U iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora radničkih protesta sa finansijskim i političkim centrima moći uvek se nailazilo na trag koji vodi ka samoj srži strukture vlasti koja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranje zemlje, izjavio je Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu na tribini koju je 16. januara organizovao list Republika zajedno sa Koordinacionim odborom radničkih protesta u Srbiji i lokalnim pokretom Ravnopravnost.
Uvodno izlaganje na tribini dao je Nebojša Popov, urednik lista Republika, koji je objasnio zašto se ovaj list bavi aktivnostima Koordinacionog odbora radničkih protesta. Najpre je podsetio da se u Srbiji dosta piše o radničkim štrajkovima, ali na različite načine. Mediji im pretežno posvećuju kratku i površnu pažnju, tražeći u njima elemente afere, skandala ili devijantnog ponašanja, čime ih potpuno obesmišljavaju. Istovremeno, neki aktuelni društveni procesi, smatra Popov, nekritički se predstavljaju kao nužnost koja se mora prihvatiti i protiv koje se ništa ne može, pa se na taj način oduzima vrednost i samom činu bunta i protivljenja. Protivljenje današnjim »nužnostima« i »nužnim promenama« biva proglašeno kriminalnim činom ili izjednačavano sa brojnim stereotipima o retrogradnim ostacima parazitskih samoupravljačkih navika iz doba komunizma. Popov je rekao da Republiku, kao i njega lično, »najviše zanima kakav smisao daju svojim aktivnostima oni koji učestvuju u radničkim protestima i štrajkovima«, a zatim naveo da »u teoriji postoje neka veoma važna mesta, ideje, autori, koji su danas izuzetno važni da bismo razumeli smisao koji ljudi pridaju svojoj delatnosti«. Jedan od njih je i Alber Kami »koji piše o jednoj dugoj i bogatoj kulturi pobune«. Ali pobuna ima različite oblike. »Neki su krajnje destruktivni jer nacizam, i staljinizam, i fašizam su takođe bile pobune, ali krajnje desnog tipa«. Međutim, postoje i neke kreativne pobune, rekao je Popov. Anri Lefevr je »proučavao kako ljudi menjaju svoj život; ne samo na radnom mestu, nego i van radnog mesta, tokom slobodnog vremena, u svakidašnjem životu, nalazeći u tome smisao lične i zajedničke egzistencije«. Popov je podsetio i na razlikovanje koje je uveo Žan-Pol Sartr na serijalne grupe i grupe u fuziji. U prvoj grupi ne postoji nikakvo intelektualno, duhovno, duševno, moralno strujanje, nego se njeni članovi uglavnom ponašaju kao ljudi u masi, bez naročito razvijenog osećanja lične i kolektivne odgovornosti. Kastorijadis je, isto tako, proučavao ljudske sposobnosti da oblikuju i preoblikuju lični i zajednički život. Najzad, postoje i sociolozi koji su najveću pažnju pridavali akcionom istraživanju, dakle istraživanju koje prati akcije ljudi i iznutra pokušava da razume šta to ljudi rade. Imajući sve to u vidu, kaže Popov, »Republika je nastojala da prati aktivnosti različitih grupa koje su imale kritički odnos prema načinu privatizacije u ovoj zemlji, i koje se nisu zadovoljavale samo time da dokazuju da postoje lopovi, otimači, prevaranti i falsifikatori, nego su tražile mogućnost da nešto naprave, da to bude drugačije, koje su držale do sebe i nisu sebe smatrale masom s kojom može da radi ko šta hoće nego su svojom delatnošću htele nešto da naprave, da naprave jedan ambijent u kojem se poštuje zakon, da naprave jedan ambijent u kojem se poštuju ugovori, da naprave ambijent u kojem mogu trajnije da raspolažu svojim znanjem, svojom strukom, svojom firmom, u korist vlastitu, u korist svoje porodice, lokalne zajednice, i društva«. Odnedavno, Republika nastoji da prati i pokušaje povezivanja različitih sličnih grupa koje se bore za tako nešto, a među njima su radnici »Srboleka« i »Trudbenika« iz Beograda, »Ravanice« iz Ćuprije, »Zastave elektro« iz Rače, »Šinvoza«, BEK-a, »Jugoremedije« iz Zrenjanina, i »Vršačkih vinograda« iz Vršca.
Popov je zatim govorio o potrebi da se bude informisan o pokušajima izlaska iz krize kod nas i u svetu. »Najrazvijenije kapitalističke zemlje ustanovile su da je jedan od glavnih uzroka krize redukcija sistema na špekulantski i finansijski kapital koji ignoriše razvoj proizvodnje i razvoj društva, i one nastoje da regenerišu proizvodnju i privredu, a samim tim i demokratiju«. I kod nas su »vrlo ozbiljna istraživanja ustanovila postojanje velikog rizika od uništavanja privrede ove zemlje«. »Ukoliko se shvati da je neophodno

