Revolucija – tekuća sezona Ateljea 212, na tri nivoa

Šta se htelo, a šta započelo?

U jednom od brojnih intervjua, povodom imenovanja za upravnika Ateljea 212, na pitanje zašto sezoni daje »radikalan« naziv, Revolucija, umesto »danas mekšeg, u političkom smislu češće korišćenog – promene«, reditelj Kokan Mladenović je odgovorio: »... što repertoarom, što raznim akcijama, probaćemo da govorimo o fenomenu revolucije i prevrata. Jer, život koji trenutno živimo je plaćanje cene odsustva hrabrosti da se jedna revolucija izvede do kraja. Probaćemo da kroz različite žanrove, provokacije, smeh, dramsku ozbiljnost, kao i otvoren dijalog sa stvarnošću, kroz tribine i polemike – progovorimo o tome kako je bilo moguće da taj polet naše mladosti bude jeftino potrošen ni u šta i kako smo u to skladiše neuspeha, kao narod i pojedinci, uneli još jednu deceniju naših života...«
Ruku na srce, ikonografija »revolucionarne sezone« prilično je stereotipna, čak nerazgovetna – Če Gevarina slika u upravnikovoj kancelariji, u foajeima bedževi, parole, flajeri, spotovi, kostimirani razvodnici... sve je u crno-crvenoj gami... Mistifikaciju dopunjuje ulazak u salu, koji se ne oglašava zvonom, nego resko, pištaljkom (u zatvorenom prostoru punom ljudi, nažalost, taj zvuk izaziva jeziv osećaj disciplinovanja, drila, konclogora!). Uvedene su penzionerske matineje, daju se popusti za odlične đake i studente, duvače u pištaljke...
Sav taj marketing opštih mesta sadrži, doduše, osim komercijalnih i performativne elemente, a da li je današnjem ukusu srpske publike dovoljno podsticajan da s verom prihvati i druge dve, znatno ozbiljnije etape ovog zahvata – tribine na aktuelne teme i, u pozorištu najbitnije, nove predstave? Pitanje je, zapravo, koliko je ova, pozorišna Revolucija, stvarna mera sredine u kojoj živimo i koju bismo da poboljšamo.

»Naše obraćanje publici i posebni popusti koje delimo jesu naš pokušaj da sebi omogućimo sagovornike u vremenu i da pružimo ili formiramo jednu značajnu skupinu ljudi koja i dalje veruje da je revolucija moguća i da ćemo živeti u zemlji od koje nas neće biti sramota«, kaže dalje Kokan Mladenović (Večernje novosti,21. 11. 2009). Dodaje: »Mada je teško, u zemlji koja se van svake logike odrekla svog antifašizma i izjednačila revoluciju i izdajnike, u zemlji, u kojoj je famozna 1968. godina dovela samo do podmlađivanja političke elite, bez ikakvih vidljivih promena – dugoročno gledano, u zemlji, u kojoj se petooktobarska revolucija završila nakaradnim kompromisom između ubica i žrtava, a sve pod plaštom krupnog kapitala – govoriti o revoluciji kao pokušaju da se napravi bolje i pravednije mesto za sve koji žive u njoj. U ovom narodu je potisnuta jedna od njegovih veličanstvenih osobina: snaga kolektivnog delovanja i želja da se ideali pravde i slobode brane po ma koju cenu...«
Primedbom da je Atelje »osnovan da provocira« i da je »u ono vreme, u čitavoj istočnoj Evropi, bio dokaz koliko komunizam može da bude liberalan«, Mladenović potkrepljuje svoju viziju: Atelje, koji će pokazati koliko »demokratija može da bude hrabra i samokritična«.1
U Kokanovom reperu, našem nekadašnjem liberalnom komunizmu, pozorišni pokušaji revolucije ponekad su i samom pozorištu pokazivali kako stvarno, na delu, funkcionišu »liberalizam« i »samokritičnost«. Setimo se samo smelih pozorišnih uzleta koji su vodili oslobađanju zatomljenih čula – a zavedenih upravo idealima slobode u koje se klelo tadašnje kontroverzno društvo, u odnosu na »spoljni svet« – bili su podmuklo, odustajanjem, iznutra ugašeni, ostavljajući gorčinu i duboku traumu: »Bal lopova«, »Čekajući Godoa«, »Kad su cvetale tikve«,2 »Druga vrata levo«, »Kape dole« (baš u Ateljeu) i još nekih komada Aleksandra Popovića, »Karamazovi«,3 »Golubnjača«, ili nasilno, osokoljeno novim prestrojavanjem društva i države, prekinutih spolja, kao »Sveti Sava«...
Atelje se, sada, verujmo, opredelio za kritički duh slobode, koji razmiče granice pamćenja – gde smo bili, šta radili, čemu težili, a šta, strahom, oportunizmom, računicom, glupošću, izgubili. Pruža nadu, ukoliko je to pozorište spremno da istrpi predstojeći znoj i muku. Jer, polje delanja je, čak i da se ograniči samo na kulturu, ispalo šire, mnogostranije nego što ono samo može te stvari da istera na čistac.
U tom moru urušenog, sezona Revolucija u Ateljeu 212 može da bude »revolucija koja traje« – ako istraje, kvalitetnim sadržajem, pre svega. Ako prevagnu samo reči i spoljna obeležja, međutim, neće se bezbolno iskobeljati. Tim pre što i u samom pozorištu upravnikova strategija za sada, iz različitih razloga (ideoloških, generacijskih, koncepcijskih...), nije unisono prihvaćena.4

