O nesuđenom časopisu Javnost

Pre nego što pokušam odgovoriti na pitanja dr Ane Ćosić Vukić1, želeo bih da naglasim u kakvim zdravstvenim uslovima/okolnostima prilazim zadatku. Ukratko, i bez upotrebe specifično medicinskih termina i dijagnoza, početkom 1990. doživeo sam moždani udar, usred gadnog gripa, dakle nekih desetak godina posle Javnosti. Bio je u direktnoj vezi sa inače nelečenom reumatskom groznicom što sam je preležao u detinjstvu. Posledica toga bilo je suženje mitralnog zaliska na srcu. A otkriveno je slučajno u vojsci 1975. godine, kada sam dobio upalu pluća. I od tada mi je poznato da imam stečenu srčanu manu. Ugrušak ili tromb stigao je na mozak najverovatnije sa srca.
Operacija je bila nužna, jedino je ostalo pitanje kada se podvrći hirurškoj intervenciji. Moždani udar me je preduhitrio, pa je te iste godine uspešno izvršena ugradnja veštačke mehaničke valvule na mitralnoj poziciji u srcu. Radila je veoma dobro sve do početka prošle, 2008. godine. Posle jednog opet teškog gripa, nastupile su ozbiljne poteškoće koje su se, uz sve peripetije, na kraju, završile reoperacijom, tj. zamenom stare novom veštačkom mehaničkom protezom početkom oktobra.
Pri svemu tome stanje mozga je veoma nijansirano, naročito poslednjih godina. Ali novi moždani udar svakako nisam doživeo, gledano iz subjektivnog ugla, laički. Međutim, ima drugih, sitnijih promena, i sada mi je, primerice, znatno teže pisati nego ranije. Bila je svojevremeno planirana kompjuterska tomografija (CT) mozga – nije urađena iz tehničkih razloga (pokvareni aparati). A posle sam digao ruke od toga. Neurolog bi, verujem, mogao videti koji su delovi mozga definitivno odumrli ako bih jednog lepog dana i dobio rezultat CT-a.
A kao pacijent – veoma dobro osećam da je nešto nepovratno izgubljeno. No, nadam se, ipak se ponešto i sačuvalo, pa tako i sećanje na pokušaje osnivanja časopisa Javnost. Potencijalni čitalac ovog kratkog štiva svakako bi trebalo da ima na umu ove moje rezerve, a ono što ću reći može se slobodno proveravati preko drugih izvora.
Ton ove napomenice nipošto ne treba tumačiti pesimistički. Upravo je suprotno: živ, relativno priseban, mobilan, bez nekih drugih – koliko znam – ozbiljnijih bolesti. U godinama u kojima sam – šta ćete više! A sad na zadatke.

ali odlučujući argument. Jednostavno je ponestalo strpljenja u dijalogu, omanula je tolerancija, kultura pala na niske grane, prešlo se u divljaštvo: odveć je vrele krvi na svim stranama, avaj. Postojao je očigledan vakuum u spektru naših časopisa. Nezavisnih političkih periodičnih izdanja jednostavno nije bilo. U vreme kad je osnivana Javnost bio sam slučajno i član redakcije Theoria. Dobro se sećam da smo objavljivali i ne-filozofske tekstove/saopštenja/proteste, a sa društveno relevantnim sadržajem. Da se pojavila Javnost bilo bi vrlo prirodno preseljenje takvog štiva u časopis sa mnogo većim tiražom, mnogo većom političkom težinom, drugačijom izdavačkom koncepcijom, širim radijusom u izrazu, koji u pozadini ima dragocenu umetničku književnost. Theoria je – u izdanju Filozofskog društva Srbije – bila prvenstveno esnafski organ, obavezna na stručni jezik, sa malim tiražom, malim političkim uticajem. U nedostatku opštih javnih sloboda, ipak su postojale male oaze, gde se moglo slobodno govoriti, misliti, pisati. Jedna od njih je bila i Theoria. Ne sumnjam da bi se i Javnost probila odmah do takvih proplanaka i bila vodeća u domenu opozicije. Za to su garantovale mnoge ugledne ličnosti koje su dale pristanak za saradnju sa časopisom. Za vlast je ona bila odveć opasna i to je verovatni razlog zašto joj nije dato zeleno svetlo. Što se nekadašnjih ekonomskih prilika/neprilika tiče, ne znam ni za jedan
		Ivan Meštrović, Glava Krista, 1911.

