Osvrt na Kongres Socijaldemokratske partije Srbije

Nada i šansa

Pojava nove političke partije u Srbiji, pogotovo kad je reč o socijaldemokratskoj, zaslužuje svaku pažnju. Brojni pokušaji osnivanja raznih partija i stranaka sa socijaldemokratskim imenom ili su propadali ili su njihovi dometi bili ograničeni, pa ceo prostor levice formalno i danas pripada Socijalističkoj partiji kompromitovanoj nacionalnom i ratnom politikom devedesetih. Potreba postojanja socijaldemokratske partije s evropskim standardima, u našim uslovima jeste nasušna potreba, ne samo zbog očigledne praznine na političkoj sceni, nego i zbog sve izraženije potrebe prevarenih, opljačkanih građana za socijalnom i svakom drugom pravdom. Kakva je pažnja posvećena nedavno održanom Kongresu Socijaldemokratske partije Srbije na kojem je Rasim Ljajić izabran za prvog predsednika, govori nam ne samo o našoj političkoj sceni i njenom karakteru, nego i o mogućnostima politike ne samo viđeno iz ugla političara, nego i građana, bilo da su oni takozvani »obični« ili oni malo više upućeni.
Istraživanja javnog mnenja davno su ustanovila da Rasim Ljajić ima ugled među građanima koji niko od drugih političara nema. Kao glavne vrline prepoznate su njegova odmerenost, ozbiljnost, tolerantnost, jednostavno rečeno elementarna pristojnost. Politika je profesija koja zaista zahteva od vrhunskih profesionalaca visok nivo samokontrole, discipline i svih već pobrojanih osobina koje su građani Srbije prepoznali u Ljajiću. U našim uslovima ono što bi trebalo da bude standard ponašanja svih političara postalo je izuzetna vrlina i uslov za opstanak u političkom životu u dužem periodu. Ljajić je pokazao i više od toga – sposobnost da sasluša ljude i da pokaže saosećanje s njihovim mukama, bez senzacionalnih demagoških obećanja. Kritičari Rasimu pripisuju preteranu opreznost i saradnju sa vlastodršcima, što je, bez obzira na to da li se to nekome sviđa ili ne, realan je uslov političkog opstanka u društvima sa zakržljalom demokratijom. Da li je to mana? To može, naravno, postati mana onda kada pređe u manir, kad postane sebi svrha, a interes pukog opstanka u vlasti – cilj.
Osnivanjem socijaldemokratske partije u ovakvoj situaciji u kakvoj se Srbija nalazi i kakva joj dolazi, samo po sebi predstavlja hrabar iskorak u područja rizika, kad se stvari postavljaju ili-ili. Vreme ketmana je prošlo, i bez obzira na bilo čije želje sama ekonomska situacija će isterati na čistinu naše političare pa će na takvoj sceni opstati samo oni koji ne budu demagoški obmanjivali mase, ili pak oni, a i to je moguće, koji to budu zaista majstorski radili.
U svim vestima i izveštajima štampanih i elektronskih medija sa Kongresa SDPS u prvom planu bili su: sestrinski odnos Demokratske stranke sa predsednikom države na čelu, retorički kalambur Vuka Draškovića sa sloganom »Rasime, spasi me« i optimizam A. Vučića da će socijaldemokratska opcija biti odličan saveznik njegovom nacional-patriotskom novom (»proevropskom«) poretku kad poraze »sestrinsku« DS i preuzmu vlast.
Odnos medija prema ovom događaju, izveštavanje samo o ovim atraktivnim izjavama gostiju, svedoči o velikoj dozi nepoverenja, nerazumevanja i čak apriornog srozavanja pojave same ideje socijaldemokratije. Izjave upućene tajkunima, nacionalistima, obespravljenim građanima guraju se pod tepih jer se ne uklapaju u njihovo viđenje da živimo u društvu »upravo oslobođenom od komunističke diktature«.
Pomalo euforični zagrljaji, srdačnost i sreća zbog, kako to oni vide, »novog jarana« u njihovom političkom kolu, svedoči o problemu u kojem se svi nalaze, i mogućem izlazu koji instinktivno naslućuju, pa se na vreme upisuju.
Najslikovitiju karakteristiku svih tih »simpatizera« dao je sam Vuk tvrdnjom da su »levica« i »desnica« ruke jednog istog tela. I to zaista jeste istina. Ali kog tela? Pa, naravno, srpskog, nacionalnog, patriotskog. Na kojem zajedničkom mestu, oko koje zajedničke stvari se te dve ruke susreću u Srbiji već dve decenije? Oko one stvari zbog koje su od 1991. godine mnogi Srbi, ali i drugi, njihove komšije, gubili glave. Oko mita o »srpskoj teritoriji«, »srpskoj krvi«, »srpskom srcu«... O tome koliko su se te dve srpske ruke tokom proteklih decenija hvatale za pogrešnu stvar, i o pogubnim posledicama, nije potrebno, bar ne na stranicama Republike, trošiti prostor. Vuk i mnogi Vučići nisu svih ovih godina hteli da priznaju mogućnost postojanja u Srbiji tela koje nije nacionalno nego je građansko, bez obzira na »levicu« i »desnicu«, tela koje se ne identifikuje pripadnošću nacijama, religijama, nego se bavi unapređenjem života samog, kako pojedinca, tako i društva sa svim njegovim članovima, bavi se poštovanjem zakona, rada i izgradnjom civilnih vrednosti.
Kad su u pitanju poznati političari i njihovo lako prepoznatljivo ponašanje, motivi, interesi, razumljiva je pažnja koja im se u javnosti pridaje. Ono što se dogodilo na Kongresu SDPS, a što je bilo potpuno izvan interesovanja medija i komentatora, bilo je bar korektno prenošenje stavljanjem u prvi plan onoga što je tamo govorio Rasim Ljajić, ali i pojava jednog mladog političara koga sam prvi put slušao u CZKD povodom »Dana Sarajeva« pre par godina. Bio je to Bojan Bajić iz Naše stranke koja u Bosni i Hercegovini pokušava da uspostavi sasvim drugačiji odnos prema politici. Pozdravljajući osnivanje SDPS Bajić je, između ostalog, upozorio da se političke partije pretvaraju u privatne partije, da je on

