Haos kao svakidašnja stvar

Prepoznaješ da živiš u haotičnoj situaciji kada: (1) su vodeći mediji konstantno iznenađeni onim šta se događa; (2) kada kratkoročna predviđanja raznih učenih ljudi pokazuju radikalno različite pravce i kada su oni vrlo rezervisani; (3) kada se vlast usuđuje da stvari naziva njihovim imenom ili koristi reči koje su prethodno bile tabu; (4) kada su obični ljudi uplašeni i ljuti ali i vrlo nesigurni šta da rade. Ovo je dobar opis protekle dve godine širom sveta ili, bar, većeg dela sveta.
Pogledajmo nedavna ogromna »iznenađenja« – izbore republikanskog senatora u Masačusetsu; finansijski kolaps Dubaia; blisko bankrotstvo raznih velikih država unutar SAD i četiri ili pet država članica Evropske unije; žestoke nestabilnosti u svetu.
Ova »iznenađenja« svakodnevno komentarišu i svetska štampa i vodeći političari. Oni se uopšte ne slažu o tome šta se događa i čak, još manje, o tome šta treba uraditi da se situacija popravi. Na primer, čuo sam samo dve inteligentne izjave o rezultatima izbora u SAD.
Jedna je bila izjava samog Baraka Obame: »Ono isto što je dovelo (republikanca) Skota Brauna na položaj (u Masačusetsu) dovelo je i mene na moj položaj. Ljudi su ljuti i razočarani«. A druga izjava je došla od afroameričkog kolumniste Njujork tajmsa Čarlsa M. Bloua. Pozvao se na svoj članak »Svetina vlada«. Kaže: »Dobrodošli u svetinu: ljutiti, ranjivi birači, razdraženi recesijom, nošeni tamo-amo kroz politički spektar, i dalje čeznu za promenom i hrane svoju pohlepu«. Prvo su izabrali Obamu; sada ga odbacuju. Zašto? »Svetina je nestalna«.
Šta vidimo u Kaliforniji, u Grčkoj, u većini svetskih vlada? Vladini prihodi padaju, pre svega

zbog smanjenih poreza koji, sa svoje strane, prouzrokuju, po prirodi stvari, da ljudi svuda troše manje, strahujući da neće imati para. U isto vreme, upravo sa porastom svetske nezaposlenosti, značajno rastu zahtevi država za povećanje troškova. Tako države imaju sve manje para a sve veće zahteve za njima. Šta onda mogu da urade? One mogu da povećaju poreze. Ali, poreski obveznici su retko u prilici da podnesu porast svojih poreza. A države se pribojavaju jata preduzeća. Dakle, one mogu da smanje

troškove – sadašnje troškove ili buduće troškove, kao što su penzije. A tada se suočavaju s narodnim nemirom ako ne i s narodnom pobunom.
U međuvremenu »tržište« reaguje. Ali, šta je to čime tržište reaguje, na primer, premeštanjem svojih prioriteta i povlastica? Postoje vrlo velike korporacije i finansijske strukture, kao što su osiguravajući fondovi, koji obrađuju svetski finansijski sistem kratkoročno, ali sa značajnim dobicima.
Kao rezultat, vlade su suočene s nemogućim izborima, a pojedinci sa još nemogućijim. One ne mogu da predvide šta će se, verovatno, dogoditi. Postaju čak iracionalnije, pomamnije. One žestoko napadaju, tako što postaju protekcionističke, ili ksenofobične, ili demagoške. Ali, naravno, ovo malo šta rešava.
Na ovom mestu ulazi najveći svetski učenjak Tomas I. Fridman da napiše kolumnu pod naslovom »Nikad pre se nije čulo«. Šta to on nikada pre nije čuo? On je čuo ne-Amerikance kako u Davosu govore o »političkoj nestabilnosti« u SAD. On kaže da je u njegovom prethodnom iskustvu takva fraza korišćena jedino u vezi sa zemljama kao što su Rusija i Honduras. Zamislite to. Ljudi sada misle da su SAD politički nepredvidive. A Tomas Fridman to nikada pre nije čuo.
Bilo je nekih ljudi koji su o tome pisali i ovo objašnjavali, bar nekih četrdeset godina, ali Tomas Fridman nije čuo. Zato što je živeo u samokonstruisanoj čauri, čauri političkog establišmenta SAD i njihovih pomoćnika drugde. Stvari moraju postati za njih stvarno loše da bi shvatili ovu osnovnu realnost. SAD su politički nestabilne – i verovatno to postaju sve više u dolazećoj dekadi.
Da li je Evropa stabilnija? Samo unekoliko. Da li je Latinska Amerika stabilnija? Samo unekoliko. Da li je Kina stabilnija? Možda unekoliko, ali nema garancija. Kada se div zatetura, mnogo štošta s njim pada.
Ovakav je svakidašnji haos – situacija koja nije predvidiva kratkoročno, a još manje srednjoročno. To je situacija u kojoj su ekonomska, politička i kulturna kolebanja duga i brza. A to je ono što većinu ljudi prestravljuje.