O radničkoj participaciji u upravljanju privredom

Nakon uspešno okončane borbe za raskid ugovora o privatizaciji AD »Vršački vinogradi« iz Vršca zbog neizvršenih ugovornih obaveza od strane kupca, nezadovoljni potezima Države kao novog većinskog vlasnika, radnici i manjinski akcionari »Vršačkih vinograda« obratili su se pismom predsedniku Republike i ministru ekonomije i regionalnog razvoja. U pismu su tražili da se preduzmu mere za zakonito i uspešno poslovanje akcionarskih društava u većinskom državnom vlasništvu, među kojima je i AD »Vršački vinogradi«. Pored ostalog, predlagano je podsticanje manjinskog akcionarstva i akcionarstva zaposlenih, kao načina demokratizacije svojine i kao oblika interne kontrole, a takođe i stvaranje uslova za participaciju zaposlenih u upravljanju i profitu. Iako je pismo poslato početkom avgusta 2009. godine odgovor još nije stigao. Verovatno se u nadležnim stručnim službama još uvek analizira značenje u pismu upotrebljenog termina »participacija«, te da li to što se traži postoji još negde u svetu ili je reč o nekoj novotariji izmišljenoj od strane radnika i manjinskih akcionara »Vršačkih vinograda«. Možda su i naši državni organi neupućeni, ali participacija zaposlenih u zapadnim tržišnim privredama stvarno postoji, uz tradiciju dugu više od pola veka.
Kako da zaposleni koji nemaju ušteđevinu kupe akcije preduzeća u kojem rade demonstrirao je još 1956. godine američki ekonomista i korporacijski advokat Louis O. Kelso na primeru jedne novinarske kuće koju su, putem plana internog akcionarstva (tzv. ESOP plana) sastavljenog od strane Louisa Kelsa, zaposleni otkupili od vlasnika pri njegovom povlačenju iz posla. Makroekonomsku teoriju na kojoj se bazirao ovaj realizovani plan akcionarstva zaposlenih Kelso je 1958. godine objasnio u svom delu Kapitalistički manifest. Godine 2000. u SAD je ESOP planovima participacije i akcionarstva zaposlenih bilo obuhvaćeno 11.500 preduzeća sa 8,5 miliona radnika. Akcionarstvo zaposlenih u SAD se sprovodi preko tzv. ESOP trusta odgovornog za prijem i prenos sredstava i akcija namenjenih planu, za administriranje plana, vođenje knjige sa podacima o učesnicima u planu, podacima o dostignutoj visini partije svakog učesnika u planu i stepenu ostvarenja plana. Primljenim akcijama zaposleni mogu raspolagati tek prilikom napuštanja društva ili prilikom odlaska u penziju, čime se ESOP plan približava šemama participacije zaposlenih u upravljanju i profitu, bez prava vlasništva, ali ovaj plan ima i karakteristike internog penzijskog fonda. Uvedenim ograničenjima raspolaganja akcijama iz ESOP plana takođe se motivišu zaposleni na ostanak u društvu i na veće zalaganje na poslu.
Kontraktualno udruživanje i participativne šeme za zaposlene radnike uvedene su po inicijativi generala De Gola i u Francuskoj, 1959. godine. Do kraja 1994. godine u Francuskoj je 17.500 kompanija sa 4,7 miliona zaposlenih potpisalo sporazume o učešću zaposlenih u profitu. U Nemačkoj, nakon dolaska Socijaldemokratske partije Vilija Branta na vlast 1969. godine uvedeni su različiti modeli participacije i saodlučivanja radnika koji su doprineli ekspanziji nemačke privrede.