Svrha tematskih tribina, tri su do sada održane, o kvislinzima u umetnosti, 6. oktobru – »danu koji se nije dogodio« i 20-godišnjici pada Berlinskog zida, zamišljena je kao preispitivanje puta do stranputice na kojoj smo se, kao društvo, našli.
Već na prvoj, održanoj, kako je Mladenović naglasio, u »atmosferi Bitefa, za koji je Atelje sudbinski vezan«, povodom predstave iz Norveške, »Pisac«,o Knutu Hamsunu, došla je do izražaja uobičajena sklonost da se ispriča već toliko puta ispričano, da se nestrpljivi,

pa i netolerantni učesnici sporečkaju, uvrede i, kako se sukob ne bi produbio, sve na kraju pomirljivo izravna. Iskrilo je, ne na temu Hamsuna, Malapartea, Paunda, »tuđih« kvislinga, nego na domaćem terenu, od preimenovanja ulica, preko Žanke Stokić, Milana Nedića, intelektualaca, institucija, umetnika, koji su pristali fašističkim ili autoritarnim vlastima, do fudbalskih navijača, otkazivanja »parade ponosa«, univerzitetskih prilika, SANU (ukupne i pojedinačne odgovornosti njenih članova), ministarskih portfelja, medijskih mogula, do »montipajtonovskog« života u ovoj zemlji punoj galimatijasa. Većina izgovorenog, u stvari, bile su tek natuknice, načete teme, koje svedoče da su se u Srbiji gomilale traume, da se nadovezuju jedna na drugu i da traju bez vidljivog napora da se, na nivou celog društva, kritički raščiste i otvore put prosperitetu. Bez, zapravo, vidljive želje da se uopšte taj mračni proces, koji podriva i samu supstancu društva, ikad završi.
		Ivan Meštrović, Marko Marulić, 1924.

U tom kontekstu valja očekivati da će na nekoj od sledećih tribina u Ateljeu doći na dnevni red i ozbiljno, kritičko razmatranje okolnosti i aktera iz perioda najviših stvaralačkih uzleta i sloboda, ali i najbrutalnijih obračuna sa stvaraocima, posebno onima koje je vlast svrstavala u »crni talas«, »neprijatelje samoupravnog socijalizma« i slične kategorije. Nije li, uostalom, to i obaveza kuće koja je »porodičnu tajnu« o zabranama predstava prećutala čak i u nedavnoj monografiji o 50. godini postojanja?
Učesnici prve tribine bili su Milan Vlajčić, novinar, Dragoljub Mićunović, filozof, Borka Pavićević, dramaturginja, Bratislav Petković, reditelj, dramski pisac, i Branimir Stojanović, psiholog (pozivu se nije odazvao Siniša Kovačević, autor drame o Milanu Nediću, koja je, od aprila 1992. do decembra 2001. godine, 205 puta igrana na sceni Zvezdara teatra).
Borka je, recimo, prozvala i članove Ateljea, u kojem je osnovan Bitef, što se nisu suprotstavili preimenovanju svoje ulice iz Lole Ribara u Svetogorsku. A Žanku Stokić je nazvala kvislingom: »Cela ta rehabilitacija i neviđena moda Žanke Stokić u poslednjih deset godina jeste jedno od osnovnih suodgovornih pitanja u našem shvatanju prema fašizmu i antifašizmu. Smatram da je cela ta priča oko nje i njene nevinosti, dok je govorila na nemačkom radiju svakodnevno, prevrat istorije u tom pravcu, suodgovoran za ono što nam se danas događa. A prevrat je taj da treba slaviti kvislinge. Žanka Stokić je isto što i Nedić i njeno igranje direktno otvara stvari koje nam se danas dešavaju, a mi se time sada bavimo retorički, kao da svi ne učestvujemo u tome što nam se može ponovo

