O stradanju Brisa Tatona i našoj deci

Građani Beograda na dostojanstven način ispratili su Brisa Tatona, mladića nastradalog nakon svršetka fudbalske utakmice, u bašti jednog od beogradskih kafea. Bris Taton nastradao je zato što je drukčiji, iz najmanje dva razloga: stranac je i navija za drugi, odnosno svoj tim. Jedan deo građana Beograda i cele Srbije još jednom je pokazao najlepše lice Srbije, ono isto koje su pokazivali proteklih 18 godina, obeleženih nesrećama i ubijanjima na našim prostorima. Ti građani, gotovo sigurno, isti su oni koji su žalili zbog Srebrenice i Vukovara. Ti građani u Srbiji kakvu imamo nemaju nikakvih šansi, osim da u sličnim situacijama, a bilo ih je u minulom periodu na pretek, svetu pokažu da u Srbiji ne žive divljaci, već da i ovde ima civilizovanog sveta.
Bris Taton došao je iz uređene evropske zemlje u Srbiju kakvu imamo. Bris Taton bio je gost u zemlji u kojoj naša deca ne znaju puno o Evropi, niti im se evropske vrednosti nude kao model. Bris Taton došao je iz zemlje za čiju fudbalsku reprezentaciju igra pet crnaca. Bris Taton bio je gost u zemlji čiji predsednik na svakoj sportskoj manifestaciji uporno podiže tri prsta u znak pozdrava sportskim uspesima Srbije, zaboravljajući da je predsednik svih njenih građana i da na Srbiju, kakva god trenutno bila, jednako pravo imaju i građani drugih konfesija.
Za razliku od gospođe Jad, francuske ministarke sporta, koja se prilikom posete Srbiji, povodom stradanja Brisa Tatona, založila za objektivno suđenje i pravednu kaznu za izvršioce zločina, naši su najviši predstavnici političke vlasti prednjačili u zalaganju da izvršioci zločina dobiju najstrožu kaznu, ne propuštajući da sugerišu da će optuženi biti gonjeni za najteže ubistvo, za koje se izriče kazna zatvora od 40 godina. I tu je civilizacijska razlika između prosvećenog francuskog naroda i nas.
Izjave povodom nesretnog slučaja davao je, što je prirodno, ministar policije, neustoličeni premijer, gospodin Dačić. Ministar Dačić bio je, da se podsetimo, u svojoj mladosti, jedan od čelnika SPS-a, partije koja je dala presudan doprinos oblikovanju užasne istorije ex-Jugoslavije u poslednjoj deceniji XX veka. Problem politike, kojoj je tadašnji drug Dačić pripadao bio je Drugi, bilo da se drugi razlikovao po partijskoj opredeljenosti, ljubavi prema Vođi, u pogledu na buduće uređenje Jugoslavije, odnosu prema jugoslovenskim narodima i sl. Kada je drugi postao nepodnošljivo nepopravljiv nastalo je

vreme ratova, stradanja i straha. U takvom vremenu rađala su se naša deca. Da li se gospodin Dačić ikada upitao koliko je doprineo takvoj politici i takvom vremenu i koliko su naša deca trpela zbog toga. U jednoj od izjava datih medijima gospodin Dačić, kao ministar policije, dao je umerenije saopštenje, navodeći da naša deca koja su ubila Brisa Tatona nemaju nikakav kriminalni dosije, dok su opasni kriminalci oni koji su ih organizovali. Pitamo gospodina Dačića kakva dosijea imaju oni koji su organizovali opasne kriminalce da gurnu našu decu bez kriminalnog dosijea u zločin i šta je kao ministar policije učinio da ih spreči? Pitamo gospodina Dačića šta je učinio da kriminalci koji su gurnuli našu decu da napadnu Brisa Tatona ne borave na slobodi, ako već zna da su kriminalci? Pitamo gospodina Dačića šta je učinio da se Srbija kakvu imamo menja? Sva naša deca rođena su u Srbiji kakvu imamo. Za onu decu koja su postala
		Ivan Meštrović, Ruža Meštrović, 1915.

