Statut Vojvodine povod je raznih
natezanja više od godinu dana. Ipak, Narodna skupština
Srbije je usvojila Zakon o nadležnostima APV i
potvrdila Statut APV (od ukupno 250 poslanika
prisutno je bilo njih 163, »za« je glasalo 138,
odnosno 137, odnosno 23 i 24 »protiv«). Ubrzo
potom, 14. decembra, Skupština APV, velikom većinom
»za« uz svega tri glasa »protiv«, proglasila je
važenje Statuta.
O tome šta se sve dešavalo postoje različita mišljenja,
između ostalog, da su na delu dramatični potresi
a i da je to bila »najduža srpska politička sapunska
opera« (
NIN, 3. decembar). Kako stoje
stvari?
U ovim sporovima i sukobima oživeli su poznati
slogani nacionalističke ideologije;
|
pominju se »grobovi«
i »kolevke«, »svete srpske zemlje«, »večne
srpske teritorije«, »fundamentalne vrednosti
srpskog bića« itd. Ako se sve to ne uvaži,
slede kobne pojave: stvaranje »države
u državi«, »razbijanje sistema«, »podrivanje
i razgradnja države«, »virus separatizma«,
»izdaja nacionalnog interesa«, »zlo seme«,
»diktatura ujedinjenih manjina nad srpskom
većinom«, »katastrofa za Srbiju«, »smrt
Srbije« itd. itsl.
Pozadina je oslikana još tamnijim bojama.
Odranije uobičajenim zloslutnim figurama
raznih zlotvora (Vatikan, SAD, NATO, okolni
mrzitelji) primetne su i izvesne dopune.
Predočava se da su na delu oni koji su
razbijali Jugoslaviju a sada prave »Brionsku
Srbiju« da bi je dalje čerečili, redom,
Vojvodina, pa Sandžak, Preševska dolina...
(Pečat, 27. novembar). |
|
|
Oglašavaju se i legendarni stratezi koji slute
nadiranje fašista, nacista i inih osvajača i okupatora,
slute restauraciju Otomanske i Austro-ugarske
imperije i nadiranje Velike Hrvatske, Velike Mađarske,
Velike Albanije, Velike Makedonije, samo da bi
Srbiju umanjili, do konačnog nestanka Srba.
Kada bi sve te reči shvatili ozbiljno mogli bismo
čuti škrgut zuba i dočarati opake zahvate, uključiv
i bukvalno lomljenje vrata, zavrtanje šije ozloglašenim
dušmanima. Na aveti bratskih obračuna opominju
ne samo minuli ratovi, nego i delovi tradicije
izraženi i u nekim prezimenima (Bratokoljić, Zaklan,
Ocokoljić i sl.).
A ni sami autonomaši ne oskudevaju u omrazi Srbije
(ispod Save i Dunava). Tu vide zapuštene i primitivne
protuve, neobrazovane i lenje živuljke, osvajače
i pljačkaše, nezajažljive vlastoljupce, surove
vlastodršce, sumanute neprijatelje vojvođanske
autonomije, jednom rečju opake centraliste. Pre
nego pretnji vlastitom fizičkom silom, pribegavaju
hvalisanju nadmoćnom kulturom, evropskim pedigreom
i stečenim pravima. Rado pribegavaju preziru i
brutalnom nipodaštavanju uz potuljenu agresivnost;
znaju često da se obrecnu: »Di su naši novci!«
Oni ne pokazuju želju da slome vrat svojim protivnicima,
već, pre bi se reklo, da ih se kurtališu, da se
nekako sklone, uklope u Evropu, gde, uvereni su,
oduvek spadaju.
Srbija je zaista u dramatičnom stanju, izgleda
kao neka rita od Jugoslavije, razorena vrtlogom
populističkih revolucija, ratovima i pljačkom.
Drugi delovi nekada zajedničke države su se nekako
uobličili. Ostavimo li ovom prilikom po strani
šta se sve tamo zbiva – sličnosti i razlike –
izvesno je da se ovde dramatično sudaraju dva
realna trenda: produženje dosadašnjeg komadanja
i težnje za uspostavljanjem vlastite države. Oba
trenda imaju svoje pristalice i delatne aktere,
u zemlji i izvan nje.