desiti, a desilo nam se pre samo deset-petnaest godina. To je ‘moda’ zbog koje je nastao ceo ovaj neokonzervativni talas, koji odjedanput promoviše četnike, prevrće celu istoriju...« Po Mićunoviću, evidentan slučaj su posledice Nedićeve vlade u posleratnoj retorici, »očigledna neotpornost prema obrascu koji je omogućio pojavu fašizma i neofašizma«. »Mnoge stvari su se ovde odigravale u kostimima nedićevske predstave, počev od retorike ‘braćo i sestre, Srbi i Srpkinje’... preko zaklinjanja da Srbin ne sme da digne ruku na Srbina, do priče o pomirenju, gde se sve izravnava. Na kraju se država, koja je pre nekoliko godina donela jedan kriminalan zakon o rehabilitaciji, koji je sve to pomešao, našla u, blago rečeno, nezgodnoj situaciji... Neraščišćeni odnosi još iz Drugog svetskog rata, njihovo rešavanje posle i po nacionalnom ključu, ‘vađenje’ na fašizam okupatora

protiv koga su se, ispada na kraju, svi odavde borili, doveo je do sveopšte relativizacije nedavnih zbivanja na ovim prostorima. Kolektivne krivice i odgovornosti učinile su jednako krivim ili nedužnim sve – u zavisnosti od toga ko smo mi,a ko su drugi – i na taj način nestala je granica između dobra i zla...«

Šesti oktobar,još jedna naša raskrsnica, bio je tema druge tribine, posle premijere predstave »Dokle« Milice Piletić, u režiji Alise Stojanović, a startna pozicija razgovora – ubeđenje organizatora da se taj dan, u stvari, nije dogodio! Učesnici, novinari Marina Fratucan i Teofil Pančić, hip-hoperi Marčelo (Marko Šelić) i Vudu Popaj (Radenko Stojanović) i pisac Marko Vidojković, sećali su se šta su radili i doživeli tog dana, čemu se nadali, a šta još nisu dočekali. Bili su gorki, gnevni, (samo)ironični, duhoviti, prosti... kao da su se našli u ispovedaonici ili pred Zidom plača!
Po Marini Fratucan, uvrežilo se mišljenje da na oktobru od pre devet godina najbolje profitiraju članovi stranaka ili njihov podmladak. Za Pančića je »kuknjava« nad 6. oktobrom »malograđansko opšte mesto«, jer se »iznuđeno zajedništvo«, pošto je oteran Milošević, »raspalo onog trenutka kad je taj cilj ostvaren«.
Umesto da se gradi postmiloševićevska Srbija, pokazalo se da krajnji cilj nije svima bio isti. Jedni su ga rušili u ime demokratsko-liberalno-građansko-proevropske... vizije Srbije, drugi su hteli klerikalno-izolaciono-ljotićevsku: »Da nije bilo Miloševićevog poraza na izborima, nikad ne bi bilo 5. oktobra! Sad se govori: revolucija, revolucija... O tome možemo da govorimo u pozorištu (...) Fantazije o 6. oktobru nisu ostvarene, jer je veliki broj ljudi hteo da 5. oktobar ostane zauvek kao dan mrmota...«
Jedva da se te večeri, uprkos povremeno »veseloj atmosferi«, iko setio nečeg pozitivnog, lepog, perspektivnog... posle 5. oktobra 2000. Po Marčelu, kočioni elementi napretka su ovdašnji mentalitet i neprestana istraga poturica (»... ovde pojedinac ne radi na sebi, iako možemo da spasimo čoveka, a ne čovečanstvo... Sertifikat na kojem piše da smo Evropa vrlo malo menja našeg prosečnog građanina«). Za Vidojkovića, uverenog da je 5. oktobar bio dogovoren – osim sa Miloševićem – sve je crni mrak: »ljudi su generalno g.... širom planete (...), prema tome, kakvu revoluciju da dižeš? Gde? U Srbiji? (...) Ova zemlja je stigla gde je mogla da stigne po svom maksimumu!« A Vudu Popaj otišao je u dalju prošlost – po njegovom mišljenju, nije se dogodio 5. maj 1980, »jer zadnjih 30 godina upravo počinje tada!«
O kulturi, pa i samom pozorištu u postmiloševićevskom periodu, nije se na ovoj tribini govorilo!

