Kad radnik nije »krpa«

Jedan krug građana godinama se povremeno okuplja u zrenjaninskoj Građanskoj čitaonici i raspravlja o temama od javnog interesa. Najpre su u središtu pažnje bili ratovi na tlu Jugoslavije, potom previranja u Srbiji, naročito pokreti za demokratske promene. Vremenom se sve više razgovara o lokalnim temama, što i priliči lokalnoj javnosti.

Jedna od tih tema bila su i dešavanja u ovdašnjoj »Jugoremediji« koja je od osnivanja bila jedna od najjačih firmi, s nekoliko stotina zaposlenih, zapaženim uspesima na domaćem i međunarodnom tržištu, s visokim prihodima i natprosečnim zaradama radnika. U toj firmi je proces svojinske transformacije započeo još pre skoro dvadeset godina, kada se u rukama malih akcionara našlo oko 58% akcija. Iznenada, nakon prodaje jednog dela akcija kojima je raspolagala država (42% akcija) došlo je do sve krupnijih poremećaja. Kupac ovog, manjinskog paketa akcija, koji je u vreme sklapanja ugovora bio na međunarodnoj policijskoj poternici, počeo je da se ponaša kao većinski, čak jedini vlasnik, apsolutni gazda, ignorišući većinske vlasnike i radnike. Tim povodom izbili su sukobi, započeo je štrajk radnika, intervenisala policija i žandarmerija, primenjeni su razni oblici nasilja. Sve to privuklo je pažnju lokalne javnosti, zabrinute za opstanak i razvoj jedne uspešne firme.
Borba za opstanak »Jugoremedije«, za poštovanje radnih i svojinskih prava, zakona i ugovora jedne poveće grupe radnika akcionara, njih oko dve stotine, predvođene Zdravkom Deurićem, koji je radio kao mašinbravar, naišla je na podršku znatnog dela radnika i građana Zrenjanina. U jednom trenutku čak je oko deset hiljada građana uputilo predlog Skupštini opštine da ih proglasi za »junaka godine«. Ovom slučaju pažnju je poklonio Vladin Savet za borbu protiv korupcije, predvođen Vericom Barać, koji je na osnovu temeljite analize predložio Vladi da učini nešto radi zaštite zakona, ugovora i samih radnika akcionara. I u široj javnosti, zahvaljujući brojnim medijima, pročulo se za ovaj slučaj. Osnovan je i Odbor građana za podršku radnicima akcionarima. Podrška je stigla i iz sveta, od kruga intelektualaca okupljenih oko uglednog profesora Noama Čomskog (SAD). O svemu tome redovno je pisala Republika.
Posle višegodišnje borbe, 2006. godine raskinut je pomenuti ugovor, radnici akcionari preuzeli su upravljanje firmom, spasli je od propadanja, očuvali radna mesta, obeštetili oštećene i uložili znatna sredstva u zamašnu rekonstrukciju firme, osposobivši je za dalji razvoj i uspešno nastupanje na domaćem i evropskom tržištu (uključiv i Rusiju).
Iskustvo radnika akcionara »Jugoremedije« podstaklo je formiranje pokreta Ravnopravnost. U njemu su se povezale slične inicijative radnika sa srodnim problemima kako bi se pratila zbivanja u još nekim zrenjaninskim firmama koje su se našle u sličnom položaju (prvenstveno BEK i »Šinvoz«). Najdramatičnije je bilo u ovom potonjem. Tu je jedan manjinski vlasnik uspeo da, nakon stečaja, postane apsolutni »gazda«, lišavajući više stotina radnika i radnih mesta i akcija. Tim povodom je grupa odbornika, izabranih na listi pokreta Ravnopravnost, pokrenula inicijativu da Skupština grada formira Anketni odbor o »slučaju Šinvoz«. Na osnovu njegovog temeljitog izveštaja Skupština je jednoglasno zaključila da je stečaj bio montiran i da su posledice zabrinjavajuće i da treba nešto preduzeti radi zaštite zakona, ugovora, radnika, akcionara, grada i privrede čitave zemlje. Istovremeno, konstatovano je da lokalna samouprava, lišena vlastite imovine, nema odgovarajuće mogućnosti za bilo kakvu aktivniju i zapaženiju ulogu u rešavanju složenih privrednih, društvenih i političkih problema. Otvoreno je, dakle, pitanje šta se može postići u širim okvirima.