Ovaj drugi trend primetan je kroz duže delovanje
pokreta za demokratske promene u Srbiji. To je
naročito jasno izraženo kroz htenja da se raskine
sa starim režimom, što je očekivano 2000. godine.
Najjasniji izraz tih težnji bila je ideja o izboru
ustavotvorne skupštine koja bi donela novi ustav
kao pouzdan osnov i okvir preobražaja strukture
društva i uređenja države. Time se, svakako, ne
bi automatski uklonili tragovi starog poretka
i posledice razaranja privrede, kulture, društva
i države, ali bi se postigao preko potreban najširi
društveni konsenzus o putevima i sredstvima izlaska
iz dugotrajne krize, iz izolacije i zakoračilo
u svetske integracije.
A onaj prvi trend, kao deo starog režima ili njegov
oslonac, u 5. oktobru 2000. vidi nasilni prevrat,
puč, okupaciju Srbije i instaliranje režima zavisnog
od Zapada. Tek kada oni preuzmu vlast, Srbija
će biti slobodna, a »srpske zemlje« ujedinjene.
Akteri ovog trenda su za izvesno vreme, naročito
posle decembarskih izbora 2000. godine, potisnuti
iz javnog života ili su se pritajili, da bi oživeli
i razmahali se nakon ubistva premijera Đinđića,
marta 2003. godine.
Načelne razlike između pomenutih trendova vremenom
su hlapile, nestajale. Preklopile su ih razne
koalicije aktera starog i novog režima. Uz povremene
oštre sukobe koji su pretili rasulom, nastajali
su razni savezi vođa i vrhova stranaka. Iz tih
vrhuški je volšebno nastao novi, oktroisani ustav,
krajem 2006. godine, čiji je sadržaj tajen i od
samih poslanika a kamoli od građana. Uprizoreno
je i pomirenje nekada ljutih protivnika, aktera
starog režima i predvodnika pokreta za demokratske
promene. Nastao je, tako, nekakav provizorijum
u kojem stvarni centri moći – ideološke, političke
i ekonomske – nisu dovoljno vidljivi, a nisu baš
razgovetni ni realni tokovi života državljana,
svedenih na podanike, interesantne za vlast samo
kada se »pecaju glasovi«. Šta se zbiva u političkim
strankama ostaje nepoznato ne samo glasačima,
nego i njihovim članovima. U tom sklopu, organizacije
i institucije su puke transmisije faktičke političke
moći. Zakonodavna, sudska i izvršna grana vlasti
nisu ravnopravne i uravnotežene grane vlasti,
nego područje delovanja onih koji su faktički
najmoćniji. U tim okvirima preko potrebne reforme
tretiraju se kao puke reorganizacije i promenljivi
razmeštaj kadrova (»kadrovi rešavaju sve«). Tako
se, baš ovih dana, složen i značajan deo poretka
– pravosuđe – menja neprozirnim postupkom otpuštanja
jednih i imenovanja drugih sudija i tužilaca,
kao da se radi o raspuštanju nekog ogranka moćne
partije.
Kada nema principijelnog konsenzusa oko ciljeva
i sredstava promena, kada načela nisu jasna i
javno prihvaćena, kada merila za procenu promena
nisu jasna i pouzdana, onda je teško ne samo utvrditi
odgovornost konkretnih aktera, nego su sve manje
primetne razlike između provizorijuma i haosa.
U slučaju galopirajuće anomije i inače rizična
politička moć postaje ono što bi Isidora Sekulić
nazvala »strašnom moći«, s već izvesnim a i još
neizvesnijim dramatičnim posledicama. »Rotacionu
revoluciju« (A. Molnar) prati proširena reprodukcija
anomije s jakim razornim nabojima.
Spoljni akteri, i kada su transparentni, vode
svoju politiku i, u najboljem slučaju, mogu da
se trude da se u ovom delu Evrope obuzdaju haos
i nasilje, uz razne pritiske i putem raznih oblika
inženjeringa, nastoje da nas nekako uključe u
procese saradnje. No, oni ne žive ovde pa i nisu
neposredno zainteresovani da rešavaju naše probleme;
dabome, nikako nije moguće da to postignu umesto
nas.