revitalizovati i razvijati privredu, jer bez toga nema opstanka ni društva ni države, utoliko se pre i jasnije može shvatiti koliko je važno ceniti tuđi rad, ceniti radnike, njihovu profesiju, njihovu borbu za razvoj proizvodnje, za radna mesta, za dostojanstvo, i pojedinačno i zajedničko«, rekao je Popov. Milena Prstojević, predstavnica lokalnog pokreta Ravnopravnost, izjavila je da je osnivanje Koordinacionog odbora radničkih protesta bilo neophodno sada kada je »i zakonom završena licemerna i pljačkaška privatizacija, kada u Srbiji gotovo ništa ne radi, kada je radnicima opljačkan kapital koji su godinama stvarali i kada su mnoga deca ostala bez kore hleba«. Ivan Zlatić iz Pokreta za slobodu, koji trenutno predsedava
		Milena Prstojević

Koordinacionim odborom radničkih protesta, podsetio je da ne bi bilo prvi put u Srbiji da se »brojna, široka pitanja, koja pokazuju svu dubinu situacije u kojoj se nalazimo,

smandrljaju u jedan zahtev za personalnom smenom vlasti i da se na ta pitanja zaboravi«. Rekao je da takvi predlozi već dolaze iz političkih krugova, ali da to nije nikakvo rešenje. U iskustvu borbe radnika iz Koordinacionog odbora sa finansijskim i političkim centrima moći uvek se nailazilo na trag koji vodi ka samoj srži strukture vlasti koja je odgovorna za dvadesetogodišnje razaranje zemlje. Na primer, vlasnik »Trudbenika« je Dragan Kopčalić, blizak Demokratskoj stranci kao njen finansijer. Ranko Dejanović je suprug Slavice Đukić Dejanović, predsednice parlamenta. »Bez rasplitanja te sprege finansijske i političke moći, koja generiše krizu u Srbiji, teško da se ovaj problem može rešiti.« »Trudbenik« je danas u poziciji da država koja je
		IVan Zlatić

utvrdila kršenje ugovora, koja je utvrdila nezakonitosti, jednostavno neće da raskine taj ugovor, i o tome odbija da razgovara. Službenici Agencije za privatizaciju kažu da je u pitanju moćan čovek i protiv njega jednostavno ne mogu ništa da preduzmu. »Osnovni motiv zbog kojeg su radnici krenuli u borbu je činjenica da firma propada, da će ostati bez posla i bez zarade ako nešto ne preduzmu, ali se taj problem neće rešiti ako se ostane na tome«. Radnička borba, kaže Zlatić, mora da artikuliše političke zahteve, ne u stranačkom smislu, već da radnički pokret proširi svoju borbu na politički teren. U suprotnom, svešće se na pojedinačne uspehe koji će ostati trajno ugroženi.

Mohora Doru iz Vršca, koji je u prethodnom broju Republike objavio tekst »O radničkoj participaciji u upravljanju privredom«, govorio je o mogućim prednostima radničkog akcionarstva ukoliko bi zakonska regulativa u Srbiji bila prilagođena preduzećima u većinskom vlasništvu radnika, kako u pogledu upravljanja, tako i u pogledu radnih odnosa. On je rekao da je potrebno da se promeni odnos između države i poslodavaca kako bi država reagovala na očigledna kršenja zakona od strane poslodavaca, koja ugrožavaju radnike i njihova radna mesta. Država treba da uvidi da radnici mogu, u svojstvu poslodavaca, da budu bolji i poželjniji partneri državi, da svojim preduzećima mogu uspešno da upravljaju i ostvaruju značajne rezultate.
		Moha Doru