punoletna u ovoj godini možemo reći da su celo svoje detinjstvo proživela u društvu razorenog sistema vrednosti. Naša deca rasla su u atmosferi ratova, ubijanja, bombardovanja, svih oblika siromaštva i nekulture. Našoj deci ponuđen je obrazac po kojem nije bitno šta imaš u glavi, već koliko imaš u džepu i da put do uspeha ne vodi preko škole. Naša deca čekaju ukidanje viza da prvi put krenu u svet. I gore pomenuti predsednik Srbije kakvu imamo shvatio je da takva Srbija nije dobra, ali otkrio nam je da Srbiju kakvu imamo prave drugi, a da je on tu nemoćan i da mu je ostalo da se sa nama solidariše.
Naša deca su u »Nacionalnom stroju, »Obrazu«, »Dverima«, »Pokretu 1389«. Upregnuta! Žrtvovana! Pokrenut je postupak da se navedene organizacije zabrane. Niko nema ništa protiv, ako su navedeni pokreti osnovani samo da šire nasilje, bez ikakvih ideja u svom delovanju. Međutim, da se ne desi da u Srbiji kakvu imamo, ne dođe red i na sve druge, možda i one koji ne misle kao Oni.
Naša deca su u navijačkim grupama. Preti im se da više ne mogu na »Jug« i »Sever«, jer naša deca su kriminalci. Kasnije je i ova pretnja ublažena, jer je zaprećeno da će biti zabranjene navijačke podgrupe, koje nisu navijačke već kriminalne, a da njihovi pripadnici neće moći posećivati sportske manifestacije. Naravno, slažemo se da se kriminalci

kazne, a njihove grupe zabrane, samo se pitamo, zar je trebalo da nastrada Bris Taton da bi se sva ova pitanja pokrenula. Tačno je da su naša deca ubila Brisa Tatona. Tačno je! I to je strašna činjenica, koja se ne može prenebregnuti. Ali, šta moramo primetiti? Kriminala je bilo od kada je sveta i veka. Bris Taton mogao je nastradati i u najuređenijoj evropskoj zemlji. Sveža su sećanja na poznate događaje po evropskim stadionima. Međutim, Bris Taton stradao
		Naravno, slažemo se da se kriminalci kazne, a njihove grupe zabrane, samo se pitamo, zar je trebalo da nastrada Bris Taton da bi se sva ova pitanja pokrenula

je daleko od stadiona, u vreme kada je sa drugovima sedeo na piću i od grupe nasilnika koju je neko poslao da izvrši napad. Nesretni događaj nije, kako su preneli mediji, bio spontan već insceniran. Posebno je bilo upečatljivo da su ubice Brisa Tatona odmah uhapšene, dok su podstrekači i nalogodavci ostali u bekstvu.
Sve ono što čini Srbiju kakvu imamo nesretnom događaju daje poseban pečat. Iz tog razloga naša deca koja su ubila Brisa Tatona treba da dobiju pravednu, a ne najstrožu kaznu. Jednostavno rečeno, nesretni događaj ne možemo posmatrati van opšteg društvenog konteksta. Deci koja su ubila Brisa Tatona ukradeno je detinjstvo i mladost. Za tu vrstu krađe u Srbiji niko nije odgovarao. To pitanje u Srbiji ne sme ni da se postavi. Srbija nije podeljena ni po pitanju sistema vrednosti koje njeno društvo treba da sledi. Postoje samo različite vrste partijskih i drugih grupnih interesa oko kojih se prave uticajne grupe, koalicije, kohabitacije. U Srbiji se ne zna ko je na vlasti, a ko u opoziciji. U Srbiji se »ne zna« ko je odgovoran za njenu prošlost, a ko za njenu budućnost.
U takovoj Srbiji tumaraju naša deca, bez prava na nasmejanu mladost i bez nade u makar pristojnu budućnost. Na sve što im se desilo u bliskoj prošlosti i sve što čini surovu stvarnost danas naša deca nisu mogla da utiču – sve su im skrojili stariji, koji pohitaše da sa nemilog događaja skinu svoj deo odgovornosti.
U Srbiji se i nađu izvršioci zločina, ali nikada i nalogodavci – za njima se još uvek traga.

	Radonja Dubljević