• Koje ste ciqeve postavqali časopisu i čiju ste saradwu očekivali?
Ostalo mi je u sećanju da smo svi bili spremni da zasučemo rukave. Nije lako osnivati jedan časopis ukoliko se imaju u vidu redovnost, složeno kontaktiranje sa saradnicama/saradnicima, briga o tiražu, briga o korekturi, lekturi, poteškoće sa štamparijama, isplate honorara, uz to i redovni redakcijski sastanci... Mi jesmo bili članovi redakcije, ali još nije bilo određeno – ako se dobro sećam – kojih će i koliko rubrika biti, i ko će za šta biti raspoređen. Znalo se, međutim, ko je odgovorni urednik. Bilo je to prirodno: i po godinama, i po tadanjem ugledu, verovatno i po organizacionim sposobnostima, mesto odgovornog pripalo je Dobrici Ćosiću. Koncepcije nam nije manjkalo, a na tehnikalijama je tek trebalo da se izbrusimo, pokažemo i dokažemo. Nismo stigli do tog nivoa jer nas je preduhitrila zabrana. Bar kad je reč o mojim kontaktima sa potencijalnim saradnicima, prisećam se da je deo ondašnjih notornih nacionalista vrlo uzdržano primio poziv za saradnju. Drugim rečima, nisu želeli da prihvate ikakvu saradnju. To je i razumljivo, jer nam je koncepcija bila odveć jugoslovenska, a sa intencijama za višepartijski demokratski poredak, republikanskog karaktera. Ne treba zaboraviti da je i onda bilo pristalica rojalizma, dakako sa odgovarajućom monarhističkom koncepcijom. Pozivi za saradnju koje smo masovno slali diljem Jugoslavije bili su i neka vrsta lakmusa. Na redakcijskom sastanku od 30. novembra 1980. godine iznet je podatak da je stiglo 120 pozitivnih odgovora, što pismeno, što usmeno. Konačan broj odgovora, i pozitivnih i negativnih, mogao bi znati odgovorni urednik.
Ako smem dati jednu malu (samo)kritiku na rad redakcije: koliko se sećam, nismo progovorili ni jednu jedinu reč o muzici. A ona je veoma bitna. Vrlo reljefno se danas može videti stanje kulture u Srbiji upravo preko muzike. Najveći broj radio i TV stanica danas, emitovanjem mahom kičeraja, samo izražava stvarni status ukusa mase, ali i znatnog dela elite, nažalost. Svakako je najdominantnije folklorno trubačko takmičenje u Guči, zatim sledi Exit iz Novog Sada sa potpuno drugačijim, ne-folklornim zvukom, pa onda – bojim se ipak marginalno – beogradski Bemus, poneki jazz festival... Sve je to nedovoljno za neki viši nivo opšte kulture.