U Evropskoj uniji 17 miliona, ili 19%, zaposlenih u privatnom sektoru obuhvaćeno je šemama radničkog akcionarstva i šemama participacije zaposlenih u profitu. Kraj osamdesetih godina dvadesetog veka obeležen je ekspanzijom participacije u profitu, uz poreske podsticaje i zakonodavnu podršku države u Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD. Iako bez naročitih poreskih podsticaja participacija zaposlenih u profitu je rasprostranjena i u Japanu, Nemačkoj i Kanadi. U Italiji, gde nije bilo poreskih podsticaja za participaciju zaposlenih u profitu ova pojava je ipak rasla, zahvaljujući položaju sindikata i socijalnom dijalogu na nacionalnom nivou. Participacijom zaposlenih u upravljanju smanjuju se mogućnosti zloupotreba vlasnika, koje se vrše putem smanjenja poslovnih aktivnost i zarada. Razlog za uvođenje participacije zaposlenih u profitu je veće zalaganje zaposlenih na radu, to jest povećanje produktivnosti, što je, u zapadnim ekonomijama, dokazano u mnogim primerima. Participacija zaposlenih u profitu je i način da se rizik podeli sa zaposlenim radnicima. Nadzor nad radom radnika povećava troškove poslovanja, pa je učešće zaposlenih u profitu i način da se zaposleni stimulišu za veće zalaganje na radu, bez posebnog nadzora od strane plaćenih supervizora, odnosno šefova.
Akcionarstvo zaposlenih u Evropskoj uniji suočilo se sa problemima jačanja moći institucionalnih investitora, kao i sa centralizacijom kapitala u industriji, bankarstvu i uslugama. Radi rešavanja rastućih socijalnih problema koje su ove pojave nosile sa sobom, 1999. godine je osnovana Evropska asocijacija akcionarstva zaposlenih (skraćeno: EAES). Asocijacija je planirala vršenje uticaja na institucije Evropske unije radi uključivanja udruženja akcionara u aktivnosti iz ove oblasti, formiranje Evropskog instituta za učešće zaposlenih u profitu i informacionog centra o važećem i potrebnom zakonodavstvu, kao i o mogućim rešenjima u ovoj oblasti. U Briselu svoje sedište ima Evropska federacija akcionarstva zaposlenih (skraćeno EFES) koja je maja 2009. godine održala svoj osmi kongres o akcionarstvu zaposlenih u uslovima finansijske krize.
Sem na nivou Evropske unije, organizacije za razvoj participacije i akcionarstva zaposlenih postoje i u mnogim evropskim državama: »Socieda des Laborales« u Španiji, »Federation Francise des Associations d’Actionnaires Salaries« u Francuskoj, »Hungarian ESOP Association« u Mađarskoj, »Associazione Nazionale Cooperative Produzione e Lavoro« u Italiji, »Nederlands Participatie Institut« u Holandiji, »Slovene Association for Employee Share Ownership« u Sloveniji. Ove organizacije pružaju stručnu pomoć pri uvođenju planova akcionarstva i participacije zaposlenih, prate društva u kojima je participacija uvedena i izveštavaju javno mnenje o njihovim poslovnim performansama, a takođe vrše edukaciju svojih članova u oblasti participacije i akcionarstva zaposlenih.
