U novijoj istoriji antifašizam i antiratni pokret nikada nisu označavali istu pojavu. Pacifizam je uvek bio širi i dosezao je dalje od antifašizma, kao i od mnogih organizovanih religija, ali zato nije imao ni njihovu oštricu ni snagu. Tridesetih godina prošlog veka avangarda antifašizma bio je komunizam ili, bolje rečeno, radnički pokret. Tada se komunizam deklarisao kao demokratski, antireligiozni i antinacionalistički, a antifašistička levica prihvatala je intelektualno najsjajnije pripadnike profesorske i studentske generacije evropskih elitnih univerziteta. Nije izostajalo ni članstvo poreklom iz ženskih koledža, kakvi su, npr., bili Girton i Njuhem u Engleskoj. Jačanjem fašizma i opasnosti da bi mogao da ugrozi svetski mir, antifašističkom pokretu postepeno su pristupale i druge snage: sve širi slojevi inteligencije, evropsko građanstvo, radnici, seljaci, studentska i srednjoškolska omladina, delovi vladajuće buržoazije i vojske i drugi. Svetska društveno-politička pozornica se zgušnjavala, a fašizam, s jedne, i antifašizam, s druge strane, bivali su sve jači i sve sukobljeniji, oba računajući na široku narodnu i svetsku podršku. Neposredno pred Drugi svetski rat antifašistički pokret imao je samo jednog neprijatelja – fašizam, praćen velikim brojem ljudi koji ili nisu hteli ili nisu smeli da mu se suprotstave.
Radi podsećanja čitalaca treba reći da je fašizam vrsta totalitarne ideologije i prakse, i danas živa iako veoma sužena i suzbijena od strane demokratskih snaga, nastala u Evropi (Italiji, Nemačkoj, Španiji i Portugalu) posle Prvog svetskog rata, a koja je svoj vrhunac dostigla, a i izgubila, u Drugom svetskom ratu, pobedom alijanse antifašističkih snaga, tzv. sila Antante. U navedenim, i još nekim zemljama, u Drugom svetskom ratu, fašizam i njegov ekstremni oblik – nacizam – prerasli su u vojno-političke sisteme koji su vodili rat protiv ostatka sveta, rat najvećih razmera, razaranja i ljudskih žrtava u istoriji čovečanstva. Otuda nije čudo što su zajedničke osobine istorijskih oblika fašizma bile militantni nacionalizam, država kao najviša vlast, iznad koje su bili samo Firer i Gospod-bog, idolatrija vođe, totalitarizam, ideologija »krvi i tla«, rasne isključivosti i genocida nad »nižima i potčinjenima« i istrajavanje u ratnom stanju do konačne pobede ili poraza koji, uistinu, nije bio viđen kao alternativa pobedi, a koji je, na njihovu žalost, postao njihova istorijska sudbina. Pa ipak, fašizam ni danas nije mrtav. Naprotiv! Opet je stupio na istorijsku scenu u liku neofašizma, neonacizma i drugih oblika ekstremno reakcionarnih ideologija.
Kao antipod i kao živo sećanje na zlodela fašizma, ni antifašizam nije sišao s istorijske scene. Od svog početka antifašizam je imao međunarodni i univerzalni karakter. U njega je ugrađeno podizanje političke svesti u borbi protiv neofašizma i neonacizma. Kao takav, antifašizam je utkan u temelje političke demokratije, svetske levice, kulture, nauke i umetnosti, a svoje pristalice našao je u svim društvenim slojevima. Ozbiljni istoričari ga, stoga, smatraju globalnom civilizacijskom tekovinom, s jedne strane, i svetskim pokretom za pravdu, slobodu i ljudska prava, s druge strane. Tako je, manje-više, u svim zemljama koje teže miru, slobodi i ljudskom blagostanju.