• Kako ste doživeli zabranu pokretawa Javnosti i ideološku harangu koja je bila pokrenuta protiv Vas?
Desetog novembra 1980. potpisani su dokumenti za prijavu Javnosti. Već 25. novembra stiže haranga preko Radio Beograda i TV, a tih dana počela je dejstvovati i štampa, sa nezaobilaznom Politikom, starom kurvom: pazi koji politički vetar najsnažnije duva, pa se njemu izdašno okreće. Nije, dakle, bilo ništa čudno u njenoj reakciji.5
Zanimljiv je podatak da sam jedino ja dobio rešenje Vrhovnog suda o Javnosti, kao drugostepenog pravnog organa, istovremeno i konačnog. Redovnom poštom primio sam to rešenje 3. aprila 1981. godine. Desetak dana kasnije, tačnije 15. aprila, sreo sam Nebojšu Popova. Čujem da on nije primio rešenje Vrhovnog suda. Po podne istog dana ustanovio sam da niko od članova redakcije nije dobio taj sudski dokument. Sutradan sam umnožio rešenje i podelio ga članovima redakcije, a original, po dogovoru, predao advokatu. Koji li su razlozi ovako čudnog ponašanja Vrhovnog suda? Stid? Da se ime sudije koji je takvu odluku doneo što manje čuje?
Jedine prave ekonomske posledice osetio sam kada mi je rečeno iz Izdavačke kuće »Komunist« da ne mogu više računati na saradnju sa njima zbog mog učešća u Javnosti. Osim knjiga, taj je izdavač objavljivao svima poznati Marksizam u svetu, kao i svakako manje poznat Socijalizam u svetu. Kažem poznat zato što se mnogi disident i opozicionar okoristio saradnjom sa tom kućom, pre svega u poslovima prevođenja. I za te usluge su stizali pristojni honorari. I ja sam bio angažovan oko lekture i korekture. Pored prihoda od redovnog posla u Biblioteci strane periodike u SKC-u, bio mi je neophodan dodatni novac jer sam brinuo o dvoje nejači, dve kćerkice, dakako uz podršku njihove majke. A može se reći i obrnuto, što je bliže istini. I one – ta nejač – imaju dušu, i odgovarajuće potrebe, a kinte niotkuda.
Da stvar bude smešnija, ne verujem da je nalog stigao direktno iz Centralnog komiteta SK. Kao i uvek, nađe se odveć savesno partijsko čeljade iz »domaće kuhinje«, često frustrirano i neiživljeno. Pa da se pokaže značaj njegove malenkosti odurnom denuncijacijom. Videvši sve to, pragmatični urednik mi je, tajno, i dalje davao lekture i korekture, uz uslov da više nema mog potpisa u časopisu. Pristao sam na to, a oluja je potom u jednom trenutku prestala.
Jedan od proverenih, pouzdanih načina kako suzbijati opoziciju u autoritarnim/totalitarnim sistemima jeste onemogućiti ekonomski opstanak nepoćudnog: princip skapavanja od gladi. Mnogi su se toga bojali, i otuda je relativno malo autentičnih glasova svojedobno spremnih za drugačiji politički ton. Dobar primer daje mi pisac Miroslav Josić Višnjić, dosledni, okoreli nacionalista starinskog kova, moj prastari poznanik, kasnije prijatelj. Godinama, da ne kažem decenijama, ova mu država nije davala hleb, iako se kao talentovan književnik pokazao vrlo rano. Nije bio ni od onih koji bi da se učlani u Partiju samo zato da bi dobio parče hleba, stalan posao, ponekad sinekuru. Usudio se da javno iskaže ono o Titu i doživotnom predsedniku kad je bila velika prpa. Za umetnost preživljavanja treba njega priupitati. Nije se bojao ni od sistemske pretnje skapavanja glađu, imao je imaginaciju i zlatne ruke, i to mu danas služi na čast. Jedan je od dvojice prvih privatnih izdavača, a kako je sve to finansirao ni sam Svevišnji ne zna. Zarade teško da je tu bilo; pre je reč o velikoj, bezuslovnoj ljubavi prema Knjizi. Robija je, pak, nešto drugo: paradoks jeste, ali su politički zatvorenici bili zapravo najslobodnije ličnosti u autoritarnim ili totalitarnim političkim sistemima.
Uprkos žestokoj javnoj verbalnoj harangi, niko od članova redakcije nije zaglavio u zatvoru, niti je ikome oduzet stalan posao, a nije bilo ni naprasnih infarkta povodom časopisa – koliko mi je poznato. Drugim rečima, redakcija se pokazala da je na visini, nije bilo malodušnosti, niti kolebanja, a borbeni duh nije jenjavao tako naglo i brzo. Ipak, doživeli smo poraz – to treba priznati; časopisu je bilo zabranjeno da izlazi, suđeno mu je da se nikada ne pojavi.
Rečeno je da postoji sedam zapisnika sa sastanaka članova redakcije. Po mojim beleškama, skupova je bilo znatno više, od kojih je većina (jedanaest) održana u kući Dobrice Ćosića, četiri kod Zorana Gavrilovića, te jedan u kafani hotela Toplice, nekada Ulica 7. jula, sada kralja Petra. Izgleda da sam samo jednom bio odsutan (zubobolja), a drugi put smo uzaludno Voja Stojanović i ja čekali sastanak. Posle se ispostavilo da je u međuvremenu otkazan a nas dvojica nismo bili blagovremeno obavešteni o novom momentu. Verovatno zato što smo bili najmlađi u tom sastavu, momci za »nošenje vode« – ako ne računamo Zorana Đinđića (najmlađi) koji je nominalno bio član redakcije ali ga nismo viđali na sastancima. Kako rekoh, bejaše kontinuirano u Zapadnoj Nemačkoj.

	Dušan Bošković