U sadašnjem provizorijumu, zadržimo li kolokvijalne
termine, i centralisti i autonomaši jedva da drže
do elementarnih oblika ustavnog poretka i demokratske
procedure, tek toliko da ne bi bili naprosto oduvani.
Malo ratuju, malo miruju. Povik »di su novci«
čuje se s raznih strana. Jesu priznate izvesne
nadležnosti APV, ali se još ne zna odakle i kako
će se finansirati obavljanje raznih delatnosti.
Tek slede gloženja oko toga. I nastavlja se ušančavanje
tabora. Ne zna se pouzdano ko je dobio ili izgubio
bitku a ko rat. Frontovi se oblikuju i preoblikuju,
trupe postrojavaju i prestrojavaju.
Autonomaši se pozivaju na ranije stečena prava,
po Ustavu SFRJ, kao što su se nekadašnje nacionalne
vođe pozivale na povelje austrijskih careva, nekadašnji
partijski funkcioneri prizivaju Titove izjave
i cedulje. A centralisti drže da su brojniji,
državotvorniji i bogomdani da brane interese srpske
nacije i države.
U takvim okolnostima nema ni govora o stvarnoj
autonomiji, o upravljanju samim sobom. Autonomijom
se mogu doduše nazivati razne stvari, pa i izvesna
samostalnost pojedinih oblika vlasti u okviru
poretka koji, u stvari, ne priznaje bilo čiju
autonomiju u izvornom
|
značenju toga pojma.
Tako, recimo, unutar jednopartijskog sistema,
događa se da se donekle osamostali jedan
deo partijske vlasti, ali ova ne može
opstati ako se bilo kakva i bilo čija
samostalnost ne ukloni. Pored mnoštva
primera iz svetske istorije, prisetimo
se izvesnog iskustva iz novije istorije.
Povremeno su se osamostaljivali pojedinačni
delovi inače monolitne KPJ, ali je monolitnost
hitro i oštro (»hirurškim rezom«) vaspostavljana
s vrha vlasti u liku Josipa Broza, dok
je postojala SFRJ, a potom u Srbiji u
liku Slobodana Miloševića. Još dublje
tragove je ostavilo čudovišno praktikovanje
krajnje neobične autonomije faktičke vlasti,
pre svega u okviru »komandne ekonomije«.
Rugoba od autonomije u okviru jednopartijske
države razmahala se i u kulturi. Naime,
u vreme surovog obračuna sa »crnim talasom«
u kulturi, kako su vlastodršci i njihovi
ideolozi i egzekutori nazivali |
|
|
|
Ivan Meštrović, Glava
karijatide, 1934. |
 |
dugotrajan i snažan talas duhovnog oslobađanja
u našoj zemlji pedesetih i šezdesetih godina,
razne garniture faktičke vlasti su se naprosto
utrkivale ko će u tim obračunima biti hitriji
i suroviji. Uglavnom je poznata brutalnost beogradskih
vlastodržaca. Pominjala se naglašena surovost
sarajevskih vlasti. Manje je poznato, mada na
to mnoge činjenice ukazuju, da je od bosanske
surovija bila vlast u Novom Sadu koja je ne samo
zabranjivala novine, časopise i filmove, nego
je nemilice proganjala i hapsila književnike (Miroslav
Mandić, Slavko Bogdanović i dr.), rasterivala
»nepodobne« a instalirala svoje kadrove. Izvesne
hajke, recimo protiv filma Dušana Makavejeva »Misterije
organizma«, poprimile su karakteristike opštenarodnog
referenduma u APV. (Tim povodom nastao je i prikladan
pojam »novosadizam«.)
Imajući u vidu dramatične (ne)prilike u kojima
se nalazi današnja Srbija, bliska mi je parola
»bolje pakt, nego rat«. Ne verujem da sadašnja
vlast baš mora fatalno da sledi ranije vlastodršce.
Znam, kao i drugi koji se opiru falsifikovanju
istorije, da u Srbiji postoje, i postojali su,
i drukčiji trendovi. Poznato je kakvi su se sve
užasi dešavali u Evropi minulih vekova, i da je
iz napora da se njima ovlada nastala sadašnja
EU; ima još puno toga da se »radi na sebi«, i
u Srbiji. Zato valja izbegavati razne vratolomije,
pogotovo one bukvalne.
