Ako se jedan zatvor uzme kao ogledalo ukupnih društvenih zbivanja u našoj državi, onda se bez preterivanja može zaključiti, da se od proklamovanih demokratskih petooktobarskih promena 2000. godine malo šta reflektuje u realnosti, a, što je još gore, nazire se žilavost autokratskih snaga koje i dalje opstaju. I ako ih je teško uočiti u društvu, one se najbolje pokazuju u jednom zatvorenom sistemu koji je zapravo personifikacija jedne države. Mislilo se da je rušenjem S. M. okončan period autoritarnog režima koji je čitavo naše društvo doveo do ratova i regresije, čije se posledice tek sada osećaju. Živimo u jednom posleratnom društvu u kojem fenomen odnosno kult malih bogova u potpunosti dolazi do izražaja. Elem, u valjevskom zatvoru, recimo, prema službenim licima se sprovodi načelo ograničenog kretanja, načelo ograničene komunikacije i načelo ugroženosti koja sprovodi autistična elita sa svojim samoljubivim i umišljenim bogovima.
Načelo ograničenog kretanja: Naime, od 2000. godine zatvorska elita u kontinuitetu i sistematično sprovodi ograničavanje sloboda svih zaposlenih koji se nalaze van uprave. I umesto da se aktivnost uprave svede na disciplinovanje osuđenika, što bi trebalo da bude prioritet, ona svu svoju energiju usmerava na kontrolu i »disciplinovanje« zatvorskih vaspitača, kojima se kancelarije nalaze u zgradi osuđeničkog internata, tzv. tunelu. U tu svrhu, najpre je 2002. godine postavljena metalna ograda (kavez) koja je fizički odvojila upravu od ostalog dela zatvora, tzv. kruga. Sve to je kulminiralo 2007. godine sa zaključavanjem uprave i postavljanjem magnetnog zvona na ulazna vrata koja otvara dežurni nadzornik. Vaspitači i ostali službenici koji ulaze u upravu su tako stavljeni u ponižavajući i degradirajući, položaj, cupkajući pred vratima zaviseći od milosti dežurnog kojom će brzinom da pritisne spasonosno zvono za ulazak u upravu. Sve to posmatraju osuđeni, što u njihovim glavama stvara sliku da su vaspitači građani drugog reda i predmet sprdnje, kojima se ograničava kretanje.
Načelo ograničene komunikacije se sprovodi preko zatvorske elite koja sedi u Upravi i koja je prošle godine donela odluku o unošenju mobilnih telefona u Ustanovu za one koji se nalaze u Upravi i koji su na nekoj funkciji (upravnik, načelnici, šefovi...). Svim ostalim

zaposlenima unošenje mobilnog aparata je strogo zabranjeno. Sa ovim zatvorska uprava je sama donela tapiju na poštenje, odnosno pošla od pretpostavke da jedino ona neće zloupotrebljavati mobilne telefone i davati osuđenima na korišćenje. Svi ostali, pa i zatvorski vaspitači koji vode osuđeničke grupe, stavljeni su u položaj »sumnjivog lica«, zanemarujući pri tom da većina vaspitača ima svoje porodice i potrebu da se čuje sa njima, pre svega sa decom i suprugama. Istovremeno, uprava prećutno dozvoljava »jakim« osuđenima da poseduje mobilne telefone kao i »svojim« ljudima od poverenja, kojima je u stvari sve dozvoljeno, pa i unošenje mobilnih telefona. Načelo ugroženosti: proizlazi iz prethodna dva načela, kojim se ograničava sloboda kretanja službenih lica odnosno državnih službenika, kao i njihova sloboda komunikacije, što dovodi u pitanje njihovu fizičku bezbednost koja je primenom
		Zoran Jovanović Jus, Centar

navedenih represivnih mera dovedena u pitanje. Jer, u ekstremnim situacijama, kao što su zatvorske pobune, vaspitač odsečen od sveta, u svojoj kancelariji kao kavezu je idealna meta za napad destruktivnih osuđenika, koji imaju, bar kada je reč o krugu, slobodu kretanja i slobodu komunikacije, sa sve mobilnom telefonijom ako ustreba. Tako se, za razliku od ušuškane uprave koja ima daleko veće plate od ostalih zaposlenih, zatvorski vaspitači nalaze u permanentno ugroženoj poziciji, koju zatvorska elita opravdava demagoškom parolom o beneficiranom radnom stažu. Ona želi da kaže da vaspitači, zato što imaju beneficirani radni staž, treba da se nalaze u ugroženoj poziciji trpeći permanentno pritiske agresivnih osuđenika. Sa druge strane, pojedini osuđeni smatraju da treba da maltretiraju vaspitače koji za to primaju platu.
Načelo malih bogova: polazi od pretpostavke da samo poslušni i pokorni službenici mogu napredovati na hijerarhijskoj lestvici društvene moći u zatvorskoj eliti, bez javnog konkursa, već isključivo po volji glavnog boga – upravnika, koji deo svoje moći prenosi na svoje »apostole« načelnike službi (uglavnom žene) i šefove, koji njegove odluke ne dovode u pitanje. Autoritarni rukovodioci su, po definiciji, snishodljivi prema nadležnima a nemilosrdni prema potčinjenima i svu svoju energiju troše na obračun sa pojedincem koji misli svojom glavom o sprovođenju ideja vrhovnog boga – upravnika svodeći ih na šablon. Svi oni koji misle drugačije od proklamovane istine i pokušavaju da unesu bilo kakvu novinu u okoštali zatvorski sistem bivaju izloženi nevidljivim pritiscima kako osuđenih tako i kolega. Vremenom dobijaju ulogu »žrtvenog jarca«, koji najpre postaje predmet ismejavanja, a kasnije i meta ozbiljnih pritisaka i presija koje dovode do zdravstvenih tegoba (anksioznosti, depresivnosti, hipertenzije...)
Tako je autistična zatvorska elita, fizički odvojena od ostatka sveta, napravila rigidan autokratski sistem, u kojem preovlađuje kult nedodirljivih i bezgrešnih bogova, koji grade svoje pozicije na sapinjanju i ograničavanju ostalih službenika, pre svega zatvorskih vaspitača. I ako se sa strane mislilo da je svrha postojanja zatvora resocijalizacija osuđenih lica, koja ne malo košta našu državu, u praksi je to drugačije. Predmet resocijalizacije i modelovanja ličnosti su, zapravo, zatvorski vaspitači koji se najviše »sapinju«, da ne bi ugrozili idiličnu sliku elite koju je sama o sebi stvorila. Za ulepšavanje slike zaduženi su autoritarni rukovodioci i manipulatori koji u jednom autoritarnom sistemu sve podređuju svojim ličnim interesima predstavljajući ih kao opšte.
U nadolazećoj racionalizaciji državnih ustanova zatvori kao totalne ustanove će, najverovatnije, ostati najžilaviji autokratski sistemi koji će svrhu svog postojanja opravdavati svojom specifičnošću, ne polazeći od pretpostavke da postojeću zatvorsku politiku treba menjati iz korena. Idući u susret preko potrebnim zatvorskim reformama, autistične elite tj. zatvorske vlasti su glavni ometajući faktor ulaska svežih snaga i ideja u ovaj društveno marginalni i nekontrolisani sistem.