U Politici (20. decembra) na bezmalo čitavoj strani, Lepa Lukić, »kraljica narodne pesme«, pripoveda o raznim zgodama iz svog i naših života. A na pitanje »Koje priznanje vam je najdraže« odgovara: »Pre petnaest godina sam, glasanjem ljubitelja narodne muzike, na kuponima koji su objavljeni u novinama, izabrana za kraljicu srpske pesme. Kralj Miroslav Ilić, a princeza Svetlana Ceca Ražnatović«.
Ne razumem se u ankete, ali s pažnjom ih pratim, pa i razumem da se one shvataju kao neka vrsta opšteg glasanja. Ne pratim estradnu scenu, pa se ne usuđujem da vrednujem narodne pesme i pevače. Cenim shvatanje da se tako može napraviti i neka vrsta monarhijske hijerarhije.
Primetno je, takođe, da se osvajanje nekog šampionata naziva »osvajanjem krune«. Tako se i Novak Đoković tituliše »kraljem belog sporta«, a uveliko se reklamira da se priprema TV serija »Kralj Aleksandar Karađorđević«, u kojoj će »Nole nacionale« igrati »srpskog kralja«.
Moje političko uverenje je republikansko, ali poštujem i one koji se deklarišu kao monarhisti. Znam da skoro dvadeset godina traje propaganda o vaspostavljanju monarhije u Srbiji. Učestalo se govori i piše o prestolonasledniku, iako još nema prestola, o pretendentu koji već godinama obitava u Belom dvoru o državnom trošku, o njegovim organima i aktivnostima. Na zastavi još uvek Republike Srbije šepuri se – kruna.
Razni vidovi prizivanja monarhije podstiču me da razmišljam o »realnoj monarhiji«, naročito u svetu estrade i sporta za mase, kao osloncima monarhizma.
Ako mnogi smatraju da je postojao »realni socijalizam«, pitam se zašto se ne bi našlo mesta i za »realni monarhizam«?