Kada je jesenas ugledni političar, ministar Rasim Ljajić, pokrenuo inicijativu za osnivanje Socijaldemokratske partije, odgovarajući organi Ravnopravnosti su odlučili da se uključe u njeno osnivanje.
Pre osnivačkog kongresa SDP, zakazanog za 12. decembar, unutar Ravnopravnosti a i u Građanskoj čitaonici vođeno je više razgovora o tome koliko za novu stranku može biti podsticajno iskustvo pokreta zrenjaninskih radnika akcionara i šta oni mogu očekivati od budućeg delovanja nove stranke. Na osnovu tih razgovora, kako je i bilo logično, Zdravko Deurić je pripremio govor za Osnivački kongres koji ovde u celosti prenosimo.

Zdravko Deurić je izabran za člana Glavnog odbora nove stranke, ali pripremljeni govor nije održao, niti je umnoženi tekst podeljen učesnicima kongresa. Inače, na kongres je putovalo pet punih autobusa gostiju i tri zvanična delegata.
Neposredno nakon kongresa, 14. decembra, opet se razgovaralo u Građanskoj čitaonici. Učesnici su pričali o utiscima s kongresa i svojim očekivanjima od dalje aktivnosti. Ovom prilikom bi bilo suvišno ponavljati ono što je i široj javnosti poznato, naročito o njegovom svečanom delu. Uočena je i jedna pojedinost, koja nije primećena u masovnim medijima, da je veoma dug i snažan aplauz dobio govor Aleksandra Vučića, donedavnog funkcionera SRS, a sada visokog funkcionera SNS, što nije baš očekivano za skup ljudi socijaldemokratskog uverenja i usmerenja.
U ovom razgovoru više je bilo govora o široj javnosti mahom nepoznatom toku radnog dela kongresa. Razumljivo je da je otvoreno pitanje zašto Deurić nije govorio niti je njegov umnoženi govor podeljen. Razlozi nisu pouzdano utvrđeni. No, niko se zbog toga nije ljutio sujete radi, a još manje radi junačenja ili gneva zbog neuvažavanja.
Učesnici u ovom razgovoru smatraju da je poenta u govoru Rasima Ljajića o suštinskom značaju društvenog konsenzusa u našoj zemlji mogla dobiti sasvim konkretne dijaloške dimenzije oko sasvim konkretnih stavova u Deurićevom govoru. Bez neophodne konkretizacije inače dobre ideje ostaju apstraktne, lebde u vazduhu. Bez jedne snažnije socijaldemokratske stranke s jasnim načelima i konkretnim stavovima pre se može očekivati jedna starateljska moć i pokroviteljska stranka i vlast koja, doduše, ponekad može učiniti kakvu milost radnicima u nevolji, nego da ih podržava u autonomnim nastojanjima da razvijaju svoje znanje i sposobnosti, na radnom mestu, u privredi i društvu i u državi, ne očekujući od nje da se stara o njima, bez učešća njih samih.
Tokom debate u Građanskoj čitaonici pominjala su se različita gledišta. Prema jednom od njih, važno je »priheftati se« nekoj stranci koja je blizu vlasti kako bi se moglo »progurati« i nešto od neposredne koristi za radnike. Pominjala se i poslovična »banatska prefriganost« u tekućoj politici, pogotovo kada je ona i inače u raskoraku s bilo kakvim pristojnim moralom. Pominjana je skromnost koja se svodi na neprimetnost i približava podaništvu, karijerizmu i poltronstvu. Preovlađujuće je stanovište da se, ipak, i dalje treba zalagati za dijalog, najpre u stranci, a i u široj javnosti, i to pre svega o onim temama koje se pominju u neodržanom Deurićevom govoru. Većina u razgovoru, koji sebe već vide kao aktiviste SDP, očekuje da će prilikom najavljenog skorog dolaska Ljajića u Zrenjanin zapodenuti razgovor o tome. I to ne da bi se junačili ili isterivali neku svoju pravdu, već radi neodložne potrebe da se postigne što konkretniji konsenzus o načinu kako zaustaviti dalje opadanje proizvodnje, urušavanje privrede, dalju deindustrijalizaciju, a sve to nije realno moguće bez delatnih fabrika i radnika.
U ovoj debati učestvovao je i Želimir Žilnik, već decenijama ugledni filmski stvaralac u zemlji i svetu koji je »ekranizovao« i neke aktivnosti zrenjaninskih radnika. Žilnikovi filmovi su već prikazani u Zrenjaninu (»Zeleno zvono«) i u Beogradu, na reviji dokumentarnih filmova, u Kikindi, u Hrvatskoj i Sloveniji. Gledaoci su, kaže Žilnik, s pažnjom pratili ove filmove i s upadljivim interesovanjem tražili informacije o realnim i filmskim akterima. »Reč je«, objašnjava Žilnik sažeto i efektno, »o radnicima koji ne pristaju da postanu ‘krpe’«. Reč je i o radnicima koji, kao i svi ljudi koji drže do sebe, poštuju svoje znanje, sposobnost i životni poziv i imaju humanu etiku, kadri da učestvuju u rešavanju svojih problema, koji u drugima vide ravnopravne ličnosti sličnih usmerenja, te mogu očekivati da će ih i drugi priznavati.
Eto, tako, moglo bi se osnovano tvrditi da je jedna poveća grupa radnika akcionara godinama pokazivala i dokazivala da nisu »krpa«. Dokazali su i pokazali da su spremni i sposobni za konkretna dela, od koristi sebi i drugima, lokalnoj zajednici, privredi i društvu. Koliko je tako nešto zaista privlačno za druge? Ako jeste, zašto se to zabašuruje, čak skriva i falsifikuje? Možda nekima moćnima to ne odgovara? A nije ni lako istrajati u svojim opredeljenjima, umor, odustajanje i razočaranje spadaju u domen ljudskih stvari.
Dakako, »rad na sebi«, otkad u ljudskoj istoriji postoji, nikada nije jednostavan i lagan. Formirati sopstvenu ličnost, sticati znanje i ovladavati raznim veštinama, negovati svoj životni poziv i sposobnost prilagođavanja promenama, steći i negovati određena moralna načela, praktikovati dijalog i toleranciju u oblikovanju političke zajednice u kojoj se živi i danas traži velike lične i zajedničke napore. Šta sve u tom pravcu treba preduzimati, o tome će se raspravljati na jednom od narednog razgovora koji će inicirati Građanska čitaonica u saradnji s drugim udruženjima i ustanovama.