Ako se osvrnemo na posleratnu istoriju videćemo da se obeležavanje sto pedesete godišnjice Marksovog rođenja, započeto maja 1968, u Parizu, poklopilo s vrhuncem

studentske pobune koja je prerasla u široki radnički štrajk i krizu De Golovog režima, i prevazišla granice Francuske, uključujući i »Jun 1968« u Beogradu. Čak ni akademski dostojanstvenik, čuveni profesor Francuske revolucije Alber Sobul na pariskoj Sorboni nije odoleo izazovu »Descandre de la rue!« i zajedničkom maršu sa pobunjenim studentima. I u Beogradu su, među pobunjene studente, koji su se

okupljali u dvorištu ondašnjeg Filozofskog fakulteta, iz dimljivih i tesnih slušaonica silazili i s njima protiv režima protestovali i njihovi profesori, istina retki, poput Nebojše Popova, Miladina Životića, Zage Golubović i Dragoljuba Mićunovića. Ne obavezuje ljude samo pripadnost plemstvu, nego i tradicija revolucije! U sudbonosnim istorijskim trenucima, i u Parizu i u Beogradu, kao i u drugim svetskim metropolama, ljudi su silazili na ulice i učestvovali u masovnim protestima protiv vladajućih režima.
I tako, dok u drugim delovima sveta, posebno u Evropi, progresivne snage čovečanstva lako izlaze na kraj s ostacima fašizma, u Srbiji se dešava nešto neshvatljivo retrogradno: neofašističke snage su sve jače, po svoj prilici i pod zaštitom režima, a ako i nisu toliko jake, barem slobodno i sve militantnije istupaju u raznim oblicima i pod raznim imenima, od religioznih fanatika do ekstremnih fudbalskih navijača i huligana.
Građanske demonstracije, koje su se odigrale u Beogradu (1996/97. i 2000), privremeno su ulile nadu u demokratsku izgradnju društva na demokratski usvojenim ustavnim načelima i pravima građana, zbog čega nisu značile samo spontani odgovor na »lopovski marifetluk« u to vreme vladajuće Socijalističke partije i krađu parlamentarnih i lokalnih izbora u Srbiji. Bio je to, između ostalog, i veliki antifašistički protest protiv svih, bivših i budućih, oblika viđenog i neviđenog ugrožavanja ljudske slobode.
Nakon 5. oktobra 2000. godine, a posebno posle gnusnog ubistva premijera Đinđića, državna vrhuška je, jednu po jednu, gasila baklje novouspostavljene građanske slobode. Pod okriljem Crkve i države fašizmu su ponovo izrasla i operjala krila. Pokazalo se da u Srbiji ne bivaju ubijene samo lučonoše progresivnih i slobodarskih ideja nego i same te ideje, čiji egzekutori, pri tom, zagađuju i tlo na kojem bi se te ideje eventualno mogle ponovo odnegovati, i koji podižu »plastenike« za brže sazrevanje mržnje, nasilja, rasizma, ksenofobije, privredne i političke mafije, nacizma i klerofašizma, ubijanja i nekrofilije. Prebrzo su srpske vlasti zaboravile i na antifašizam! Setile su ga se, namah, neposredno pred posetu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, kada su naprečac »doterale« Groblje oslobodilaca Beograda, na kojem počivaju i posmrtni ostaci brojnih ruskih vojnika i rodoljuba, čiji je obilazak bio u agendi beogradskog boravka predsednika Medvedeva.
I dok u svetu, pogotovo u Evropi, u suočenju sa mestimičnim povampirenjima fašizma, jača antifašizam kroz odbranu ljudskih prava i sloboda, pravde i jednakosti, ljudske, klasne, rasne i rodne solidarnosti, dostojanstva ljudskog života, civilizacijskih tekovina i plodova kulture, u Srbiji se širi proces fašizacije društva! U Srbiji se, prema rečima sociologa dr Todora Kuljića, promenila »kultura sećanja«, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjost traži novu prošlost, kako bi sebi pronašla »novi« put u budućnost. I izvan granica Srbije, nakon hladnog rata, sloma komunizma i pada Berlinskog zida svuda je uzdrmana ta «antifašistička kultura sećanja«. Ali, nigde kao u Srbiji! Fašistička reakcija na antifašizam – tzv. anti-antifašizam primila se danas i u Srbiji (termin je skovala nemačka ultradesničarska grupa »Evropa nacija« poodavne 1972. godine). Anti-antifašizam se pojavljuje kao »patriotski pokret«: Milan Nedić se svrstava među izabrane znamenite Srbe, četnici se i zakonski proglašavaju antifašistima i izjednačavaju s partizanima, Draža Mihailović potiskuje Tita, Ravna gora postaje mesto autentičnog antifašizma, a oslobođenje Beograda i Sremski front poprišta zločina, 20. oktobar se pominje kao »dan okupacije a ne oslobođenja, u ime pravoslavne sabornosti militarizuje se »verujuća omladina«. Srpski anti-antifašizam relativizuje zločine fašista, rehabilituje kvislinge i istorijske žrtve preobraća u dželate.