Još jedan datum, 9. novembar 1989. godine, dan pada Berlinskog zida, bio je povod za razgovor koji je Mladenović počeo primedbom da se, »apsurdno ili ne, Zid zapravo srušio na celu jednu generaciju pisaca, poput Havela, Mrožeka... koji su se zalagali za njegovo uklanjanje«! A i naš Bitef od tada »više nije retka mogućnost upoznavanja i povezivanja stvaralaštva i stvaralaca istočne i zapadne Evrope«...
Gotovo sve od tada ovde više nije... Teško da to ima veze sa padom Zida. Dok je srbadija te jeseni sve dublje tonula u mamurluk posle kosovske godišnjice i spremala se za krvavo »podvižništvo«, što je dovelo do (dobrovoljnog) podizanja »zidova« i prema komšijama i prema ostalom svetu, istočna Evropa se postepeno odvikavala od dotadašnje monolitnosti i upoznavala demokratiju, slobodno tržište, slobodan govor, slobodno mišljenje...
U skladu s tim su i sagovornici, Ivan Čolović, antropolog, izdavač i urednik Biblioteke XX vek, u kojoj je upravo objavljen zbornik Zid je mrtav, živeli zidovi!, Jovan Ćirilov, teatrolog, jedan od osnivača i selektora Bitefa, Vladimir Arsenijević, pisac, Goran Marković, reditelj i dramski pisac, i Ivan Medenica, docent FDU, pozorišni kritičar, bili u konsenzusu koji se među njima i podrazumeva. Nije, dakle, bilo polemike, ni ružnih reči, ni protestnih odlazaka. Publike je, međutim, bilo manje nego na prve dve tribine.
Čolović je, raščlanjavajući etape u kojima se srpska kulturna elita ideološki prestrojavala tokom poslednjih decenija prošlog veka podsetio da se ona, sredinom sedamdesetih, sve jasnije konstituisala kao intelektualna i politička opozicija komunističkom režimu, sve dok, deceniju kasnije, nije postala glavni tok i u naglom zaokretu prihvatila nacionalizam. Tako je menjala i retoriku, a i subjekt zalaganja – to više nije bio građanin sa pravima i slobodama, nego sa večnim stradanjem, ugroženošću, genocidom koji trpi, položajem u sredinama van Srbije, granicama, neprijateljima...
Pozivajući se na periodizaciju Jasne Dragović Soso (Spasioci nacije), on vidi 1988. godinu kao period kada ta elita, već na terenu nacionalizma, gubi opozicioni status: »Zato što šef režima prilazi toj kulturnoj eliti i intelektualnoj opoziciji, prihvata njen program i

ulogu realizatora tog programa koji je konstituisala, elaborirala i čiju je retoriku jezika rekonstruisala...« Treću etapu karakteriše odnos kulture i politike tog vremena, koji se »čvrsto ukorenio u Srbiji, a i u drugim jugoslovenskim republikama«. Kultura, u tom preokretu »više nije bila u službi politike, niste više mogli da govorite o političkoj zloupotrebi kulture, jer se odnos zapravo obrnuo, pa se politika našla u službi kulture, odnosno izvršioca nacionalističkog programa koji je stvorila, elaborirala, propagirala i dala joj jezik, dušu i postojanje...« Dok se na istoku Evrope rušio komunistički poredak, zaključuje Čolović, ovde se učvrstio komunistički režim, postao izuzetno jak i stabilan, pošto se odrekao ideologije i ideološki prihvatio poziciju svog dojučerašnjeg protivnika i oponenta. To stanje danas je već tradicija, politička, kao i odnosa politike i kulture, nije prevaziđeno, aktuelno je! Goran Marković, koji je u vreme upada
		Ivan Meštrović, Kraljević Marko, 1911.

sovjetskih tenkova u Prag studirao u tom gradu, uzima tu, 1968. godinu, kao prelomnu i za potonja zbivanja u Jugoslaviji. Po njegovom mišljenju, dva događaja iz tog vremena su »zaljuljala celu stvar«: velika studentska pobuna i eksplozija bombe u beogradskom bioskopu »20. oktobar«. Tito je, kaže, »jeftinim trikovima« uspeo da prevari studente i sve nekako umiri, ali se talas nasilja, koji je počeo sa bombom u bioskopu »nastavio i imao veliko finale u ratovima«.
Ovi događaji su i elementi njegovog komada »Falsifikator« (Beogradsko dramsko pozorište), koji je odabran među sedam od 17 prispelih na konkurs – međunarodni projekt Gete instituta »Posle pada« i, tim povodom, nedavno izveden u Drezdenu: »Kada sam dobio ponudu da napišem tekst na temu pada (...) nije mi bilo teško da se setim da je to bio raspad moje domovine, koji je predstavljao glavni događaj u mom životu (...) Pad Jugoslavije je za mene bio najveći fenomen...«
Arsenijević je govorio o svom iskustvu sa »zidovima« u Evropi i Americi, a priču su na teren kulture i pozorišta vratili Ćirilov i Medenica. Ćirilov, saglasan sa konstatacijom da je pad komunizma i Zida umanjio značaj Bitefa, ali – »radostan što se to desilo« a da je Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je vodio za vreme i posle »Miloševićevih godina«, imalo »apsolutno neeksplicitne« predstave, koje su kritikovale režim (da podsetimo, i »Kolubarska bitka« se takođe igrala u jednom delu tog perioda, iako nije bila njegov projekt). A razlog zbog kojeg je pozorište u tom periodu ostavljeno na miru, Ćirilov vidi u činjenici da bračni par Milošević – nije baš ljubio Taliju!

