

ovog procesa, ni kako su napravili baš ovakvu grupu, kako su im definisali uloge i kakav je scenario čitavog suđenja. Ostalo je sasvim otvoreno pitanje »Ko je sve to zamesio«, kako je lapidarno komentarisao ovu sudaniju poznati beogradski advokat Srđa Popović. Za sada je evidentna strepnja da je na delu silovanje slobodnije javne artikulacije kritičkog mišljenja, kao osobena vrsta preventivnog terora. Da takva strepnja nije bez realnog osnova svedoči činjenica da se sličan proces dogodio pre čevrt veka (1984), takođe u Beogradu. Tada je, pod optužnicom za rušenje ustavnog poretka, izvedena »šestorka« učesnika ilegalnog Slobodnog univerziteta, u kojem je nekoliko godina učestvovalo nekoliko stotina intelektualaca. Proces je trajao višemeseci, obuhvatio je saslušanja preko dve stotine svedoka, jedan je izgubio život pod nerasvetljenim okolnostima (Radomir Radović), menjani su optužnica i krug optuženika, da bi na kraju samo jedan (Miodrag Milić) bio osuđen na dužu zatvorsku kaznu. Prema merodavnim
		Atila Černik, Pijemo vino , 1970.

procenama, bio je to poslednji staljinistički sudski proces u Evropi u prošlom veku. Razni njegovi tragovi nisu proučeni, ali se pretpostavlja da je bio sračunat kao konačan obračun s pripadnicima različitih grupa oponenata ondašnjem režimu koji su pretekli nakon burne 1968. godine. Izgleda da je tadašnja vlast rešila da konačno dotuče razne »poražene snage«, kako bi trijumfalno okončala višegodišnju borbu protiv »crnog talasa« u kulturi, kako je ona videla rastuće talase intelektualnog i političkog oslobađanja građana.
Nesklon spekulacijama o šestici kao satanskom broju, koja se javlja u oba procesa, čini mi se bitnim uočiti da ni posle više godina onaj proces nije valjano dešifrovan, a iskrsao je nov, kao sasvim presan materijal i preteće klupko. Uzaludno je jadikovanje što je baš Beograd zadesilo da bude mesto monstruoznih političkih suđenja, poslednjeg uprošlom i prvom u ovom veku. I, umesto uobičajenog vajkanja kako nismo baš preterano vredni ni u mišljenju ni u delanju, za ovu priliku čini mi se važnim uočiti da bez napora da se analitički i praktički demontiraju sudski procesi kao način silovanja slobode, gubimo šanse i za sasvim skromna razmišljanja o vlastitom životu. Pokušajmo da promenimo ugao gledanja, zapitajmo se da li su režiseri političkih suđenja toliko glupi u proceni slobodarskih potencijala s kojima se surovo obračunavaju. Zar Beograd nije bio i ostao, makar povremeno, vrelo slobodarskog mišljenja i delanja?

*

Klizište nije samo metafora. To je i rovito tlo na kojem se ne mogu utemeljiti normalno društvo i država. Tu se mogu graditi »sigurne kuće« za moćnike na betonskim stubovima i poneke sklepane za nevoljnike, a da se ništa bitno ne promeni. Moguće je i privikavanje na klizav teren kao na neki boljitak spram ratišta, stratišta i zgarišta. Može da potraje i nekakav provizorijum preživljavanja »na aparatima«. Promenljivi su i kontekst i akteri, a ni totalitarizam nije uvek isti. Ali, sve to, zar ne, ne mora baš biti naša sudbina, pa da nam jedino preostaje da se »pokrijemo ušima« i podvijemo rep pred domaćim i stranim starateljima i spasiocima.