Istu istorijsku građu, na osnovu koje su u Titovo vreme pisani doktorati i bujali tomovi antifašističkih traktata i bezbrojnih feljtona i sećanja učesnika rata, današnji istoričari, čast izuzecima, čitaju u svetlu kojim provejava nacionalistička svest, koja ili negira ili minimalizuje zločine pripadnika srpskog naroda. U Srbiji je, jednom rečju, na delu planski zaborav antifašizma. Novopečeni istoričari zaboravljaju da nema nacionalnog antifašizma, da je on internacionalan, globalan ili univerzalan, ili da ga nema. Pod antifašizam se ne mogu podvoditi ni četnička ni ustaška divljanja i zločini, koncentracioni logori i jame pune poubijanog naroda, antisemitizam i pogromi Jevreja, Cigana i komunista. U Srbiji se to, navodno, ne zna. Prema rečima Mirka Tepavca, »Srbija još nije našla svoje pravo mesto u odnosima sa susedima, s Evropom i svetom«. Stoga uzimam slobodu da na ovom mestu ponovim njegovo pitanje iz nedavno objavljenog broja Republike: »Da li je Srbija nedvosmisleno rešena da ispuni sve uslove za pridruženje Evropskoj uniji, za blisko prijateljstvo sa susedima, za punu istinu o srpskoj odgovornosti za raspad Jugoslavije, ratovanja, zločine i zločince, za realan odnos prema već osamostaljenom Kosovu, autonomiji Vojvodine i državnoj celovitosti Bosne i Hercegovine?«
I danas, na šezdeset petu godišnjicu pobede nad fašizmom, raznorazne i sve novije nacifašističke grupe, koje srećom još nisu prerasle u široki »narodni« front, uprkos državnim pretnjama o zabrani njihovog delovanja, sve više jačaju i postaju sve brojnije i militantnije. Dotle sve ređe i malobrojnije antifašističke i mirotvorne organizacije civilnog društva, kojima sasvim pristoji naslov – Akteri bez društva – nedavno objavljene, u Beogradu predstavljene, knjige Srđana Dvornika iz susedne Hrvatske, u centru milionskog Beograda, u prestonici Srbije, povodom nacističkog pogroma Jevreja u »kristalnoj noći« fašističkog divljanja u Hitlerovoj Nemačkoj u osvit Drugog svetskog rata, ne uspevaju da organizuju skroman antifašistički marš »Solidarno protiv fašizma«, kojem bi se pridružilo više od par stotina građana. Kako to objasniti? Deo odgovora leži i u činjenici da je današnji antifašizam i sam parcijalizovan, usitnjen i teorijski heterogen, tako da, nezavisno i jedan pored drugog, životare liberalni, otadžbinski, komunistički, opštenarodni, levičarski, anarhistički, nacionalni, radnički, studentski, feministički i drugi međusobno neupoznati antifašizmi. Kada bi istorija doista bila učiteljica života mi bi, verovatno, zaslužili magareću klupu.
Otuda neka nas ne čudi što je 9. novembar 2009. godine, dan sećanja na »Kristalnu noć«, organizovan od strane manjeg broja NVO, predvođenih Ženama u crnom i Inicijativom mladih u Beogradu prošao gotovo nezapaženo. Kao što marš od Pionirskog parka do platoa ispred novog Filozofskog fakulteta nije privukao veći broj građana, tako ni gromoglasna himna »Ay Carmela«, koja je pored koncerta žive muzike emitovana na tom platou, nije uspela da iz udobnih kabineta Fakulteta izmami ijednog od profesora da, po ugledu na antifašizam iz Drugog svetskog rata i ne tako davnu, ni zaboravljenu 1968, siđu u »dvorište« fakulteta i podele osećanja s malobrojnim, ali ponosnim skupom uglavnom mladih žena i muškaraca, pripadnika nevladinih organizacija. Jedva da je sišla omanja grupica radoznalih studenata. Kao bivšem studentu Filozofskog fakulteta, i kao radniku tog istog fakulteta, jer u ovoj zemlji mnogi od nas nismo u prilici da biramo posao, antifašizam je, uprkos visokoj ceni pristupnice, i dalje moj izbor!