Devetnaestog decembra završen je planetarni skup u Kopenhagenu o klimatskim promenama, pripreman, pod okriljem UN, čitave dve godine, s ciljem da se usvoji strategija kontrole klimatskih promena. Planirano je da 192 zemlje zastupa oko 15.000 zvaničnih predstavnika – političkih funkcionera, stručnjaka, privrednika, crkvenih velikodostojnika – i na desetine hiljada različitih »alternativaca«.
Skup je trajao dve sedmice. Počeo je spektakularno, s velikim očekivanjima. A kada je zašao u birokratske lavirinte nade su ubrzano kopnile, poput leda na polovima Zemlje.

Sumnje u povoljan ishod ovog skupa izviru i iz iskustva zagađivanja prirode, a naročito izvrdavanja Protokola iz Kjota, usvojenog 1997. godine, radi obuzdavanja efekata »staklene bašte«, nekontrolisanog zagrevanja atmosfere čime se sluti na novi potop. Usledile su demonstracije desetina hiljada nezvaničnih učesnika skupa, slične protestima alterglobalista povodom ranijih okupljanja predstavnika privredno i vojno najmoćnijih država sveta. Činilo se da se ponovo javlja kritički duh svetskog pokreta mladih od pre četiri decenije, spram dominacije trenda dehumanizacije civilizacije i razmaha nasilja, čiji je glavni simbol bio rat u Vijetnamu. Protesti su nasilno ugušeni (i ovi, kao i oni). Zvanični tokovi skupa postajali su sve zamršeniji i tajanstveniji, a izgledi sve manji da se okonča u skladu s najavljenim očekivanjima. U poslednji
		Ivan Meštrović, Nikola Tesla, -

čas je dospeo Barak Obama, predsednik SAD; on je neumornim pregovorima postigao izvesni sporazum sa predstavnicima Kine, Indije, Brazila i Južnoafričke unije, koji bi mogao poslužiti za neki budući dogovor. Taj sporazum je podržao Ban Ki Mun, generalni sekretar UN, najavljujući novi skup u Meksiku 2010. godine. Skup u Kopenhagenu je, tako, izbegao potpuni krah.
Ko god s imalo pažnje prati tokove novije istorije mogao je videti da su vizije humanizacije čovekovog sveta, pod geslom »make love, not war« utuljene dešavanjima u znaku »make war, not love«, i današnjom svetskom krizom, izazvanom neobuzdanom pohlepom za profitom i globalnom dominacijom najmoćnijih i najbogatijih. Rasplet ove krize još nije izvestan. Nije izvesno ni šta će biti s novim nadama da one mogu biti na delotvoran način obuzdane. Ima li »leka« za razna poigravanja s ljudskim životom i čitavom planetom? Nada, rekla bih, ipak postoji, ako se ne pokoravamo datim »odnosom snaga« i odolimo najmračnijim slutnjama »smaka sveta«.