Doru je zatim naveo glavne prednosti radničkog akcionarstva, u uslovima povoljnog zakonskog okvira kakav postoji u Evropskoj uniji, a to su, prema njemu: motivisanje zaposlenih na bolje poslovne performanse, kako u pogledu kvaliteta proizvoda, tako i u pogledu produktivnosti; ravnomernija raspodela kapitala ostvarenog u preduzetničkom poduhvatu; očuvanje postojećih radnih mesta i otvaranje novih, jer se radnici više zalažu za očuvanje radnih mesta nego eksterni vlasnici koji se više zalažu za ostvarenje profita, a u našim uslovima za ostvarenje brzog profita; stvaranje i unapređivanje preduzetničkog duha kod radnika, koji ih čini odgovornijim na poslu; radničko akcionarstvo obezbeđuje kontinuirani razvoj firme, jer radnici akcionari po pravilu razmišljaju dugoročno o razvoju firme, a i osetljiviji su na rešavanje ekoloških problema jer žive u sredini u kojoj se odvija poslovanje firme za razliku od eksternih vlasnika koje zagađenje životne sredine ne pogađa neposredno; zaposleni ostvaruju veće prihode – u slučaju poslovnog uspeha zarade zaposlenih su mnogo veće nego u drugim firmama, a i obezbeđuju veće fondove za upotrebu u nepredviđenim okolnostima, na primer za slučaj penzionisanja ili gubitka

posla; socijalna sigurnost je veća. Nakon uvodnih izlaganja publici su se obratili predstavnici radničkih kolektiva koji su pristupili Koordinacionom odboru radničkih protesta. Prvi je govorio Vladimir Novaković, potpredsednik Štrajkačkog odbora »Trudbenik gradnje«, koji je rekao da radničke borbe jesu teške, ali da se u svemu mora misliti na potomstvo kojem bi trebalo da preostanu mogućnosti da proizvodi kako bi sebi obezbedilo egzistenciju i pristojan život. Jon Popov iz »Vršačkih vinograda« govorio je o trnovitoj borbi za očuvanje fabrike od stečaja i za raskid kupoprodajnog ugovora s neodgovornim vlasnikom, nakon koje su naišli na glavnu prepreku a to je državna
		mir Novaković

birokratija, koja je »umešana u sve naše današnje probleme«, kao i na probleme u samoj lokalnoj samoupravi sa lokalnim finansijskim moćnicima. Popov je ohrabrio

radnike akcionare »Jugoremedije« da se ne odriču svog vlasništva nad fabrikom i da ne prodaju akcije, već da brinu o budućnosti i fabrike, a samim tim i lokalne zajednice. Da je privatizacija bila postavljena na zdrave osnove, rekao je, i kod nas bi, kao i u Sloveniji, zaživeo radničko-akcionarski oblik upravljanja privrednim subjektima. Jon Popov je rekao da je udruživanje radnika u Koordinacioni odbor radničkih protesta, čiji je glavni cilj očuvanje industrije i zaštita radnih mesta, jedan istorijski trenutak, i da na ovaj način treba na nivou Srbije objediniti sve radnike, kako bi razmenjivali iskustva i našli načine da se pomogne napaćenom i osiromašenom narodu. Zoran Gočević iz »Srboleka«, podsećajući na radničko izbacivanje Jovice Stefanovića Ninija iz »Jugoremedije«,
		Jon Popov

govorio je o Ninijevom nezakonitom trgovanju na berzi, pomoću kojeg je postao većinski

vlasnik i »Srboleka«, a sada firmu vodi u propast ugrožavajući pravo na rad zaposlenih. »MD Nini«, rekao je Gočević, »Srboleku« duguje oko 20 miliona evra, ali radnici nastavljaju da se bore i žele da pokažu odgovornost prema svojoj fabrici kao što su to uradili radnici »Jugoremedije«. Gočević je isto pozvao radnike akcionare »Jugoremedije« da ne prodaju svoje akcije, da vode računa o fabrici, jer je briga o proizvodnji jedini način da se egzistencija dugoročno obezbedi. Radnici »Srboleka«, rekao je Gočević, koji su prodali svoje akcije za samo godinu dana su potrošili sav novac, iako su od prodaje imali i po 20–25.000 evra, a danas više nemaju šta da jedu. Novac u ovakvom društvu često mora da bude imperativ, ali treba očuvati proizvodnju »za sutra-
		Zoran Gocević

prekosutra, kad ova ludnica prođe« i kad današnjoj otimačini svi zajedno stanemo na put.