	Slavko Golić

Pokret Ravnopravnost, osnovan u Zrenjaninu pre dve godine, a začet u borbi radnika i malih akcionara »Jugoremedije«, odlučio je da se pridruži osnivanju Socijaldemokratske partije Srbije. Osnivačkom kongresu sažeto bih predočio izvesna naša iskustva koja mogu biti od koristi za dogovor o postavljanju osnova za jednu modernu i delotvornu političku stranku.
U »Jugoremediji«, moje kolege i ja, nas oko dve stotine, nismo prihvatili da budemo puki objekti tranzicije. Tri godine smo vodili borbu protiv suvlasnika koga nam je nametnula država, prodajom 42% akcija, a koji nam se potom svim silama nametao kao apsolutni gospodar. On je, pod zaštitom vlasti, izbacivao s posla neposlušne, ignorisao većinske vlasnike, gušio štrajkove i rasterivao proteste. Članovi štrajkačkog odbora su čak bili i hapšeni. Svojim nezakonitim poslovanjem i kršenjem ugovora ugrožavao je naša radna mesta, naše vlasništvo, našu egzistenciju. Upornom i solidarnom borbom uspeli smo da, pred nadležnim sudom, dokažemo kršenje zakona i ugovora i da sprečimo propast fabrike. Borili smo se, dakle, za poštovanje zakona i ugovora, za šta smo imali podršku Saveta za borbu protiv korupcije i jednog dela javnosti, dok je veći deo medija bio ravnodušan ili na suprotnoj strani. Čak smo klevetani kao »samoupravljači« i »komunjare«. Bilo bi glupo da uzvraćamo istom merom, jer ponižavanjem drugih samo prividno veličamo sebe, a znamo da ni mi nismo bezgrešni. Nakon što smo, marta 2007, preuzeli upravu nad fabrikom, usledile su tri godine rada i odricanja radi uspešnog tržišnog poslovanja, ugroženog raznim monopolima. Bile su važne i obilne investicije da bismo uskladili proizvodnju s evropskim standardima. Tako danas imamo fabriku za 21. vek.
Naš uspeh je bio podsticaj borbi sličnih grupa radnika i akcionara koji se opiru očaju i ne veruju da ih bilo ko može spasavati ako se sami ne bore za svoja prava i životne interese. Tako je nastao pokret Ravnopravnost koji je na lokalnim izborima osvojio četiri mesta u lokalnoj samoupravi. U prvom planu bila je borba radnika i akcionara BEK-a i »Šinvoza«, takođe radi poštovanja zakona i ugovora. Najžešća je borba oko »Šinvoza«. Na našu inicijativu formiran je Anketni odbor Skupštine grada, koji je savesnim radom dokazao da je vlasnik većinskog paketa akcija raznim mahinacijama montirao stečaj, pa je na taj način postao apsolutni gospodar fabrike, dok je više stotina radnika ostalo bez radnih mesta i akcija, a proizvodnja se gasi iako je železnica u propadanju. Skupština je jednoglasno prihvatila izveštaj anketnog odbora i istovremeno ustanovila da nema realne mogućnosti da učestvuje u rešavanju problema privrede, jer je lokalna samouprava lišena svoje imovine još od 1996. godine. A zahteve za vraćanje imovine lokalnim samoupravama ignorišu i centralisti i autonomaši.