Repertoarski, najbitniji i najzahtevniji deo Revolucije tek je počeo. Izvedene su dve premijere, komada»Dokle«Milice Piletić i Sartrove »Prljave ruke«, od kojih se više očekivalo, i na umetničkom i na deklarisanom, repertoarskom planu.
U drami »Dokle« radnja počinje posle ubistva Đinđića i teče unazad, do perioda kad smo lupali u šerpe i zviždali, maštajući da ćemo na kraju ove decenije biti uveliko slobodni građani iza kojih su devedesete već daleka, skoro zaboravljena prošlost. Pusti snovi... Mora se, međutim, priznati da je siže, tim pre što je retrospektiva i iskustvena kategorija, nudio više od onog što smo dobili. Komad je na scenu stigao kasnije od onih sa srodnom temom, a nastalih i izvedenih u aktuelnom vremenu, na primer »U potpalublju«, »Beogradska trilogija«, »Tamna je noć«, »Šine«... ali se ne može reći da ih je dosegao. Stručna kritika je, uostalom, već izrekla sud o ovom delu, kao i o drugoj premijeri Ateljea, Sartrovim »Prljavim rukama«, u režiji Nikite Milivojevića, koju je Medenica (NIN, 17. 12. 2009) ocenio kao – »žurnalistički ćorak«: »... Ovakvim umetničkim dometima (...) Atelje 212 rizikuje da estradizuje svoj, načelno, zanimljiv koncept revolucije«.
Osim »Kose«,koju će režirati Mladenović, kao »krik jedne nove generacije«, u revolucionarnom repertoaru se očekuju i novi (naručeni) komadi Maje Pelević i Biljane Srbljanović i Stopardova fenomenalna farsa »Travestije«, o imaginarnom spoju Lenjina, Tristana Caraa i Džojsa (marksizam, dadaizam, modernizam) u Cirihu, 1917. godine, koju je već počela da priprema rediteljka Ljiljana Todorović.
Ipak – kao stvarni zahvat u »istorijsko i značenjsko« biće Ateljea možda se ispostavi kompilacija četiri drame Aleksandra Popovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina (»Komunistički raj«, »Pazarni dan«, »Bela kafa« i »Mrešćenje šarana«). U ovom zahvatu neće se naći Popovićevi komadi volšebno (bez intervencije, u to vreme jedino nadležnog, Javnog tužilaštva) odstranjeni iz repertoara Ateljea, ali, osim »Bele kafe«, koja nije bila opstruirana, ostale tri su se, u prošlosti, provlačile kroz »iglene uši« samozvanih, neukih »cenzora« i zaplašenih pozorišnih uprava (»Raj«u JDP, »Pazarni dan« u Zvezdara teatru, »Šarani«u BDP i Pirotu).
Zbog okolnosti u kojima živimo, radi budućeg trajanja, zašto bi se sasvim zanemarilo prošlo zarad našeg vremena? Malo pozitivizma nije suvišno. Kokan Mladenović, međutim, izgleda da nema nameru da se traumatičnom prošlošću repertoarski bavi u Revoluciji (a, po svemu sudeći, ni druga pozorišta u kojima se, sa sve više navike i otupelosti, povlači nepročišćeni žal za izgubljenim, odškrinutim vratima slobode, a sa sve više ponosa govori šta smo igrali devedesetih). Nije malo pozorišta, posebno po unutrašnjosti, koja su zaparložena, elementarna »ansambl predstava«, gostujući reditelj ili domaći pisac su im, u uslovima nikakve konkurencije, vrtoglavi luksuz i »nesvakidašnji uspeh«, a medijski publicitet samilosno i preterano blagonaklon...
U dugoročnijem smislu, odlaže se katarza – idemo dalje, hajde da slavimo ono što je već slavno (i provereno).

	Slavica Vučković