Zdravko Deurić, direktor »Jugoremedije«, govorio je o problemima sa kojima se susreo nakon što je uspešno okončana radnička borba protiv neodgovornog vlasnika, koju je on predvodio. Briga o proizvodnji često je došla u sukob sa ličnim interesima i zahtevima radnika, najčešće onima koji su nepotističkog karaktera. Međutim, rekonstrukcija fabrike radi dobijanja GMP licence bila je nužna, jer u suprotnom »Jugoremedija« ne bi mogla više da proizvodi. Zahvalio se akcionarima »Jugoremedije« koji su radnike podržali u borbi za očuvanje fabrike. Jovica Đorđević iz »Zastave elektro« govorio je o borbi za spas račanske fabrike od Ranka Dejanovića, koja je bila duga i teška, a u koju su radnici ušli iz straha za egzistenciju. Direktoru »Jugoremedije« je poručio da se i
		Zdravko Deurić

radnici »Zastave elektro« bore da dovedu fabriku u stanje u kojem je danas »Jugoremedija« i da bi voleo da ima probleme o kakvima je govorio Deurić. Đorđević je rekao da danas moraju da se nose s ucenjivanjem radnika i pretnjama stečajem ukoliko

ne budu poslušni, dodajući i to da su se radnici nakon odlaska bivših vlasnika opustili, očekujući normalizaciju, ali da danas uviđaju da su time samo omogućili drugoj strani da se konsoliduje. »Izgleda da je život neprestana borba«, zaključio je Đorđević. Ivan Zlatić je na kraju dodao da se slaže da je život neprestana borba i da nijedna pobeda nije konačna. Sve raznovrsne priče koje su pokrenute na tribini, a koje oslikavaju različiti stupanj koji je dostigla borba jednog radničkog kolektiva, važno je poznavati kako bi mogle da se sagledaju perspektive u kojima se odvija radnička borba, stalna borba za nezavisnost i stalna borba za slobodu. Nakon tribine, Koordinacionom odboru radničkih protesta
		Mita Lisica

pridružili su se i radnici IPOK-a, fabrike kukuruznih prerađevina iz Zrenjanina, koji su u štrajku jer im se već mesecima ne isplaćuju plate.
Pre tribine emitovan je dokumentarni film o »Šinvozu« čiji su autori Dragan Gmizić i Dragan Kolarov, a zatim se publici obratio Želimir Žilnik koji je govorio o tome kako je tokom protesta radnika »Šinvoza«, u decembru 2007, došao u

fabriku očekujući da će snimiti radnike koji »krčme imovinu« i otimaju se o poslednje ostatke upropašćene fabrike a zapravo bio iznenađen stepenom svesti tih ljudi s kojom se suočavaju sa korumpiranom privatizacijom u koju su gurnuti. Kao direktor preduzeća »Terra film« i on sam, rekao je Žilnik, suočava se sa malverzacijama u privatizacionom procesu, preko pokušaja da se ukine odluka o aukcijskoj prodaji tog preduzeća, kao i pokušaja da se društvena imovina prikaže kao državna imovina, u čemu učestvuje i Republička direkcija za imovinu Republike Srbije. Ali istina, dokumenti i pravda su na našoj strani, kaže Žilnik, što nije mnogo u ovim špekulantskim vremenima, ali može da bude dovoljno ukoliko budemo uporni u dokazivanju istine.
		Želimir Žilnik

Nakon Želimira Žilnika publici se obratio i Mita Lisica, predstavnik radnika »Šinvoza« koji već godinama ukazuje na pljačku i kriminal u fabrici i upozorio na pretnje radnicima koji se angažuju na dokazivanju korupcije.
Tribinu je vodio Slavko Golić iz »Građanske čitaonice« u Zrenjaninu.