Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Ordenje i znamenje – i njihovo političko značenje

Simboli su signali

Sa ordenjem je to vekovima tako – ne valja mnogo hvaliti onog ko ih daje niti baš kuditi onog koji prima. To su simboli praćeni konvencionalnim besedama, ali imaju svoju uglavnom političku konotaciju. Zapanjen je bio svojevremeno ruski ministar koji je u ime cara uručivao orden sv. Ane Vuku Karadžiću koji mu je rekao da će mu biti teško da ga nosi – »Godinama već vučem jednu Anu o vratu« – supruga slavnog reformatora se zvala Ana Kraus a orden se nosio oko vrata. A komentari posete D. A. Medvedeva Beogradu su sve brojniji, posebno o njegovoj poseti Sinodu SPC gde je primio orden sv. Save. U kratkom obraćanju šef ruske države se naravno zahvalio, ali je kazao i nešto što se kod nas retko čuje: sv. Savu je s dvora Nemanjića, bez znanja oca, starog autokrate Nemanje, u manastir odveo ruski kaluđer, o čemu detaljno govore naši stari pisci.
Više puta je visoki gost naglasio da je pobeda nad Hitlerom temelj moderne Evrope i da

se ne sme dozvoliti neko prekrajanje istorije. I u patrijaršijskom dvoru u Beogradu beseda prvog-drugog čoveka Rusije bila je dostojanstvena, ali bilo je i nečeg nedorečenog i pomalo tugaljivog. Beseda mitropolita Amfilohija imala je neke akcente (Pravoslavlje, 1. 11. 2009) koji nisu baš bili ugodni za uši D. A. Medvedeva i njegovu svitu. »Ispred Saborne crkve«, pišu crkveni mediji, »predsednika Rusije dočekali su pravoslavni vernici koji su nosili zastavu Carske Rusije«. Baš neuviđavno jer pod nekim drugim zastavama Beograd je oslobađan 20. 10. 1944. godine. Nije se to svidelo gostu, ali nostalgije svuda ima i to bi nekako prošlo da nije bilo onog još neugodnijeg, ali i tu se šef ruske države držao dostojanstveno, kako u gostima i priliči. U besedi mitropolita Amfilohija bilo je momenata i naglasaka koji u ovoj prilici nisu bili ugodni – slavio se dan pobede nad fašizmom. Pomenuo je mitropolit i Ćirila i Metodija i vekovne veze ruskog i srpskog naroda i njihovih kultura. Sve bi bilo u redu da u jednom momentu nije naveo – kao svetli primer – ime patrijarha Varnave koji je umro 1938. godine. Varnava je 1937. u nacionalsocijalističkom partijskom organu slavio A. Hitlera kao čoveka nade koji vodi pravednu borbu
		Ivan Meštrović, Bogorodica s djetetom, 1917.

protiv judeo-masonskog i komunističkog zla. Nema potrebe ovde šire o tome govoriti – Republika je to objavila – ali imamo sve u službenom Glasniku SPC u dvobroju 1–2 za 1937. godinu. Ni reči mitropolit Amfilohije da kaže o patrijarhu Gavrilu Dožiću koji je bio godinama – sve do kraja rata – gorljivi antifašista. A prilika se tu pružala i to sve zna D. A. Medvedev. Da nevolja bude veća – i to je šef ruske države dostojanstveno oćutao – mitropolit Amfilohije je gostu ponudio jedno »svetlo« ime a nije baš morao. Baš D. A. Medvedevu pominjati ime ruskog mitropolita Antonija Hrapovickog smelost je koju u ovoj prilici ne treba komentarisati, ali se to nije smelo činiti tu i toga dana. O tom Hrapovickom sve znamo, a posebno dobro ga znaju Rusi – on je 1922. u Sremskim Karlovcima osnovao Rusku »zagraničnu« pravoslavnu crkvu. Još 1926. Ruska crkva ga je osudila i do danas ga ne priznaje jer je bio – blago rečeno – veliki poklonik A. Hitlera. On je čak »pozajmio« jednog svog episkopa karlovačkog Sinoda A. Paveliću za famoznu Hrvatsku pravoslavnu crkvu. U Beogradu su na ruskom jeziku tiskani debeli tomovi rada tog »sinoda« i bolje je ne citirati ih – ti su ljudi bili opčinjeni A. Hitlerom i tako su se držali i do kraja rata i pobede nad fašizmom. U tom ruskom vrzinom kolu bio je i patrijarh Varnava čiju je politiku patrijarh Gavrilo smelo odbacio još 27. marta 1941. godine – sve to do detalja zna D. A. Medvedev jer Rusi su publikovali knjige o tom vremenu i tim ljudima. U Beogradu je sve moguće i mitropolitu Amfilohiju je sve dozvoljeno. Njemu niko ne sme ništa da kaže – čak ni o Hrapovickom i sličnima. Taj njegov Hrapovicki je bio ostrašćeni antisemita i – opet ćemo reći – nije ugodno citirati sve njegove poslanice. Mnogi ne bi verovali i digli bi dreku do neba protiv nas, a u bibliotekama imaju sve, i to posebno u biblioteci naše Patrijaršije.