Članovi organizacija za unapređenje participacije i akcionarstva zaposlenih su i neke velike kompanije u kojima je prisutno akcionarstvo zaposlenih: »Mondragon Corporacion Cooperativa« u Španiji, »John Lewis Partnership« u Velikoj Britaniji (obe sa 100% u vlasništvu zaposlenih), a sa manjim procentom akcija zaposlenih »Air France-KLM«, »Safran«, »Eiffage«. Kompanije u kojima su prisutni participacija i akcionarstvo zaposlenih predstavljaju referentne tačke i uzore za uvođenje i razvoj participacije zaposlenih u drugim preduzećima, te se njihova iskustva koriste od strane organizacija za razvoj radničke participacije kako bi se ova pojava širila, ne samo u interesu zaposlenih i

preduzeća u kojima rade već i u interesu ekonomske stabilnosti i razvoja privrede kao celine. Ako su participacija i akcionarstvo zaposlenih u SAD i Evropskoj uniji u toj meri razvijeni, postavlja se pitanje zašto u Srbiji nema participacije zaposlenih u upravljanju privredom. Ono što je ličilo na participaciju zaposlenih, a to su vlasnička ovlašćenja radnika nad društvenim preduzećima, ukinuto je zakonima o radnim odnosima i o preduzećima iz devedesetih godina dvadesetog veka, zajedno sa radničkim savetima i drugim organima zaposlenih koji su učestvovali u odlučivanju o raznim aspektima rada i poslovanja društvenih preduzeća u kojima su radili. Sva ovlašćenja upravljanja su poverena direktorima preduzeća kojima, u situaciji najavljene privatizacije, nije bilo u interesu uspešno poslovanje preduzeća već ostvarivanje njihovih posebnih interesa, što je dovelo do poslovnog propadanja mnogih društvenih preduzeća. Nakon privatizacije, preduzeća su poverena malobrojnim privatnim vlasnicima koji su, kroz proces privatizacije, postali poverenici države. Oni su nastojali da sve obaveza koje su preuzeli u procesu privatizacije prebace na preduzeća koja su kupovali, te da iz kupljenog preduzeća i njegovog položaja na tržištu brzo izvuku što veću korist za sebe, ali da tu korist ne podele sa zaposlenima i državom. Saveznike su
		Ivan Meštrović, Grgur Ninski, 1927.

tražili i našli u nadležnim državnim službenicima koji su im svojim nečinjenjem i propustima u radu pomogli da postanu neprikosnoveni autoriteti u privrednoj oblasti. Koju i koliku naknadu, odnosno cenu su novi vlasnici platili ključnim državnim službenicima za njihove usluge u procesu privatizacije, a tu je bilo raznih zloupotreba, kršenja zakonskih odredbi i ugovornih obaveza, ostaje tek da se utvrdi od strane formiranih tela za borbu protiv korupcije, a možda će se to moći utvrditi tek s određenom istorijskom distancom. Međutim, zahvaljujući ovoj štetnoj simbiozi novih privatnih vlasnika i politike, odnosno vlasti, participacija zaposlenih u upravljanju, profitu i vlasništvu nad preduzećima na ovim prostorima nije mogla da zaživi. Participacija zaposlenih, ma koliko ona imala pozitivno dejstvo na poslovanje i stabilnost privrednog sistema, što je dokazano u mnogim primerima zapadnih privreda, ugrožavala je autoritet i nezamenljivost novih privatnih vlasnika. Takođe, participacija zaposlenih u upravljanju, kao i akcionarstvo zaposlenih, značajno povećava broj učesnika u kontroli nad privrednim aktivnostima, te smanjuje mogućnost formiranja tajnih fondova sa kojima sada može raspolagati mali broj privatnih vlasnika i iz kojih mogu finansirati spregu sa strankama na političkoj sceni i ljudima na vlasti.
Uvođenjem participacije zaposlenih u upravljanju, profitu i vlasništvu nad preduzećima značajno se povećava transparentnost poslovnog i političkog okruženja, uspostavlja se stabilnost koja je ugrožena radničkim nezadovoljstvom, protestima i štrajkovima, omogućava se kontinuitet proizvodnje koja se sada prekida iz ličnih interesa i nesposobnosti privatnih vlasnika, smanjuju se mogućnosti neopravdanog otpuštanja radnika, kao i socijalne tenzije. Akcionarstvo zaposlenih može predstavljati i jedan model privatizacije, posebno u uspešnim firmama koje još uvek nisu našle svog privatnog vlasnika.
Mnoge negativne pojave koje sada kod nas dovode do ruiniranja privrede i otpuštanja radnika mogle su biti izbegnute blagovremenim uvođenjem u privredni sistem šema participacije zaposlenih u upravljanju i profitu. Ni sada, međutim, nije kasno da se situacija preokrene u korist socijalnog dijaloga i privrednog oporavka. Za to je potreban organizovani nastup radnika, ali i volja države.

	Mohora Doru