Usled novog talasa krize koja je zahvatila i našu zemlju jenjava ili se gasi proizvodnja u mnogim fabrikama, nestaju mnoga radna mesta, rastu nezaposlenost i beda, a uzimaju maha manipulacija i demagogija. Navodno, samo kad se promeni vlada sve će se promeniti. Mada je u javnosti dokazano da je preko četvrtine ugovora o privatizaciji raskinuto, i da sami ugovori često nisu bili motivisani održavanjem i razvojem proizvodnje, sve tri grane vlasti nisu dovoljno aktivne da obuzdaju recesiju. Sve više uzima maha deindustrijalizacija s opakim posledicama. Ipak, usledio je i novi talas protesta kojima radnici i akcionari nastoje da održe i razviju proizvodnju, umesto da očekuju nekog spasioca, u liku neograničenog gazde ili države. Štrajkovima, na primer, u »Zastavi elektro«, »Ravanici«, »Trudbeniku«, »Srboleku«, pružili su neposrednu podršku radnici »Jugoremedije«, »Šinvoza« i BEK-a, kao i čitav pokret Ravnopravnost.
Iskustva konkretnih borbi o kojima je ovde reč pokazala su:
Prvo, da u Srbiji postoje izvesne grupe radnika i akcionara koje se ne mire sa statusom objekta privatizacije i žrtve tranzicije, koje se bore ne samo za goli život nego i za poštovanje zakona i ugovora, koji drže do sebe kao punopravnih radnika, akcionara i građana, i za javno priznanje da su partneri svim akterima kojima je stalo do opstanka i razvoja privrede i društva i do demokratskog preobražaja Srbije i njenog realnog uključivanja u razvojne procese savremenog sveta.
Drugo, pokazalo se, takođe, da male i izolovane grupe ma koliko bile borbene nisu u stanju da preobraze privredu, društvo i državu, da preoblikuju sistem, već da u tome mogu biti uspešne veće i snažnije političke stranke, sindikati i udruženja građana sa jasnim načelima. O njima je, inače, bilo govora tokom višegodišnje borbe za Ustavotvornu skupštinu posle 2000. godine, za šta smo se i mi zalagali svojim slabašnim glasom.
Nadam se da ćemo uspeti da stvorimo snažnu i delotvornu stranku, sa jasnim načelima koja će, u duhu moderne socijaldemokratije, uspeti da pozitivna iskustva dosadašnje borbe za demokratske promene uzdigne i podrži na nivou čitave Srbije. I do sada je postojalo na stotine stranaka u Srbiji koje su se nazivale socijaldemokratskim, ali sve su se bavile jalovim propovedanjem načela prepisanih iz programa velikih socijaldemokratskih stranaka iz zapadne Evrope, i priželjkivale da ostvare onakav politički uticaj kakav socijaldemokratske partije imaju u Nemačkoj ili Švedskoj. Međutim, evropska socijaldemokratija je svoje pozicije osvojila zato što je nastala iz konkretnih radničkih inicijativa i zato što je postala političko krilo sindikalnog pokreta. Ukoliko naša stranka ne bude uvažila iskustva radničkih inicijativa u Srbiji, ukoliko na tim iskustvima ne budemo gradili svoju politiku, ostaćemo samo još jedna u moru grupacija koje ni same ne razumeju ideju koju navodno zastupaju.
Takođe, iskustvima radničkih borbi u Srbiji treba pristupiti bez idealizovanja. Od busanja u »junačke grudi« nema vajde. Ako pokažemo da smo sposobni da kritički preispitujemo i svoja iskustva, pokazaćemo da smo kadri da menjamo i sebe same, a ne samo druge.

	Zdravko Deurić, jedan od osnivača pokreta Ravnopravnost