Ni ministrima nije lako

Pod bremenom obaveza i poslova – od kojih neke zaista dobro radi – potpredsednik srpske vlade i ministar unutrašnjih dela I. Dačić posetio je službeno Izrael. Dobro se snašao sa simbolima i njihovim signalima: sa tradicionalnom jevrejskom kapicom na glavi na Zidu plača odao je poštu postradalim Jevrejima. U »svetim zemljama« to je zaista lep gest. Kada se vratio u zemlju čekao je i njega orden, sv. Nikolaja. Iz oskudnih izveštaja mnogo toga nije jasno (Danas, 2. 11. 2009) i ne znamo da li ga je taj orden obradovao ili zbunio. Sudbina ministara je takva. Oni i daju i primaju ordenje. Episkop šabački preosvećeni Lavrentije uručio mu je orden »za požrtvovanu ljubav prema svojoj Crkvi i delu svetog vladike Nikolaja«. Nije publikovan govor kojim se ministar zahvalio za odličje koje će krasiti grudi njegove. Zna se ipak da se on o politici SPC izražavao različito, pa i negativno u nekim prilikama. U politici se valjda i to mora. Nešto drugo pouzdano znamo: vladika žički Nikolaj Velimirović nije baš plamteo ljubavlju prema Jevrejima, o čemu govore njegova sabrana dela, posebno knjiga Kroz tamnički prozor – a to su poruke srpskom narodu pisane 1945. godine. Orden se – po pravilu – ne odbija, ali on ne bi smeo da bude prilika da se o nečemu važnom ćuti. Ili je u politici i to uobičajeno. Simboli, rekosmo, imaju svoje signale a među njima nisu nevažni oni politički.
U Beogradu je sve moguće – i u državi i u Crkvi – pa i ovakvo ordenje i ovakva znamenja.

A u Banatu sila boga moli

Sila boga ne moli jer bog silu ne voli. Prema onome što pišu novine (Politika, 31. 10. 2009), i to na prvim stranama, stvari u Kikindi ne stoje baš veselo. Povod je bio nešto svakodnevno, jer i u Crkvi ima problema sa stanovima: stan je crkveni i treba da se iseli čovek – sin pokojnog sveštenika – koji je stekao nekakvo stanarsko pravo, i da se useli drugi. Vrhovni sud Republike presudio je onako kako se to banatskom episkopu preosvećenom Nikanoru nije svidelo. Tu su advokati, uznemireni građani i čitava pometnja. Izvršitelji koje je poslao Vrhovni sud su zastali da bi se izbegli veći neredi. Sve je krenulo naopačke. Banatski vladika Nikanor je – umesto da smiruje – javno održao lekciju svima. Bilo je to šokantno jer valjda je Vrhovni sud u državi neka institucija. Preosvećeni je bio jasan i dao je izjavu sledeće sadržine: »Slabiji je Vrhovni sud od SPC a i mlađi je. Zapamtite to dobro! A vašem štićeniku prenesite jednom za sva vremena neka napravi znak krsta prema ovoj zgradi. Ako dođete i treći put, grad će blokirati učenici, vojska, ako bude trebalo i policija. Mi veću silu imamo nego vi!« Tu se stalo jer ako sila boga moli zna se na čijoj strani je bog – nije se oglasio ni državni tužilac ni ustavni šef države B. Tadić, niko od lokalnih državnih činovnika. Možda je i to dobro jer na pretnje ne valja odgovarati silom dok se sve ne razjasni.


	Mirko Đorđević


		Šta se htelo, a šta započelo?


	Broj 468-469	1-31. 01. 2010.