pre dvadeset godina kao student gledao iste partijske lidere koji su i danas na sceni Centra »Sava«, Bajić nije samo upozorio Ljajića na Draškovićev zaključak o »Rasimovoj partiji« nego je to bilo i direktno guranje prsta u oko samom Draškoviću, a i mnogim drugim u sali. Da li je Drašković neposredno posle Bajićevog nastupa napustio salu zbog zakazanog termina kod zubara ili je shvatio da ovde ima i socijaldemokrata koje nisu pacijenti dr Arona, ne znamo. U svakom slučaju, ako se uzmu u obzir izjave samog Ljajića, u njegovom govoru, između ostalog, i o potrebi smene generacija na političkoj sceni, onda ove nigde zabeležene i neobjavljene činjenice sa Kongresa SDPS, uprkos cinizmu, sprdanjima i

sumnjičenjima sa svih strana, daju drugo svetlo, daju nadu koja održava veru da se ne radi o pukoj političkoj prevari nego o mogućem političkom izlazu.
Za samog Rasima Ljajića predstojeći meseci su presudni. Imajući u vidu poziciju sa koje polazi, već sada se može reći da će njegov najveći politički uspeh biti da sačuva ugled koji sada ima među običnim, neupućenim građanima. Iskušenja na putu ostvarenja ovog zadatka ima mnogo. To nisu samo srbijanski političari koji su požurili da Rasima i SDPS uhvate u svoj zagrljaj, da ga usisaju, apsorbuju, a onda, kad im bude odgovaralo, da ga samo ispljunu. To su i oni koji o politici ne razmišljaju ozbiljno, koji u njoj ne vide mogućnost »moralnog ponašanja u skladu sa najvišim zakonima« za dobrobit zajednice, nego traže za sebe neki mali prolaz koji će im omogućiti neki mali opstanak, na neki mali rok, takozvani čuveni »mangupi iz naših redova«.
Uspeh u politici ne podrazumeva samo veštinu pravljenja kompromisa – naprotiv, ako se želi trajniji uspeh, duži od jednog skupštinskog mandata, to znači i odricanja i žrtvu.
U ovom prikazu Kongresa SDPS ne sme se izostaviti ni završna scena sa harmonikašem i plaćenim operskim pevačem koji na skupu socijaldemokrata peva šumadijsko-patriotsku pesmu sa pominjanjem neizbežnih grobova ratnika. Jedan od tih poginulih ratnika bio je i Dimitrije Tucović, ali ono što je on govorio u svom vremenu o odnosima sa susedima u regionu, od Hrvatske, Bosne, do Kosova i Albanije, o glasanju protiv ratnih kredita, tabu je tema za naše »nacionalne« i »socijalne« političare i intelektualce.
Teret opsednutosti mitovima prošlosti, pragmatičnosti izjednačavanja srpske političke »raje« i kombinatorika svih vrsta može biti zbačen lakoćom nonšalancije mladih ljudi poput Bojana Bajića, u kojima je, kako i sam Rasim reče, budućnost.
A budućnost je u veri i u probuđenoj nadi. Oni ljudi u politici koji ne budu izneverili nadu, bez obzira na poziciju u vlasti koju trenutno imaju, ili će je imati, ili su je imali pa su je izgubili ili je se odrekli, imaće šanse i na uspeh.

	Dragan Stojković